Викикњиге:Песак — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
Баш сам заинтереован за овај пројекат, па ћу искористити прилику да вежбам у песку.
====Бог за Трећи Миленијум====
[[Категорија > Футуролофија]]
==Увод==
# Задатак овог текста је да подстакне читаоце на размишљање о будућности наше цивилизације. Очекујем да сви заједно у овом истраживању покушамо да проникнемо у смисао и сврху нашег битисања на овој планети, као и да антиципирамо бар један део наше будућности. Ако за смисао нашег постојања одговорна јесте или на то није од утицаја божја промисао; у склопу тога одговор на питање: а шта је то „божја промисао“, човек трећег миленијума могао би промислити на посве нови начин. Ви сте баш тај Човек Трећег Миленијума, зато наоштрите перо и пишите...
==Deus ex macina==
‘’’Homo religosus’’’ је неразлучиви део наше цивилизације, још од њеног праскозорја. Од када је наш предак постао људско биће и почео да размишља, веровао је у нешто наднаравно. Веровао је понајпре у тотеме, табуе и идолопоклонство, да би затим на то место поставио богове, па напосе само једног бога, и постао монотеиста. Када је човек постао богобојажљив то не знамо, али знамо када је отпочело доба монотеистичких религија. У тих неколико потоњих миленијума настале су све даначње главне религије. Свака од њих има своје каноне, свој рај, свој пакао и сл. Свака од тих монотеистичких религија је артикулисала своја правила и оформила своје школе учења. Проучавање било које од њих, озбиљан је посао.
Природа човекове религиозности је сложена. Тумаче је многе науке Тако се стварају посебне људске скупине које на исти начин обожавају једног одређеног бога. Када скупина има иста веровања, онда она припада једној од религија, нпр. хришћанству. Колективна пракса и ритуали чине ту скупину социолошки одредивом, а кроз време оне творе посебну цивилизацију, нпр. Хришћанску цивилизацију Ми савременици, саставни смо део једне од тих цивилизација, било да смо вереници или нисмо, Довољно је само то да нас је изнедрила једна од тих културних група, па да наша веза са том културом, том религијом у значајној мери одређује наш живот.
Кажу да је бог створио човека, али је човек сам сликао своју представу о богу. У почетку, човек је обожавао природу. Била му је важнија животиња која га храни од апстрактног појма о свевишњем. Зато су прва божанства Света крава у Индији или свети бик Апис у Египту. Даљи развојни пут религиозности су кентаури, који, касније, код Грка постају човеколики. Јехова се у човеколиком облику приказује Мојсију на Синајској гори и предаје му Десет заповести. Потом Бог шаље на земаљску груду свога сина Исуса Христа, који дакако личи на свога оца.
Када су утемељене све данашње религије, престава о богу се уобличила: човеколики бог са надљудским способностима и моћима. Супермен је човеков идеал и он га је уздигао на небо. Док су политеистички богови били ближи обичном човеку, са свим манама и врлинама, и обитавали на Земљи, нпр. на Олимпу, монотеистички бог био је већи и моћнији, те га уздигосмо “небу под облаке”. Сасвим нормално, Земља је била плоча која плута у мору, коју је човек обрађивао у “зноју лица својега”. Горе је било лепо плаво небо, блаженство пуно лепих разноврсних облака, топлога сунца и хладовине у облацима. То је сан за сваког уморног земаљског прегаоца: човеколики бог на лепом и плавом небу.
Можемо замислити какав је ужас спопао човека кад је открио да је Земља лопта, омотана танким слојем атмосфере, тањим но што је кора на јабуци исте величине. Са друге стране те танке атмосфере ширила се тамна и хладна бездан Космоса. То није могло бити пожељно место за лепог, паметног и свемогућег бога.
Ренесанса нам је тако дала једно схватање бесконачности која није бесконачност трансцендеталног, неизрецивог и неодредивог бога. Бога више нисмо могли да спустимо на Земљу, него смо морали да га облачимо у специјално свемирско рухо. Тако је бог постао нешто веће: космичка идеја која управља светом.
