IDIOT — разлика између измена

— Parten? Ama da ne bude to baš od onih Rogožinih... — poče sa većom važnošću činovnik.

— Da, od onih, baš od onih — prekide ga brzo i sa neučtivom nestrpljivošću crnomanjasti, koji se nikako, uostalom, i ne obraćaše bubuljičavom činovniku, nego je od samog početka govorio samo knezu.

— A kad brže ti doznade da je on baš dva i po miliona kapitala ostavio? — prekide ga crnomanjasti ne udostojavajući ga ni ovog puta svog pogleda — gle, molim te (namignu on na nj knezu). — I kakva im je korist od toga što se odmah lepe za čoveka kao ulizice? Nego, to je istina da je, eto, moj roditelj umro, a ja danas posle mesec dana samo što bos ne idem iz Pskova kući. Ni brat, nesrećnik, ni mati ništa mi ne poslaše, ni novaca, ni glasa! Kao psetu! U groznici sam u Pskovu čitav mesec preležao!

— A sad imate da primite čitav miliončić, bar toliko, o, Gospode! — pljesnu rukama činovnik.

— A baš znam! — odgovori činovnik likujući.

— Gledaj ga, molim te! Zar je jedna Nastasja Filipovna! I kakvo si ti drsko, da ti kažem, stvorenje! I prosto sam znao da će mi se nekakva takva nalepa odmah obisnuti o vrat! — nastavi on obrativši se knezu.

— Ohooo, tako li ti! — doista se začudi najzad Rogožin — do đavola, pa ovaj zbilja sve zna!

— Sve zna! Sve zna Lebedev! Ja sam, vaša svetlosti, i sa Lihačovim Aleksaškom dva meseca putovao, opet tako posle smrti roditeljeve, pa sve, to jest, sve budžake i ćorsokake znam, i najposle došlo je dotle da se bez Lebedeva ni maći nije mogao. On je sad u sudu, u odeljenju za naplatu dugova, a tada je imao priliku da se upozna i sa Koralijom i s Armansom, i sa kneginjom Packom, i sa Nastasjom Filipovnom, i mnogo šta je tada imao prilike da vidi i upozna.

— Uh, naopako! — stade se činovnik kriviti, čak ga i neka drhtavica poduze: — a pokojnik ne samo za deset hiljada nego i za deset rubalja oterao bi čoveka u grob! — reče on mahnuv glavom prema knezu. Knez sa radoznalošću posmatraše Rogožina; a ovaj u taj mah kao da još jače poblede.

— U grob oterao? — dobaci Rogožin. — Otkud ti znaš? Otac mi — nastavi on knezu — doznade odmah sve, a i Zaljožev je pričao gde je god stigao. Uze me moj roditelj, pa me zatvori na gornjem spratu i ceo me je sat poučavao motkom. »Ovo je tebi sad«, veli, »samo priprema, ali ću doći i noćas da se oprostimo...« Pa šta misliš? Otišao starac Nastasji Filipovnoj, klanjao joj se do zemlje, molio, plakao; ona mu najzad iznese kutiju, baci mu je. »Evo ti«, veli, »bradonjo, tvoje minđuše, one su mi sad deset puta dragocenije kad je Parten po tako strašnu cenu do njih došao. Pozdravi ga«, veli, »i zahvali se Partenu Semjoniču.« A ja sam, međutim, s maminim blagoslovom dobio od Serjoške Protušina dvadeset rubalja i uputio se železnicom u Pskov, ali tamo stigoh u groznici. Latiše me se tad neke babe da mi čitaju molitve, a ja po vazdan pijan, idem od mehane do mehane, popio sam što sam imao te sam posle bez svesti svu noć preležao na ulici, kad pred zoru mene uhvati vrućica, a uza sve to su me prekonoć još i psi izujedali. Jedva dođoh k sebi.

— Sada, gospodine moj, minđuše nisu ništa. Sad ćemo je nagraditi takvim minđušama...

— Čuješ li ti! Ako mi samo još jedanput ma šta za Nastasju Filipovnu rekneš, ja ću te, tako mi boga, kao vola izlemati, iako si sa Lihačovim išao — viknu Rogožin snažno ga zgrabivši za ruku.

