Нови органон

»Беконов највећи рад (каже његов најоштрији критичар) јесте прва књига дела Нови органон. Још нико никад није више живота унео у логику, правећи од индукције епску пустоловину и освојење. Ако логика мора да се студира, онда то треба да се почне овом књигом. »Овај део људске философије који се односи на логику несносан је за укус многих, јер им се чини да није ништа друго до мрежа и замка тешког цедидлачења... А ако бисмо оцењивали ствари према њиховој правој вредности, онда бисмо рационалне науке узели као кључ за све друге.«
Философија је тако дуго времена била неплодна стога што јој је била потребна нова метода да буде оплођена. Главна мана грчких философа била је у томе што су сувише времена трошили на теорије, а премало на запажање. А мишљење треба да буде помоћно средство запажања, а не његова накнада. Први афоризам у Новом органону баца рукавицу метафизици: »Човек као слуга и тумач природе може само онолико да изврши и да разуме колико му допуштају његова запажања природнога поретка; нити он више зна, нити може више да чини«. Претходници Сократови били су у овом погледу доследнији него његови наследници; нарочито је Демокрит пре имао нос за чињенице него ли поглед за небо. Није никакво чудо што је философија од Аристотелових дана тако мало напредовала; она се служила само Аристотеловим методама. »Хтети превазићи Аристотела помоћу Аристотелове расвете значи мислити да позајмљена светлост може да појача првобитну светлост од које вуче порекло.« После двехиљадугодишњег клопотања логичкога млина што га је измислио Аристотело, философија је дубоко пала, те нико не може да је поштује. Све те средњовековне теорије, учења и диспутације морају се одбацити и заборавити; да би се обновила, философија мора изнова да почне чистим листом и очишћеним разумом.
Први корак за то јесте »чишћење разума«. Као мала деца, која не знају за изме и апстракције, ми се морамо опрати од предрасуда и претходних схватања. Морамо уништити идоле духа. Идол, у Беконову смислу (у чему се можда огледа протестантско одбацивање поштовања слика) јесте слика која се узима за стварност, мисао која се узима за ствар. Заблуде припадају овом поглављу, и први задатак логике јесте откривање и уклањање извора тих заблуда. Бекон прелази даље на оправдано знамениту анализу лажних закључака: »нико није (каже Кондијак) узроке људских заблуда боље познавао него Бекон.«

Ове заблуде су, прво, идоли племена, — природне илузије људске природе уопште. »Јер погрешно је уверење да су чула човекова мерило ствари (Протагора је рекао: човек је мерило свих ствари); напротив, сва опажања, како чула тако и духа, извештавају нас о човеку, а не о свету; и људски дух личи на она неравна огледала која своје особитости преносе на различне стране ствари... и ове грде и разобличују.« Наше мисли пре отсликавају нас саме него ли своје сопствене предмете. На пример, »људски разум, на основу своје посебне природе, лако претпоставља већи степен поретка и правилности у стварима него што га стварно налазн... Отуда уображавање да се сва небеска тела крећу у савршеним круговима.« И опет »чим је једном ма који било став утврђен (на основу општег признања или заједничког веровања, или и ради задовољства што га обећава), разум људски приморава све остало да даје нове разлоге и ојачања за тај став; шта више, ако постоје довољни и јаки противразлози, он их превиђа, или их одбацује, или их се решава радије каквим ограничењем помоћу насилних и неправедних претходних схватања, него што би жртвовао важност својих првих закључака. Када су једном човеку у некакву храму показивали заветне плоче људи што су избегли опасностима бродолома, па га потом питали да ли је спреман да призна моћ богова, одговори он правилно: »Ама, где су плоче оних што су и поред својих завета страдали?« Све врсте празноверица јесу сличне, радило се ту о астрологији, тумачењу снова, о знамењима, о прорицању, или о чему сличном; у свему томе обманути верници опажају догађаје који су се збили, а занемарују и не обраћају пажњу на промашаје, чак ако су ови далеко многобројнији.«
»Тек пошто одговори на једно питање према својој вољи, обраћа се човек експерименту; и савијајући га као што се њему свиди, води га са собом у победној поворци као каквог заробљеника.« Укратко, »људски разум никако није чиста светлост, него добија боју од воље и од афеката, из којих настају науке што могу да се назову наукама како се жели... Јер човек је спремнији да верује у оно што би се радије желело да је истина. Зар ствар не стоји тако?
Овде Бекон даје златан савет. »Уопште, сваки испитивач природе требало би да постави себи као правило да све оно што његов дух са нарочитим задовољавањем осваја и заузима — дочекује с неповерењем; и да при обрађивању таквих питања примењује особиту брижљивост да разум одржи миран и ведар.« Разуму не треба допуштати никаквих скокова и никакав лет од појединости до удаљених аксиома највише општости...; он се не сме снабдевати крилима, него га пре треба теговима спречавати у скакању и летењу. Имагинација може да постане највећи непријатељ разуму, а требало би да му буде само потстицај и средство за оглед.