У Старом веку није било несклада између Световног и Светог. Живело се споро, а напредак у квалитету живљења и у сазнањима није се примећивао ни кроз неколико генерација. Инертност напретка детерминисала је нашу свест о мукотрпности овоземаљског живота. Бог је био ту да осигура уживања тек на ономе свету. Бог је био свезнајући и свемогући. Како то да његов Син не имаде већа сазнања од савременика. Мада је Исус чинио чуда, он не учини помак у знањима својих следбеника, ни за један педаљ. За напредак који је у међувремену уследио, човек је морао да се побрине сам.
У протекла два миленијума уследио је велики прогрес. Степен данашњих сазнања тера нас да се запитамо да ли Бог јесте човекилик и да ли је он творац човека? Некад дете божје, човек откри да је само бивши мајмун или производ еволуције.
Историја човечанства је непрекидно трагање за прикладном формом која би могла обезбедити саживот Световног и Светог. И даље остаје запитаност како усагласити свест о Богу и напредак цивилизације и уклопити све то у, како рекосмо, складно сапостојање.
Ако је човек Старог века за обитавали[те Бога изабрао најлепше пределе, за које је знао, и трон му је ставио на олимпијске висине, те затим на лепо плаво небо, где ће човек Трећег миленијума пронаћи “Олимп” за модерног Бога?
Човек Трећег миленијума, свакако ће једног дана да се упита: “где столује Бог?”.
Одговор на то питање он ће тада дати у складу са новим сазнањима. И да се наслутити да ће представа о Богу бити темељно редизајнирана.
Човек Старог века имао је Бога-господара а ми смо били одређени да будемо слуге божје. У то време свако ко је имао неки ранг, неминовно је морао бити окружен слугама. Слуге су увек молиле господара да им подари оно што ишту. Данас више нема нити господара нити слугу: где је онда у овом свету Господ Бог?
Многи велики филозофи посматрајући невероватно сложен поредак Света, заиста су осећали да не могу одолети идеји о Великом Математичару и о томе да је структура света морала настати у уму.
Рајске висине где би данас могао да столује Бог, можда би се могле звати Компјутер. Ми данас можемо да замислимо бога и на овај начин: Бог је у нарави један суперинтелигентни софтвер. Тај софтвер створили су разум и наука супериорнија од нас.
Теза да је Бог “једна рачунска машина” није нова; прве такве идеје налазимо код Декарта, Паскала, Спинозе, Лајбница и других Мислилаца Седамнаестог века, али тада општи ниво знања није допуштао да се иде даље од наслућивања да постоји неки математички програм, којег ми данас називамо софтвер.
Уверени смо да човек Трећег миленијума има довољно нових сазнања, а и потребу да још више и још даље развија идеје Великих мислилаца из епохе Рационализма. Он би, свакако био у стању да прокрчи интелектуално легитимни пут од научно фундиране слике света - до Бога за Трећи миленијум. Покренути том надом иду наша размишљања како следи:
==Космос и бог==
По човековим мерилима времена, космос је скоро вечан. Међутим, ми данас знамо да космос има почетак и да ће вероватно имати и свој крај. Космос је настао пре више милијарди година у тзв. Великом праску. У њему постоје многе скупине галаксија и у свакој галаксији небројено много звезда и других космичких тела. Поред звезда које зраче светлост, постоје и звезде које више не зраче. Нормална физичка појава је да се звезда која је током времена завршила термонуклеарни процес, тј. емисију, угаси. Звезда постаје црвени џин, те бели патуљак и најзад наступа колапс тако што се материја суспензује чак испод атомског нивоа. То је процес који се већма одвија и тако настају црне рупе, чије смо присуство у свемиру открили тек недавно. Само је питање времена када ће свака од постојећих емисионих звезда да пређе у стадијум црне рупе.Гашењем и последње звезде у галаксији, цела ће галаксија постати црна рупа. Колапсом последње галаксије престаће да постоји свемир.