— A takve Gospod bog voli — prihvati činovnik.

— A ti hajd za mnom, mastiljava dušo — reče Rogožin Lebedevu, i svi izađoše iz vagona. Lebedev najzad postiže svoje. Bučna rulja najzad ode prema Vaznesenskom prospektu. Knez je morao da skrene prema Livničkoj ulici. Bilo je vlažno i mokro. Knez se raspita kod prolaznika: put koji je imao da pređe iznosio je neke tri vrste, te se on odluči da uzme kočije.

Bio je poznat kao čovek sa velikim kapitalom, sa velikim poslovima i velikim vezama. Na ponekim mestima uspeo je da postane neophodan, pored ostaloga, i u nadleštvu gde je

služio. A, međutim, poznato je bilo i to da je general Jepančin čovek bez obrazovanja i da je sin običnog vojnika. Ovo poslednje mu je, bez sumnje, moglo samo na čast služiti, no general, iako je bio pametan čovek, nije opet bio bez nekih malih, lako oprostivih slabosti, te nije voleo da mu se izvesne stvari pominju. Ali je neosporno bio pametan i vest čovek.

U toku poslednjih godina odrastoše i stasaše sve tri generalove kćeri — Aleksandra, Adelaida i Aglaja. Istina, sve tri su bile samo Jepančine, ali su po materi kneževskog roda imale miraz koji nije bio mali, a oca koji je docnije mogao dospeti, možda, i na veoma vi¬soko mesto, i, što je takođe dosta važno, sve su tri bile vanredno lepe, ne izuzimajući ni najstariju Aleksandru kojoj je već bilo dvadeset pet godina Srednjoj je bilo dvadeset tri, a najmlađoj, Aglaji, tek se navršilo dvadeset. Ta najmlađa bila je prava lepotica i počela je u svetu da obraća na se veliku pažnju.

I to još nije bilo sve: sve se tri odlikovahu obrazovanjem, umom i talentom. Poznato je bilo da su se neobično volele i da bi svagda jedna drugu podržavale. Čak se spominjalo o nekakvim kao žrtvama dveju starijih u korist opšteg domaćeg idola, najmlađe.

Bilo je već oko jedanaest sati kad je knez zazvonio pred generalovim stanom. General je živeo na drugom spratu i zauzimao skromne prostorije, premda srazmerne njegovom položaju. Knezu otvori sluga u livreji, i on se sad morade dugo objašnjavati sa čovekom, koji na samom početku podozrivo pogleda na nj i na njegov bedni zavežljaj ... Najzad, pošto on ne samo jedanput jasno i odlučno izjavi da je doista knez Miškin i da je njemu neizostavno potrebno da se vidi sa generalom radi jedne neophodne stvari, zbunjeni služitelj, idući uporedo s njim, odvede ga u jedno omanje predsoblje pored čekaonice generalovog ka¬bineta i predade ga iz ruku u ruke drugom služitelju, koji je jutrom dežurao u tom predsoblju i izveštavao generala o posetiocima. Taj drugi sluga bio je u fraku, imao je preko četrdeset godina i brižan izraz lica, a bio je naročito za usluge u kabinetu i javljao o posetiocima njegovom prevashodstvu, čime se veoma ponosio.

— Pričekajte tamo u čekaonici, a zavežljaj tu ostavite — progovori služitelj sedajući lagano i dostojanstveno u svoju naslonjaču, i sa strogim čuđenjem osmatrajući kneza, koji se tu namestio na stolici odmah do njega, sa zavežljajčićem u rukama.

— To već nije moj posao. Primaju različito: prema ličnosti. Modiskinju će primiti i u jedanaest.

I Gavrila Ardalioniča primaju pre drugih, njemu dozvoljavaju da dolazi čak i za rani doručak.

— Ne lože?

— Ne, a i kuće su im drukčije udešene, to jest peći i prozori.

»Ovaj, kad je sam, mora biti da ne gleda tako, a možda se nikad ne smeje«, oseti nekako knez. Knez objasni sve što je mogao, na brzu ruku, skoro isto ono što je maločas objašnjavao lakeju i ranije Rogožinu. Gavrilo Ardalionič, međutim, kao da se nečega prisećaše.

