Етички проблем — разлика између измена

У кући Кефала, богатог аристократа, води се разговор. Групи припадају Глаукон и Адимант, браћа Платонова, и Трасимах, груб и лако узбудљив софист. Сократ, који је у дијалогу претстављао глас Платонов, пита Кефала:<br>

 

 

Како одговара Сократ, т. ј. Платон, на ово изазивачко учеље? Испрва он уошпте ншпта не одговара. Он обраћа пажњу на то да је праведност један однос између јединки, а тај однос зависн од организације друштва, и да се праведност према томе може испитивати као део друштвене структуре, а не као особина личнога држања. Ако можемо да оцртамо праведну државу, онда ћемо, каже, моћи описати и праведну јединку. За ово обилажење Платон се правда доказивањем да се оштрина вида човекова испитује и полаганим примицањем најпре великих н онда тек малих писмених знакова; исто тако, тврди он, ствар стоји и са праведношћу, јер се она може боље испитивати у великим везама него ли на уском земљишту личнога држања. Али, не треба да се дамо овим обманути: мајстор у ствари везује ту два испитивања, и својим упоређењем хоће да то сакрије. Он неће да расправља само о проблемима личне моралности, него и о проблемима социјалног и политичког саздавања. Он носи утопију у рукаву сакривену, и тврдо је решен да је изнесе. И лако нам пада да му опростимо, јер то застрањивање чини језгру и оно што је најдрагоценије у његовој књизи.