Космос се од свог настанка па до сада шири равномерно и удаљеност између било које две галаксије константно се повећава. Међутим, може се очекивати да ће гравитационо привлачење између различитих галаксија успоравати брзину ширења. Ако је густина свемира већа од критичне вредности , гравитационо привлачење коначно ће зауставити ширење и нагнати свемир да почне да се сажима. Космос ће у том случају колабирати до Великог Сажимања. Оно ће прилично наликовати на велики прасак, којим је космос настао.
Космос, највероватније, има своје време трајања. Космос има свој почетак трајања и крај трајања и нови почетак и нови крај и тако све до ad infinitum Ако би смо гледали хронолошки, ми сада живимо у једном интервалу пулсирајућег космоса.
Могућности да неко живо биће настави да траје из једног у други космос су никакве (или бар до сада, ни једно живо биће из ранијег космоса ту “квадратуру круга” није решило). Али за нас Земљане још има наде.
Наиме, човек по Земљи хода тек који милион година. Процес очовечења човека текао је споро, али се све више убрзавао. Од када смо закорачили у Нови век наше цивилизације, то убрзање нарочито добија у интензитету. Пре педесетак година направљен је први електронски рачунар. Тај “електронски мозак” у поређењу са човековим, још увек је скромног интелекта, али зато је његова (р)еволуција свакако далеко бржа. Пре неколико деценија рођен је компјутер а већ имамо интелигентне софтвере. Ако је све то постигнуто за неколико деценија, шта ће бити после стотинак година (при крају живота наше тек рођене деце), шта ће бити после хиљаду година... а шта ће бити док нас ово наше сунце греје?
Што се тиче нашег софтвера, данас га пакујемо на мале дискете и друге медије. Ради се на томе да га сутра пакујемо у молекулима (биолошки микрочип) а једног дана ћемо га можда спаковати у субатомском запису, које би онд био у стању да преживе и колапс Сунца... Па да ли је изчезнуће за нас Земљане неумитно? Можда и није...
==Настанак живота на Земљи==
О настанку живота на Земљи постоје две међусобно супростављене теорије: еволуционистичка и креационистичка. По једној живот је настао, спонтано – деловањем природних закона; по другој живот је на Земљи удахнуо Бог.
Да би се зачео метаживот на Земљи било је потребно да настане први живи организам: Протозоа. Ми не знамо каква је била прва протозоа али је велика вероватноћа да је она била слична и данас постојћим једноћелиским организмима фито орјентације, као што је нпр. бичар. Да би се догодио Бичар, потребан је спој великог броја ДНК молекула у једну целину: геном бичара. Еволуционисти тврде да је то могло спонтано да се поређа једно с другим и да тако настане живот. Међутим, да би се милијарде атома повезале у сложену органску материју као што је то молекул ДНК, а ови молекули у живу протозоу, по прецизно утврђеном распореду, тј. по закону комбинаторике, потребно је много више времена но што је живот на нашој планети стар. То прецизно ређање молекула у геномску спиралу слично је ређању цигала по одређеном редоследу да би се саградила палача. Да је то једноставно, данас већ развијени генетички инжењеринг би успео да ни од чега створи живот. Била би то велика победа ума. Али није само ређање молекула у спиралном низу генома довољно да настане живот. Живо биће (па и Протозоа) креће у живот кад му се удахну три основна својства живота: репродуктивност, осећајност и индивидуалност, а то су нематеријални квалитети живота.
Креационисти мисле да је, како то и Библија каже, живот на Земљи удахнуо Бог.
Ми људи Трећег миленијума можемо ствари да посматрамо и на овај начин: Цивилизација која је живела у претходном, или претходним, васељенама, била је високоразвијена и свесна свог неумитног краја. Да се претпоставити да је имала жељу да на неки начин преживи колапс космоса и да живот посеје даље, чим се на некој планети новог космоса буду појавили оптимални услови за живот. У бескрају новог космоса, једна од тих тачака (или можда једина) је планета Земља. Стара цивилизација је, за ту прилику, сачинила високоинтелигентни софтвер и “нарезала” га у субатомску матрицу. Софтвер је затим ископиран у небројено мноштво примерака. Великим праском, софтвер је расејан по целом Новом Космосу.