— A da niste vi to zapita on — izvoleli pre jedno godinu dana poslati pismo, čini mi se iz Švajcarske, Jelisaveti Prokof jevnoj ?

— Onda ste vi ovde poznati i začelo vas se sećaju. Hoćete li k njegovom prevashodstvu? Odmah ću mu kazati... On će odmah biti slobodan. Samo, trebalo bi... zgodnije bi bilo da pređete u čekaonicu ... A zašto su oni ovde? — obrati se on strogo lakeju.

— Kažem vam, sami nisu hteli...

Posle jedno dva minuta vrata se nanovo otvoriše i začu se zvučan i prijatan glas Gavrila Ardalioniča:

— Kneže, izvolite!

— Lepo — reče general — čime mogu biti na usluzi?

— Nekog neodložnog posla nemam; ja sam prosto želeo da se upoznam s vama. Nisam rad da vas uznemirujem jer ne znam ni vaš dan ni vaš raspored... Ja baš sada dolazim sa železničke stanice ... doputovao sam iz Švajcarske.

— Šta vam je? — progovori on hvatajući ga za ruku.

— Vaša svetlosti! Njegovo prevashodstvo mole vas da izvolite k njenom prevashodstvu saopšti lakej pojavljujući se na vratima. Knez se uputi za lakejom.

i netrpeljivija, postala je čak nekako nastrana, ali pošto je uvek imala pri ruci svog pokornog i na sve naviknutog muža, to se višak nakupljene ljutine obično izlivao na njegovu glavu, a zatim bi se red i sloga u porodici opet uspostavljali i sve je išlo da ne može lepše biti. Generalica, uostalom, ni sama nije gubila apetit, i obično bi u dvanaest i po, zajedno sa kćerima, učestvovala u obilatom doručku, koji je skoro ličio na ručak. Gospođice bi svaki dan popile po šolju bele kafe još ranije, ravno u deset sati, u posteljama, čim bi se probudile. To im se mnogo sviđalo, te su tako uvek činile. Oko dvanaest i po postavljao se sto u maloj trpezariji, blizu maminih soba, i na taj porodični i intimni doručak dolazio bi neki put i general, ako bi mu vreme dozvoljavalo. Osim čaja, kafe, sira, meda, masla, naročitih uštipaka, koje je volela baš generalica, kotleta itd. iznosio bi se još i snažan vreo buljon. Onoga jutra kad je počela naša pripovetka, sva se porodica skupila u trpezariji očekujući generala, koji je obećao da će doći oko dvanaest i po. Kad bi on ma za jedan minut zakasnio, po njega bi odmah slali; ali on dođe na vreme. Prišavši da se pozdravi sa ženom i da joj poljubi ruku, on opazi na njenom licu ovoga puta nešto izuzetno, naročito. Mada je on još sinoć predosećao da će se to zbilja i desiti povodom jedne »anegdote« (kao što se po svojoj navici izražavao), i već se sinoć, legavši u postelju i dremajući, bio uznemirio zbog toga, ipak se i sad ušeprtljio. Kćeri mu priđoše da se s njim poljube; one nisu imale razloga da se ljute na nj, pa ipak i tu kao da je bilo nešto naročito. Istina, general je zbog nekih okolnosti postao i suviše podozriv; ali pošto je bio otac i muž, iskusan i vešt, to se ne dade zbuniti, nego preduze potrebne korake.

Mi možda nećemo mnogo naškoditi reljefnosti i jasnosti naše pripovetke ako zastanemo ovde i uzmemo u pomoć neka objašnjenja radi iskrenog i što tacnijeg prikaza onih odnosa i prilika u kojima nalazimo porodicu generala Jepančina u početku našeg pričanja. Mi smo već rekli malopre da je general, iako čovek ne bogzna kako obrazovan, nego naprotiv, kako se on sam o sebi izražavao, »čovek samouk«, ipak bio iskusan muž i vest otac. Između ostalog, on se držao pravila da ne žuri svoje kćeri da se udaju, to jest, da im se »ne penje na glavu« i da im ne dosađuje preko mere svojom roditeljskom ljubavlju i brigom o njihovoj sreći, kao što to nehotice i prirodno redovno biva čak i u najpametnijim porodicama u kojima se nekad nakupi poviše odraslih kćeri. On je postigao da privoli i Lizavetu Prokofjevnu za taj svoj način, premda je to bilo teško, teško stoga što je neprirodno; ali su generalovi razlozi bili neobično važni, zasnivali su se na očiglednim činjenicama.

