Платон:Критика — разлика између измена

----

 

И шта треба да мислимо о целој овој Утопији? Може ли ce она остварити? Ако ли не, има ли y њој драгоцених црта које би могле да послуже на корист савременом животу? И јесу ли оне биле остварене до извесног степена?<br>

Бар на последње питање може ce дати одговор који иде y прилог Платону. Кроз хиљаду година владала je Европом једна чуварска класа која je баш одговарала визији нашега философа. У Средњем Веку хришћанско становништво обично ce делило на laboratores (раднике), bellatores (ратнике) и oratores (свештенике). Последња група, мада малена бројем, монополисала je средства и могућности образовааа, a имала je готово неограничену власт над половином најмоћнијега дела земље. И као код Платонових чувара, ту моћ свештеницима није поверио народ својим избором, него им je њу дала њихова сопствена обдареност коју су они показали за време духовних студија и за време свога управљања, и њихова склоност ка медитацији и скромном животу, и (као што би можда требало додати) утицај њихових односа са снагама цркве и државе. У другој половини епохе y којој су владали, свештеници су били слободни од породичних брига, и то онако како je Платон могао само желети, a y понеким случајевима, чини ce, уживали су не мало од слободе спаривања, каква су ce имала допустити чуварима. Целибат je чинио један део психолошке структуре свештеничке моћи, јер с једне стране ова није била оптерећена окивалачким егоизмом породице, a с друге стране њихова опште позната надмоћност према телесним потребама појачавала je оно дубоко поштовање што су им исказивали мирскн грешннци, и ону готовост ових грешника да свој живот откривају y исповедаоници.