Када се Земља довољно охладила и када су на њој сазрели потребни услови Софтвер је, уграђујући себе у атоме и, затим, у сложене молекуле ДНК створио први геном Протозое. Стара цивилизација на Земљи начинила је одлучујући корак .
Гореназначену хипотезу поткрепљујемо размишљањима човека који је први продро у субмикроскопску структуру живота на Земљи, Реч је о Френсису Крику, добитнику Нобелове награде за медецину 1962. год. Када је открио и почео да продире у тајне двоструке спирале ДНК констатовао је: “Готово сви аспекти живота направљени су на молекуларном нивоу, и без разумевања молекула можемо имати веома површно схватање живота.”
Када је Френсис Крик свету обзнанио постојање двоструке спирале у молекулу ДНК, које преносе наследне информације сваком живом створу, тако импозантну архитектуру никако није могао да схвати као скуп случајности те у својој књизи “Живот: порекло и природа” изражава претпоставку да је семе живота на Земљи можда дошло с неке друге планете, од неке више цивилизације.
==Еволуција живих бића на Земљи==
У предходном одељку рекли смо да сматрамо да је почетни имулс живота створила интелигенција предходног космоса, међутим, сматрамо да је еволуција била нужни предуслов да би се на Земљи створио климат потребан за настанак разумног живог бића. Еволуција, притом може да значи настанак врста постепеним развојем живих бића спонтано или дириговано. Да се еволуција одвијала спонтано, постоји сумња да не би још увек стигли ту где сада јесмо, или би циљ за дужи период или занавек био промашен. С друге стране, да је еволуција искључиво дириговани процес, верујемо да Творац многе креатуре еволуције не би био рад да потпише. Стога закључујемо да је еклектички приступ феномену најпријемчивији. Зашто?
Наравно да ми данас нисмо у стању да реконструишемо све интервенције које је Творац предузимао током тако дугог временског периода. Међутим, нешто је и данас очигледно.
Током бујања живота настале су животне форме које су биле у стању да историјски тренутак оптималних услова максимално искористе: развију се до неслућених размера, и сваки даљни прогрес угрозе. Мислимо на диносаурусе. Од својих првих трагова присуства па надаље, развили су се и у квантитету и у бројности у толикој мери да су заузели цео еколошки простор.. Тако су се раширили дуж земљиног шара да су угрозили опстанак многим живим бићима, а поготово у то време настајућим примитивним сисарима. Пред најездом диносауруса они су се повлачили ка рубним подручјима и претило им је уништење. Осим тога, еволуција диносауруса кренула је ретроградно: највећи диносауруси имали су најмању лобању. У дивовске висине њихових глава крв је тешко стизала и мозак се смањивао. Њиховим бивстовањем еволуција је кренула странпутицом и Бог је нашао начина како да такав ток прекине. Резултат је нагло изумирање диносауруса и брзи развој сисара све до примата. Сисари постају доминантни и по броју и по врстама, примата има преко три стотине. Међутим, само код једног примата (аустралопитекус) пут ће ићи ка развоју нове врсте: Homo erectus Могуће је у томе видети божју промисао.
Homo erectus јесте био човеколико биће, али још увек није био човек у данашњем смислу јер није поседовао разум, или како се то другојачије може назвати моћ говора. Код њега не само да није био развијен говорни апарат, већ нешто много битније, у његовом генетском коду није била уграђена (што би рекао Чомски) универзална граматика. То што Чомски назива универзалном граматиком ми би назвали: моћ размишљања или креативна моћ. Када је добило моћ говора, од тог тренутка човеколико биће постаје Homo sapiens. Та драматична промена рађа се нагло. Уградњом “микрочипа” за говор или свест човек постаје разумно биће. Ту се ми приближавамо Библији: “И бог створи човека налик на себе сама”.