on čak ni generalu nije o tome govorio a ne samo Gavrilu Ardalionoviču, ali, međutim, što ne bi i on znao za to unapred? Ona nema razloga da se stidi zbog tog novca, ulazeći u njihovu porodicu.

U svakom slučaju, ona ne namerava nikoga da moli za oproštenje ni za šta i želi da se to zna. Neće poći za Gavrila Ardalionoviča dok se ne uveri da ni u njega ni u njegove porodice nema kakve potajne misli u pogledu nje. U svakom slučaju, ona sebe ni zbog čega ne smatra za krivu, i najbolje bi bilo da Gavrilo Ardalionovič dozna u kakvim je prilikama proživela ovih pet godina, u kakvim je odnosima prema Atanasiju Ivanoviču, i da li je mnogo stekla imanja. Najzad, ako ona sad i primi taj kapital, to nikako kao platu za svoju devojačku sramotu, za koju ona nije kriva, nego prosto kao nagradu za upropašćenu sud¬binu.

Uskoro posle toga doznade Ganja sasvim pouzdano, blagodareći jednom pogodnom slučaju, da je Nastasji Filipovnoj već potanko poznato neraspoloženje cele njegove porodice prema tom braku i prema Nastasji Filipovnoj lično, što se ispoljavalo u domaćim scenama; ona sama o tome nije nikad govorila mada je on to svaki dan očekivao. Uostalom, moglo bi se još mnogo štošta ispričati o svim događajima i okolnostima koji su izbili usled te proševine i pregovora; no mi smo ionako mnogo isprednjačili, tim pre što su se po neke od tih okolnosti pojavile samo kao još i suviše neodređeni glasovi. Na primer, kao da je Tocki odnekud doznao da je Nastasja Filipovna stupila u nekakve neodređene i od svih skrivene odnose sa devojkama Jepančinima — glas potpuno neverovatan. Zato je drugom glasu i nehotice verovao i bojao ga se kao kakve aveti: on je kao sigurno čuo da Nastasja Filipovna, tobože, sasvim pouzdano zna da se Ganja ženi samo radi novca; da je Ganjina duša crna, nesita, netrpeljiva, zavidljiva, prekomerno i nesrazmerno samoljubiva; da Ganja, mada je pre zbilja strasno želeo pobedu nad Nastasjom Filipovnom, sad, kad su se dva prijatelja resila da u svoju korist eksploatišu tu strast koja je počinjala sa obe strane i da kupe Ganju time što će mu Nastasju prodati kao zakonitu ženu — da ju je on omrznuo kao moru. U njegovoj duši kao da su se čudnovato sreli strast i mržnja, i on se, premda je, najzad, posle mučnog kolebanja, dao pristanak da će se oženiti »rđavom ženom«, u svojoj duši zakleo da će joj se gorko osvetiti za to i da će joj presesti udadba, kako se on, tobože, sam izrazio. Sve to kao da je Nastasja Filipovna znala i nešto potajno spremala. Tocki se već bio toliko prestravio da je čak prestao govoriti i Jepančinu o svome strahovanju; no bivali su trenuci

kad se on, kao slab čovek, sasvim iznova hrabrio i brzo vaskrsavao duhom. On se, na primer, vanredno ohrabrio kad je Nastasja Filipovna dala naposletku reč obojici prijatelja da će uveče na svoj rođendan kazati svoju poslednju reč. No zato se jedan najneobičniji i najneverovatniji glas, koji se ticao baš poštovanog Ivana Fjodoroviča, pokazivao, na žalost, kao sve istinitiji.

