Бог за трећи миленијум/Вештачки живот
| Садржај |
| Увод |
| Deus ex machina |
| Космос и бог |
| Настанак живота на Земљи |
| Еволуција живих бића на Земљи |
| Прогрес |
| Регрес |
| Бог из компјутера |
| Вештачки живот |
| Епилог |
Вештачки живот
уредиБог из компјутера је наш (не)оствариви идеал. А можда је то сасвим оствариви идеал; ако не другојачије, онда тако што ће наш Рачунар једног дана да постане тако моћан, те он сам буде раван Богу (кога онда дефинитивно нема ван компјутера).
Сасвим спонтано дођосмо на тему компјутера без бога у улози Бога! Тема се отворила, те да је погледамо. Компјутер је само алатка. То не мора бити и у будуће. Јер, ако бог заправо можда и није креатор живота, то не значи да креатор будућег (вештачког) живота неће бити Компјутер.
Вештачки живот (ен: ‘’’Arteficial life’’’, скраћено: ‘’’Alife’’’) је поље проучавања живота помоћу његовог кибернетичког симулирања на начин роботике и биохемије (обично онога што је носилац функције ‘’’soft’’’, ‘’’hard’’’ и ‘’’wet’’’ . Он је креирање и проучавање математичких модела популације компјутерских “животних” форми у виртуелној околини. Вештачки живот је својеврсна парадигма за биолошки живот, али је неки други термин још даљи од суштине појма и еволуцију тога истога.
Alife је у свакодневни живот ушао на мала врата, пре свега захваљујући метафоричкој употреби термина “вирус” за једну специјалну врсту компјутерског програма (и секундарне биолошке метафоре попут “црва”, “тројанца”или “инфекције” рачунарским вирусима, “имунизације” против истих, итд.). Шта ако, међутим, оно што је у први мах била само licenca poetica или метафора и песничка слика постепено постаје стварност?
Познато нам је да хакери осмишљавају деструктивне компјутерске програме да „еволуирају“ тако што „изпројектују“ тзв. полиморфирујуће вирусе, чије се итерације и мутације могу предвидети неколико корака унапред, али после тога они настављају „живот“ самостално. Но, није то баш прави живи организам – он мутира на основу математички иревирзибилних једначина, користећи збир свих фајлова који се нађу у неком рачунару. Међутим, њихове непредвидиве мутације неби биле могуће да се ту људски живот није умешао тако што људи праве фајлове, које ти „вируси“ користе да би изменили себе и на тај начин заобишли најнапредније антивирус технике. Такви компјутерски вируси би се могли упоредити са најпримитивнијом врстом живота за коју знамо – наномиобима: микробима који своју еволуцију заснивају на медијумима на којима се нађу.
Интуитивно се да наслутити да су рачунарски вируси само најрудиментарнији облици радикално нове и другачије врсте живота, заснованог на дигиталном медијуму Тјуринга, а не на органском медијуму састављеном од нуклеинских киселина и беланчевина?
Рејови експерименти су нас уверили да је управо то случај. Не само што су у Tiieri рудиментарни дигитални организми испољавали мутације и еволуцију на временским скалама веома малим чак и за људске појмове, већ су се развијали паразити, хиперпаразити, предатори и праве “трке у наоружању”, карактеристичне за дарвинистичку еволуцију на нашој планети током више милијарди година. А све то је постигнуто на једном једином рачунару.
Може се предпоставити да ће у не тако далекој будућности вештачки живот бити толико реалан да нећемо лако приметити разлику између таквих карактера од природних.
Да ли смо неким следом размишљања дошли до епилога: рекосмо да ће све мање уочавати разлика између стварног и ‘’’alife’’’ живота? Ако је то процес, онда разлике јеном неће ни бити? Мислимо да смо се идући све право нашли на тачки почетка ове књиге. Circulus viciosus!
. ТЕХНОЛОШКА СИНГУЛАРНОСТ Улам је био велики поборник нумеричких начина решавања проблема у физици. Познати Ферми-Паста-Улам проблем (ФПУ) је симулиран на првом тада изградјеном суперкомпјутеру, према замисли вон Неуманна и реализацији Метрополиса, који је назван МАНИАЦ. Ово је скраћеница за Матхематицал Аналyзер, Нумерицал Интегратор, анд Цомпутер. Каснији развој суперкомпјутера за војне потребе је преузео Университy оф Иллиноис Урбана-Цхампаигн, они су се звали ИЛЛИАЦ серија (у тиму за изградњу једног од њих је учествовао Петар Кокотовиц). Ово су биле највеће рачунске машине до тада направљене, све до појаве Цраy компјутера.
Размишљајући о будућности технологије и компјутера, Улам је дошао до закључка да нам у будућности предстоји технолошка сингуларност, и то у следећем смислу. Ако се икад деси да машине, макар и најмање, превазидју капацитете људског мозга, онда ће света, какав данас познајемо, сасвим да се промени. Конкретно, током једног разговора са вон Неуманном о убрзаном развоју технологије и промена у људском животу, све указује на то да се приближавамо неком есенцијалном сингуларитету у историји човечанства после којег људски живот више неће моћи да се настави на исти начин. Ову идеју је даље разрадио Гоод који је писао о експлозији интелигенције и назвао је Тецхнологицал сингуларитy. Футуриста Раy Курзwеил је то приказао графиконом где је на логаритамској скали приказан број технолошких открића кроз историју. График је линеаран, сто подразумева експоненицијални раст.