Када је Бог створио модерног човека, којег ми с правом, називамо Homo sapiens, требало је и да створи место за његово успешно преживљавање. Божја промисао је за кратко време са земаљског шара уклонила робуснијег човековог предходника познатог нам под именом Неандерталац, и од времена, које се збило пре стотинак хиљада година од данашњице, људска врста је кренула на свој победоносни пут. Од првог човека, који је у мајушним скупинама живео негде у Африци, та врста данас броји преко шест милијарди јединки распрострањених на целом земаљском шару.
Са наше тачке гледишта, еволуција је настанком хомо сапиенса завршена. Даљња еволуција људске врсте је социолошка а не биолошка категорија. У даљем развоју човек је требо да стекне знања и да изгради друштвене институције. За таква сазнања, човеку треба еволуција друштвене свести и постепено подизање нивоа општих и научних сазнања, онако како се то, заправо и догодило у историји настанка људске цивилизације.
==Прогрес==
Учешће Бога у стварању разумног бића није завршено креацијом Хомо сапиенса. То сирово људско биће требало је оплеменити духом и унапредити техничким сазнањима.
Процес стварања цивилизације од примитивног човека каменог доба до савременог човека, није ишао праволинијски нити се сам по себи подразумевао. Познато је да је развој аутохтоних цивилизација (на пример у Аустралији) трекао веома споро. Да није дошло до контаката са Европом, прошли би бројни миленијуми док та друштва не би стигла до нашег степена развоја. Немогуће је засигурно тврдити да би такве заједнице обавезно морале једног дана да досегну данашњи ниво напредка.
Због тога мислимо да је Бог подстрекавао човеков развој на оним географским тачкама где је прогрес био највероватнији. Нама је познато да нема начина да се људско биће роди са већ урођењим сазнањима. Међутим, сматрамо да је Бог појединце посебно обдарио талентом и надпросечном интелигенцијом. Велики мајстор у комбиновању генетских записа у генетском коду човека, Бог је могао и хтео да поједине људске индивидуе посебно обдари. Такви појединци, у повлашћеним социјалним условима искачу из масе и бивају “точак замајац” у даљем прогресу света.
Ово никако не значи да је Бог директни креатор сваког појединачног човека. (Многе љдске креатуре Бог не би никада пожелео да потпише као аутор). Нити је могуће да Бог суделује у спајању сваког пара хромозома, када настаје живо биће. То није нити потребно; живот се одвија даље по биолошким законима. Међутим, сматрамо да (повремено) Бог утиче да се појаве појединци изузетног квалитета.
Наравно, ми ову тезу не можемо да директно докажемо. Божје “алатке” су невидљиве. Међутим, општи је утисак нас смртника, да су током историје цивилизације, поједини истакнути људи поседовали изузетну или, могло би се рећи, божанску надареност. Нпр. већ пар столећа мислећи људи тврде да је музичка креација Ј.С. Баха божја (или божанствена). Ми заправо сматрамо да су велике интелектуални домети, или велики таленат, каквог у историји очитавамо код многих истакнутих појединаца немогућ је без божје промисли.
Техника настанка генија је “веома једноставна”: треба само од више милијарди молекула ДНК у људском геному неколико молекула рекомбиновати и ставити их на одређено место и ево онда генијалне јединке. Таква знања и такве моћи има само Бог, наш Творац. (Притом, свакако, примамо к знању, да генијалност није само Дар божји,већ је то и “фино полирање” и срећан скуп друштвених околности и много шта друго).
Када говоримо о прогресу, ништа нам не указује да би он морао да буде закономерност у развоју људске врсте. У старом веку било је цивилизација где је прогрес цултуре био очит, а да се није изродио у општи технички напредак. Технички напредак има развојну линију од грчке културе, римске културе, амалгама хришћанства са Новим веком и Ером великих открића током последњих пола миленија нашег развоја. Истакнути појединци и историјске околности творили су тзв. европску културу, која је била плодно тле за даљњи прогрес.
Прогрес човечанства, двосмерна је магистрала, он има и узлете и падове. Прогрес, као “прогрес”може да нас одведе у регрес ако не испољимо довољно мудрости - да не обожавамо златно теле. Нама је сада циљ да укажемо и на ту тамну страну медаље.