Tu je na prvi pogled sve izgledalo kao najčistija besmislica. Jer teško je bilo poverovati da bi se Ivan Fjodorovič u svoje stare dane, pri svojoj vanrednoj pameti i tačnom poznavanju života itd., da bi se on mogao polakomiti na Nastasju Filipovnu, i to još tako, tobože u tolikoj meri, da je taj njegov ćef bio skoro nalik na strast. Cemu se on nadao u ovom slučaju, teško je predstaviti; može biti na pomoć samoga Ganje. Bar Tocki kao da je slutio tako šta, kao da je podozrevao da postoji nekakav skoro nemi dogovor između generala i Ganje, zasnovan na uzajamnom razumevanju. Uostalom, poznato je da čovek suviše obuzet strašću, a naročito ako je još u godinama, postaje potpuno slep i gotov je da nazre nadu onde gde nje nikako nema; i ne samo to nego još gubi pamet i postupa kao glupo derište, pa makar mu čelo bilo »sedam pedi široko«.

Znalo se da je general spremio za Nastasjin rođendan divan biser, koji je stajao ogromnu sumu, i da je taj poklon mnogo birao, mada je znao da Nastasja Filipovna nije koristoljubiva. Uoči rođendana Nastasje Filipovne on je bio kao u groznici, premda je to vesto prikrivao. Baš za taj biser doznala je generalica Jepančina. Istina, Jelisaveta Prokofjevna već je odav¬no počela osećati da se njen muž vetrenjasto ponaša, pa se čak donekle i navikla na to; ali nemogućno je bilo preći preko toga; glas o biseru neobično ju je interesovao. General je to zarana namirisao: još sinoć je bilo došlo do nekih ne baš prijatnih reči između njih; on je predosećao veliko objašnjavanje i bojao ga se. Eto zašto se njemu onog jutra kojim počinje naša pripovest nije išlo na doručak u krilo porodice. Još pre kneževog dolaska on je naumio da se izgovori poslovima pa da se ukloni. A ukloniti se značilo je za generala prosto pobeći. Hteo je da dobije za sebe bar još jedan dan i, što je najglavnije, da bar to veče provede bez neprijatnosti. I najednom, kao poručen, dolazi knez. »Kao da ga je sam bog poslao!« — pomisli general ulazeći u sobu svoje supruge.

U teškim slučajevima generalica bi najčešće neobično iskolačila oči, i malo zabacivši telo nazad, neodređeno bi gledala preda se ne govoreći ni reči. To je bila visoka žena, istih godina kao i njen muž, tamne, veoma prosede, ali još guste kose, malo kukastog nosa, suvonjava, žutih upalih obraza i tankih uspijenih usana. Celo joj je bilo visoko, ali uzano; sive, dosta velike oči imale su neki put veoma neočekivan izraz. Nekada je imala slabost da poveruje kako je njen pogled neobično efektan; to ubeđenje ostade u njoj neizgladivo.

— Da ga primimo? Vi velite da ga primimo odmah ovog časa? — I generalica iz sve snage izbeči oči na Ivana Fjodoroviča, koji obletaše oko nje.

— Kako to, čime?

— Dobro, ja ću vam ispričati — progovori knez čisto u nekoj dubokoj zamišljenosti.

— Eto, vi sad sve — poče knez — gledate na mene sa ljubopitstvom i ako ga ne zadovoljim, vi ćete se na mene još i naljutiti. Ne, ja se šalim — dodade on brže sa osmehom. — Tamo u Švajcarskoj, bila su samo deca, i ja sam sve vreme tamo bio samo sa decom. To su bila deca iz onog sela, čitav čopor, išla su u školu. Ne mogu reći da sam ih učio; a ne, ona su tamo imala učitelja, Žila Tiboa; doduše, i učio sam ih, ali sam više onako bio s njima, i sve su mi četiri godine tako prošle. Meni ništa drugo nije ni trebalo. Ja sam im sve govorio, ništa nisam od njih krio. Njihovi se očevi i rodbina svi na mene razljutiše stoga što deca, naposletku, nisu mogla bez mene, i sve su se kupila oko mene, a učitelj mi najzad postade najveći neprijatelj. Ja sam tako mnogo zadobio neprijatelja, i sve zbog dece.