Другу класу заблуда зове Бекон идолима пећине: то су заблуде које су својствене поједином човеку. »Јер сваки човек... има своју сопствену пећину, која ломи и пребојава светлост природе«; то је његов карактер како је формиран природом и васпитањем, и његовим телесним и духовним начином или склопом. Неки духови, на пример, по својој конституцији настројени су аналитички, и они свуда опажају разлике; други су настројени синтетички, и они опажају сличности; тако на једној страни стоје научници и сликари, на другој песници и философи. »Једне диспозиције показују се у безграничном дивљењу старим стварима, а друге опет у примању нових ствари; само мало њих могу да се одржавају у правој средини, и они не руше оно што је старина правилно изградила, и не презиру донесене новине модерних времена.« Истина не познаје странака.

Треће су мдоли трга, који настају из узајамнога саобраћаја и удруживања. »Јер људи се споразумевају посредством језика, а речи долазе из глава људских. Из речи које су лоше и нецели-сходно образоване израстају нарочите тешкоће за дух.« Философи говоре о »бескрајном« у тону безбрижнога тврђења као граматичар о инфинитивима; али, зна ли ко шта је »бескрајно«, или да ли је оно и само покушало да постоји? Философи говоре и о »првим безузрочним узроцима« или о »првим непокретаним покретачима«; али, зар нису то опет фразе које као смоково лишће треба да покрију голо незнање и можда укажу на злу савест оних који се њима служе? Свака јасна и часна глава зна да не може бити никаквога узрока који би био без узрока, и никаквога непокретанога покретача. Велико обновљење у философији можда би се просто састојало у томе — да се престане лагати.

»Напопослетку, има идола који су се ушуњали у људски ум кроз различне догме философа, а и кроз лажне законе доказнога поступка. Те идоле зовем ја идолима позоришта, јер по мом схватању сви признати системи философије само су позоришни комади, који на нереалан и сценски начин претстављају слободно измшиљене светове... И у комадима овога философискога позоршпта може да се посматра оно исто што се налази у позоришту песника: — да су приче које су измшпљене за позорницу компактније, елегантније и вшпе удешене према нашим жељама него ли истинске приче историје.« Свет је, како га Платон описује, само свет што га је Платон измислио, и тај свет пре претставља њега самога него ли истински свет.
У сазнању истине нећемо показати никаквих великих успеха докле год ови идоли, чак и најбоље међу нама, буду заводили на сваком кораку. Нама су потребни нови путеви за мишљење, нова оруђа за разум. »И као год што големе области Западне Индије не би викад биле откривене да човек претходно није разумевао употребу компаса, тако није чудновато ни што откривање и напредак у вештинама нису пошли даље докле год остаје непозната вештина научног изумевања и откривања.« »И данас, када су све области земаљскога глобуса... откривене и сасвим отворене, одиста би било срамота ако би духовни глобус морао да остане затворен у уске границе старих открића.«

Напослетку, све иевоље своде се на догме и дедукције; ми не налазвмо нових истина стога што од неких поштовања достојних али сумњивих ставова стварамо своје неприкосновено исходиште, и не пада нам на памет да саме те претпоставке подвргнемо испитивању опажањем и експериментовањем. Ну, важи: »Ко почиње с извесностима, завршиће у сумњама; али, ко се задовољи сумњањем као исходшптем, завршиће у извесностима« (то се, нажалост, не јавља сасвим неминовно). То је општи основни тон у прво време сваке модерне философије, то је као декларација њене независностн; и Декарт би у овој вези одмах говорио о нужности »методичкога сумњања« као о предуслову поштеног мишљења који отклања паучину.