==Регрес==
Бог као творац, дао је човеку моћне алате, и обезбедио му је пут у прогрес. Међутим,
никад се, до наших дана, човечанство, као свеукупност, није својим држањем више приближило Сатани, нити по својим остварењима Богу. Божји синови, почев од Аврама, били су стегоноше моћи и сазнања. Превалили смо пут од открића точка па све до стварања вештачке интелигенције и сада смо пред вододелницом.
Технологија нам је омогућила да победимо многе опаке болести и значајно продужимо животни век; да обезбедимо довољно хране; да се лишимо тешког ропског рада. Али...
Човек је постао незајажљива потрошачка неман. Живот је хиљадама година текао, а да људи нису ни најмање патили што не поседују нпр. аутомобил. Задњих стотинак година га имамо и аутомобил је успео да се намножи до нивоа диносауруса, или је то постао од како је у неразумним рукама. На Земљи нас је више милијарди душа које чезну да свака има свог механичког диносауруса. И ми ћемо то задовољство себи приуштити. Притом не треба заборавити да се ми размножавамо прогресијом: сваких пар десетина година нас је дупло више на овој нашој, већ сада еколошки израубованој Земљи. Такав стампедо у брзом ширењу људске популације, тако раубовање животне средине, да ли је то пут у прогрес или је то регрес цивилизације?
Имамо утисак да наш Творац предузима мере да спречи еколошку катастрофу и да спасе живот на Земљи: кренуо је да нас сузбија на самом прагу наше похотности и све незајажљивије разузданости. Бог је у својој субатомској радионици испројековао ХИВ вирус и пустио га да нас заузда. То је најновији одговор на пандемију повећања популације. Може се претпоставити да Бог има и друге алате којима би нас вратио у колосек прогреса.
==Бог из компјутера==
Сетимо се Куле Вавилонске и првог покушаја човека да досегне до Бога. Сада човек прави нову Кулу. Да ли ће се овога пута уздићи се до Бога, свога Творца?
Човек све од Вавилона корача тим путем и сада је далеко одмакао. Генетским инжињерингом, чија ера тек почиње, човек преузима у своје руке креирање и стварање живота, (попут Бога или Сатане?). Не траба заборавити да је човеково сазнање мало а изазов велик. Такође, човек преузима у своје руке и другу функцију Бога, и почиње да ствара вештачки ум. То је (за) сада интелигенција машина. Директна спрега између човекове интелигенције и продужене (вештачке интелигенције) створиће бића која ће се по знању и умећу приближити самоме богу.
Тако интелигентно биће, надајмо се, успеће да превазиђе опасности које прете еколошком катастрофом и самоуништењем наше цивилизације. Ово је оптимистичка варијанта и нада за спас Ако ово, ипак не успе, за неколико десетина милиона година Бог ће учинити нови покушај, све док не успе да одгоји довољно разумну врсту, која неће уништити саму себе.
Ова сумња потиче из онтолоше разлике између бића човека, који стреми напретку ради личног благостања и среће, и бића софистицираног Бога, који тежи напретку разумне биолошке јединдке, све до коначне победе над законима Космоса.
Речено двојство у бићу ће изчезнути оног момента када човек досегне до суштине самога Бога. Нова Кула вавилонска биће довршена оног момента када се линије Бога и линија човека укрсте (или споје). До тога ће доћи онога момента када Бог проговори из компјутера.
Развој компјутерске технике иде тако што се сужава оптика дигиталних записа на што мањи физички простор. Већ се крећемо к томе да се дигитални записи нарежу у равни молекула. Такви супермикрочипови би нас могли довести у близини Бога.
Ако је целовита премиса нашег досадашњег излагања да Бог поседује апаратуру којом може да ствара, мења и допуњује биолошке кодове у геному, то је прва могућа тачка сусрета са Богом. Или је могућа тачка сусрета нешто даље и зависи од наших будућих сазнања о сложености структуре субатомских честица (кваркова и других), или ће пак захтевати да сачинимо нове рачунске машине са техником записа, као у ДНК молекулу....
