Критика

И како треба да се цени философија Фрање Бекона? Садржи ли она што ново? Маколеј мисли да је индукција како је Бекон описује веома старомодна ствар, која не заслужује да јој се* много пажње поклања, или да јој се чак споменик подиже. »Индукцију је практиковало од јутра до мрака свако људско биће од почетка света. Човек који закључује да не подноси паштете од меса зато што се разболео пошто их је јео, а био здрав уколико их није узимао, и веома болестан ако их је много јео, а мање болестан ако их је мање јео, тај је, несвесно али довољно, применио ове табле Новога органона.«. Али, Џон Смит једва би тако тачно применио своју »таблу степена«, него би вероватно и даље јео паштете од меса и поред сеизмичких немира његових дубљих региона, И кад би Џон Смит био довољно мудар, не би то смањило Беконову заслугу, јер шта логика врши друго до формулацију искустава и метода мудрих људи? Чине ли науке што друго него што покушавају да вештину малоброј-них људи преобразе у науку коју могу сви да науче?

Ну, да ли је формулисање Беконова својина? Није ли сократска метода индуктивна? Није ли Аристотелова биологија индуктивна? Није ли Роџер Бекон и практиковао и учио индуктивну методу коју Фрања Бекон само проповеда? Није ли Галилеји боље формулисао процедуру коју је наука применила у пракси? То важи за Роџера Бекона, мање за Галилеја, још мање за Аристотела, а најмање за Сократа. Галилеји је дао нацрт више циља него ли методе наука, и за наследнике поставио је као циљ математичку и квантитативну формулацију свих искустава и односа. Аристотело је индукцију практиковао онде где иначе не би могао ништа почети, и где му материјал није давао никакву прилику да задовољи своје наклоности да из величанствено општих претпоставака дедуцира специфичне закључке. И Сократ је мање практиковао индукцију — сабирање чињеница — него ли анализу — дефинисање и разликовање речи и појмова. Бекон не истиче никакво право на партеногенетичну оригиналност; као Шекспир, он господски узима од других, и у његову одбрану човек може рећи да он својим додиром све облагорођава. Сваки човек има своја врела, као сваки организам своју храну; оно што њему припада то је начин на који он храну сварује и преображава је у крв и месо. Као што Роли каже, Бекон »није презирао опажања ниједнога човека, него је своју буктињу палио на пламичку свакога човека.« Али, Бекон признаје свој дуг. Он говори о »оној корисној методи Хипократовој« — и тиме нас у исти мах упућује на прави извор индуктивне логике у грчкој философији; и »Платон — пише он (где ми мање тачно пишемо »Сократ«) — даје добре примере индуктивнога и на поједине чињенице управљенога испитивања, мада на начин који нема снаге и који је неплодно летимичан.« Он би сматрао за недостојно да оспорава своје обавезе према претходницима; сматрајмо и ми за недостојно да их сувише увећавамо.

Ну, да ли је Беконова метода правилна? Да ли је то она метода која се као најплоднија показала у модерној науци? Не: уошпте, наука је примењивала, са најбољим успехом, не нагомилавање чињеница (»природна историја«) и њихово обрађивање према сложеним табелама Новога органона, него простију методу хипотезе, дедукције и експеримента. Тако је Дарвин, читајући Малтусов Оглед о популацији, дошао на мисао да на све организме примени Малтусову хипотезу да становништво нагиње бржем прираштају него ли средства за егзистенцију; из ове хипотезе он је извео вероватан закључак да се притисак становништва на средства за исхрану завршава у једној борби за живот коју надживљују они што су за живот најспособнији, и у којој свака генерација сваке специје доживљује промене у постепеном прилагођавању својој околини; и најпосле (пошто је хипотезом и дедукцијом ограничио свој задатак и своју област опажања) он се обратио »неувелом лицу природе« и двадесет година стрпљиво је вршио индуктивно испитивање чињеница. Затим, и Ајнштајн је створио, или узео од Њутна, хипотезу да се светлост шири у савијеним, не у правим линијама; из ње је извео закључак да звезде за које се чини (на основу теорије о правој линији) да се находе у одређеном положају на небу — леже уствари мало даље од тога положаја; напослетку, он се дао на проматрање и експерименат да испита свој закључак. Очевидно је да је функција хипотезе и имагинације већа него што је Бекон узимао; и да је процедура науке непосреднија и ограниченија него ли у Беконовој схеми. Бекон сам унапред је видео да ће његова метода застарети; он је знао да се у актуалној пракси наука могу да израде бољи начини истраживања него ли у слободним часовима једнога државника. »Ове ствари изискују неколико векова људских да сазру«.
Али, и пријатељ Беконова духа мора допустити да је велики канцелар, док је оснивао научне законе, пропустио да прати науку свога времена. Он је одбацио Коперника и није ништа знао о Кеплеру и Тихо Брахе-у; потцењивао је Гилберта и као да ништа није звао о Харви-у. Уствари, он је више волео да пише расправе него да врши проучавања; или можда није имао ни времена за тешка изучавања. Колико је он дао философиских и природњачких радова, оставио их је у часу смрти у фрагментима и у хаосу, пуне понављања, противречности, голих жеља и увода. Ars longa, vita brevis — уметност је дуга, живот кратак: то је трагика сваке велике душе.