Бекон прелази даље на изванредно приказивање научних испитивачких метода. »Преостаје просто искуство; оно, ако се узима онако како се јавља, зове се случај (»емпириско«), а ако се тражи, експерименат ... Права метода искуства пали најпре светлост (хипотеза), и затим помоћу светлости показује пут (спрема и ограничава експерименат); она полази од добро уређеног и свареног, а не од оскудног и збуwеног искуства, и изводи из њега аксиоме, и од усвојених аксиома прелази на нове експерименте.« (Ово место — као и једно доцније које говори о резултатима уводних експеримената као о »првој жетви« за вођење даљега испитивања — показује изрично, мада можда недовољно, да је Бекон увидео нужност хипотезе, експеримента и дедукције о којој неки критичари тврде да ју је Бекон сасвим превидео.) Ми се морамо држати природе, а не књига, традиција и ауторитета; ми морамо »ударити природу на муке и приморати је да сведочи« чак и против себе, да се можемо њоме служити за своје сврхе. Одасвуд морамо прибирати градиво за »природну историју« света, на којој би имало да ради удружено испитивање свих европских научника. Морамо да имамо и индукцију.

Ну, индукција никако не значи »голо набрајање« свих чињеница; зацело, ово набрајање било би бескрајно и бесциљно; никаква множина градива узета за се не чини науку. То би значило »хватати дивљач на отвореном пољу«; да свој плен ухватимо, морамо поље сузити и оградити. Метода индукције мора садржавати технику за класификацију чнњеница и елиминацију хипотеза, тако да прогресивним уклањањем могућних објашњавања преостане најзад само једно једино. Можда најподесније средство ове технике јесте »табла вишег и мањег«, која обухвата случајеве где две особине или два услова заједнички падају или расту, и на тај начин, по свој прилици, открива узрочни однос између феномена који се заједнички мењају. Тако Бекон при питању: шта је топлота? — тражи неког чиниоца који са растењем топлоте сам расте и са опадањем опада; после дуге анализе он налази егзактну корелацију између топлоте и кретања, и његов закључак да је топлота један облик кретања чини један од његових ретких специфичких прилога природној науци.

Овим сталним прибирањем и анализом чињеница долазимо, као што Бекон каже, до облика испитиваног феномена, — до његове скривене природе и до његовог унутарњег бића. Учење о облицима код Бекона увелике потсећа на учење о идејама код Платона, и оно је једна метафизика наука. »Кад говоримо о облицима, не мислимо ни на што друго него на оне законе и регулације просте делатности који уређују и заснивају елементарну природу... Отуда облик топлоте или облик светлости не значе ништа друго него закон топлоте и закон светлости.« (У сличном смислу рекао је доцније Спиноза да је закон круга његова супстанција.) »Јер мада у природи нема ничега друтог до индивидуалних тела која по нарочитим законима производе јасне индивидуалне ефекте, ипак су у свакој области знања баш ти закони — њихово истраживање, откривање и развитак — основа како теорије тако и праксе.« Теорије и праксе: јер једна без друте јесте некорисна и опасна; знање које није донело никаквих дела јесте бледа и бескрвна ствар, недостојна човечанства. Ми не тежимо за сазнањем облика ствари ради тих облика, него зато што познавањем облика, закона, можемо да ствари преобличавамо према обрасцу својих жеља. Математику изучавамо да можемо рачунати са квантитетима и градити мостове; психологију студирамо да у џунгли друштва нађемо пут. Чим наука открије довољно облика ствари, свет ће бити чист сиров материјал за коју било утопију за чије остваривање треба људи да се реше.