Будућност ће да потврди или оповргне ову нашу предпоставку, а ми данас покушавамо да тек нешто мало антиципирамо од те будућности.
--[[Корисник:213.244.194.31|213.244.194.31]] 04:01, 1. март 2007. (CET)--[[Корисник:213.244.194.31|213.244.194.31]] 04:01, 1. март 2007. (CET)==Епилог==
Бог из компјутера је наш (не)оствариви идеал. А можда је то сасвим оствариви идеал; ако не другојачије, онда тако што ће наш Рачунар једног дана да постане тако моћан, те он сам буде раван Богу (кога онда дефинитивно нема ван компјутера).
=Вештачки живот=
Сасвим спонтано дођосмо на тему компјутера без бога у улози Бога! Тема се отворила, те да је погледамо. Компјутер је само алатка. То не мора бити и у будуће. Јер, ако бог заправо можда и није креатор живота, то не значи да креатор будућег (вештачког) живота неће бити Компјутер.
Вештачки живот (ен: ‘’’Arteficial life’’’, скраћено: ‘’’Alife’’’) је поље проучавања живота помоћу његовог кибернетичког симулирања на начин роботике и биохемије (обично онога што је носилац функције ‘’’soft’’’, ‘’’hard’’’ и ‘’’wet’’’ . Он је креирање и проучавање математичких модела популације компјутерских “животних” форми у виртуелној околини. Вештачки живот је својеврсна парадигма за биолошки живот, али је неки други термин још даљи од суштине појма и еволуцију тога истога.
Alife је у свакодневни живот ушао на мала врата, пре свега захваљујући метафоричкој употреби термина “вирус” за једну специјалну врсту компјутерског програма (и секундарне биолошке метафоре попут “црва”, “тројанца”или “инфекције” рачунарским вирусима, “имунизације” против истих, итд.). Шта ако, међутим, оно што је у први мах била само licenca poetica или метафора и песничка слика постепено постаје стварност?
Познато нам је да хакери осмишљавају деструктивне компјутерске програме да „еволуирају“ тако што „изпројектују“ тзв. полиморфирујуће вирусе, чије се итерације и мутације могу предвидети неколико корака унапред, али после тога они настављају „живот“ самостално. Но, није то баш прави живи организам – он мутира на основу математички иревирзибилних јединоца, користећи збир свих фајлова који се нађу у неком рачунару. Међутим, њихове непредвидиве мутације неби биле могуће да се ту људски живот није умешао тако што људи праве фајлове, које ти „вируси“ користе да би изменили себе и на тај начин заобишли најнапредније антивирус технике. Такви компјутерски вируси би се могли упоредити са најпримитивнијом врстом живота за коју знамо – наномиобима: микробима који своју еволуцију заснивају на медијумима на којима се нађу.
Интуитивно се да наслутити да су рачунарски вируси само најрудиментарнији облици радикално нове и другачије врсте живота, заснованог на дигиталном медијуму Тјуринга, а не на органском медијуму састављеном од нуклеинских киселина и беланчевина?
Рејови експерименти су нас уверили да је управо то случај. Не само што су у Tiieri рудиментарни дигитални организми испољавали мутације и еволуцију на временским скалама веома малим чак и за људске појмове, већ су се развијали паразити, хиперпаразити, предатори и праве “трке у наоружању”, карактеристичне за дарвинистичку еволуцију на нашој планети током више милијарди година. А све то је постигнуто на једном једином рачунару.
Може се предпоставити да ће у не тако далекој будућности вештачки живот бити толико реалан да нећемо лако приметити разлику између таквих карактера од природних.
Да ли смо неким селдом размишљања дошли до епилога: рекосмо да ће све мање уочавати разлика између стварног и ‘’’alife’’’ живота? Ако је то процес, онда разлике јеном неће ни бити? Мислимо да смо се идући све право нашли на тачки почетка ове књиге. Circulus viciosus!
| |||