Једном тако преоптерећеном човеку, који је своје напоре око обновљења философије концентрисао у оно мало слободних тренутака што му је преостајало од његове надражљиве и тешке политичке каријере, приписивати још и велика и сложена стварања Шекспнрова значи време истраживача трошити на салонске разговоре доконих теоретичара. Шекспиру недостаје баш оно што одликује отменога канцелара: ученост и философија. Шекспир има импресивно али површно познавање многих наука, али не влада ниједном; о свима њима говори он речитошћу аматера. Он акцептује астрологију: »Ова џиновска држава... којој биће звезде тајанствено тумаче.« Њему се непрестано поткрадају погрешке какве учени Бекон никако не би могао да учини: његов Хектор цитира Аристотела, и његов Кориолан прави алузије на Катона; он мисли да су »lupercalia« неки брежуљак; и Цезара схвата отприлике онако дубоко као што је Цезара схватио X. Ц. Велс (Н. G. Wells). Он чини неизбројне алузије на сопствену младост и на своје брачне невоље. Он прави вулгарности, опсценитете и простачке каламбуре какви су пристајали благородном торокачу који никад није могао да савлада у себи стратфордскога ветрогоњу и касапскога сина, али који би се једва могли да припишу хладном и мирном философу. Карлајл зове Шекспира највећим духом; али, пре ће бити да је у њега највећа фантазија и да има најоштрије очи. Он је поуздан психолог, а никакав философ; његово мишљење нема никаквога облика коме би јединство давало неки циљ за његов сопствени живот и за живот човечанства; Он се задубљује у љубав и њене проблеме, а на философију, као што каже Монтењ, мисли само онда кад му срце пуца. Иначе он довољно весело прима свет; не раздиру га реконструктивне визије које су оплемењавале Платона, или Бекона, или Ничеа.

Величина и слабост Беконова лежале су баш у тој страсти за јединством, у његовој жудњи да крила свога координативнога генија рашири над свима наукама. Он је тежио да буде као Платон, »узвишен дух, који ствари посматра као са какве уздигнуте стене«. Он се срушио под теретом задатака што их је на се узео; његов неуспех може му се опростити зато што је веома много тога предузео. Није могао да закорачи у хваљену земљу науке; али, могао је, као што каже епитаф Каулијев, да стоји бар на њеној граници и указује на њену удаљену лепоту.
Његово дело није се смањило тиме што је било индиректно. Његова философиска дела, мада се данас мало читају, »покретала су духове који покрећу свет«.

Бекон је постао речити глас оптимизма и самоуверености Препорођаја. Никада пре ниједан човек није другим мислиоцима дао тако много потстицаја. Истина, краљ Јаков је одбио његову сугестију за потпору наука, и за Нови органон рекао је: »То је као мир божји који превазилази сваки разум«. Али, мудрији људи, који су, 1662. год., основали Краљевску академију, да се развије највеће научно друштво у свету, назвали су Бекона својим обрасцем и својим надахнућем; они су се надали да ће ова организација енглеских научника довести до онога удружења које би се раширило по целој Европи и за којим су жудау изазвали Напреци угености. И кад су се највећи духови француске просвећености латили мајсторскога дела духовнога предузималаштва, Енциклопедије, посветили су га Фрањи Бекону. »Ако смо ми (пише Дидро у уводу) с успехом савладали рад, највише смо захвални канцелару Бекону, који је развио план универсалнога речника наука и уметности, и то у време када, тако рећи, није било ни уметности ни наука. Овај изванредни геније, кад »још није било могућно писати историју онога што се зна, написао је историју онога што би се нужно морало да зна«. Д'Аланбер је назвао Бекона »највећим, најуниверсалнијим, и најречитијим од философа«. Конвенат је издао Беконова дела на државни трошак. Основно расположење и развитак енглескога мишљења сасвим су условљени Беконовом философијом. Његова наклоност да свет замишља у појмовима демокритовске механике дала је љеговом секретару Хобсу полазну тачку за његов пуни материјализам; његова индуктивна метода довела је Ц. Лока на мисао емпириске психологије, везане за посматрање, али ослобођене од теологије и метафизике; и важност коју је он придавао »користима« и плодовима нашла је формулацију у Бентамовој идентификацији корисног са добрим.

Где год је дух господарења одржао победу над духом одрицања, ту се показао Беконов утицај. Он је глас оних Европљана који су свој континенат из пустиње преобразили у ризницу уметности и науке, и своје мало полуострво направили средиштем света. »Људи нису животиње које усправно ходе (каже Бекон) него бесмртни богови. Творац нам је дао душе које су велике као цео свет, па опет их цео свет не може да засити«. Човеку је све могуће. Ми стојимо тек на почетку свога пута, али нека нам се даде неколико кратких векова, и ми ћемо све савладати и све ствари изнова створити. Можда ћемо напослетку научити најблагороднију лекцију, да не треба да човек ратује против човека, него само против препона што их природа ставља на пут слављу човекову. »Неће бити неумесно (пише Бекон на једном од најлепших места у својим делима) ако разликујемо три врсте и, тако рећи, степена људскога тежења. У прву врсту иду они људи који желе да своју моћ рашире у своме завичају; људи те врсте су вулгарни и дегенерисани. У другу врсту иду они који теже да моћ и власт своје отаџбине рашире међу људима; ови имају више достојанства, али не мање лакомости. Али, ако неко тежи да заснује моћ и власт самога човечанства и да је рашири по целом свету, његова тежња је несумњиво спасоноснија и благороднија од тежње људи прве и друге врсте.« Беконова судбина беше да га разнесу те непријатељске тежње које су се отимале о његову душу.