Čak me je i Šnajder korio. A zašto su se oni tako bojali? Detetu se može sve kazati, sve; mene je uvek poražavala misao kako odrasli uopšte slabo poznaju decu, očevi i matere čak ni svoju rođenu decu. Od deteta ne treba ništa kriti pod izgovorom da su mala i da je za njih rano da to znaju. Kakva žalosna i nesrećna misao! I kako deca i sama dobro zapažaju da njih očevi smatraju kao suviše male pa misle da ona ništa ne razumeju, dok

I vaše je lice, Aleksandra Ivanovna, divno i vrlo lepo, ali vi, izgleda, imate neku potajnu tugu; duša vam je, bez sumnje, vanredno dobra, ali vi niste veseli. Vi imate nekakav naročit prisenak na licu, nalik na Holbajnovu Madonu, u Drezdenu. No, eto vam o vašem licu; jesam li dobar pogađač? Jer vi mene smatrate za pogađača.

Ali po vašem licu, Lizaveta Prokofjevna — obrati se on najedared generalici — po vašem licu ne samo da mi se čini nego sam prosto uveren da ste vi savršeno dete, u svemu, u svemu, u svemu dobrom i svemu rđavom, iako ste već u tim godinama. Vi se, valjda, na mene ne srdite što tako govorim? Jer znate kako ja o deci mislim? I nemojte misliti da sam iz svoje naivnosti sve to tako otvoreno govorio o vašim licima; o, ne, ni najmanje ne! Možda sam i ja tu neku svoju misao imao.

Kad knez ućuta, sve se veselo zagledaše u njega, čak i Aglaja, ali naročito Lizaveta Prokofjevna.

— Eto vam istine! — viknu ona. — šta je, poštovane gospođice, vi ste mislile da ćete bajagi njega protežirati kao sirotana, kad tamo a on vas, eto, jedva udostojio da vas izabere, pa i to sa napomenom da će nam tek ovda-onda dolaziti. Zvrcnuo nas je po nosu, i baš mi je milo; a najgore je prošao Ivan Fjodorovič. Bravo, kneže! A maločas nam još rekoše da vas malo uzmemo na ispit. A to što ste rekli za moje lice, to je sve potpuna istina: ja sam dete, i ja to znam. To sam još i pre vas znala; vi ste tačno moju misao iskazali jednom rečju. Smatram da se vaš karakter potpuno slaže sa mojim, i baš mi je milo, kao dve kaplje vode. Samo ste vi muškarac, a ja žena, i u Švajcarskoj nisam bila, u tome je sva razlika.

»Ne, njega ja sad ovako ne smem pustiti«, pomisli u sebi Ganja, ljutito se putem zagledajući u kneza, »ovaj majstor je sad ispipao od mene sve, pa posle najednom skinuo masku... To nešto mora da znači. Pa lepo, i to ćemo videti! Sve će se to razjasniti, sve, sve! I to još danas!«

Oni već stajahu pred samom kućom.

i njegova porodica stanovali su u njemu tek od pre dva meseca, na najveći jad samoga Ganje, a na navaljivanje i molbe Nine Aleksandrovne i Varvare Ardalionovne, koje su, sa svoje strane, želele da i one što privređuju, te da koliko-toliko povećaju porodične prihode.

Ganja se na to mrgodio i to držanje samaca nazivao je nepristojnošću. On poče posle toga skoro da se stidi u društvu, gde je bio naučio da se pojavljuje kao mlad čovek sa izvesnim bleskom i budućnošću. Svi ti ustupci sudbini i sva ta neprijatna teskoba — sve su to bile njegove duboke duševne rane. Od nekog vremena njega poče svaka sitnica da jedi neizmerno i nesrazmerno, te ako je još pristajao da za neko vreme popušta i trpi, to je bivalo samo stoga što se već rešio da sve to izmeni i preudesi u najskorijem vremenu. A, međutim, baš ta izmena i taj izlaz na kom se on bio zaustavio bili su ne mali zadatak, takav zadatak čije je predstojeće rešenje pretilo da bude puni je briga i mučni je od svega što je dotle bilo.

On se tako brzo zaboravio da je jedva i primetio kako je čitava Rogožinova rulja srljala mimo njega, pa ga čak prignjavila u vratima naglo se izvlačeći iz stana za Rogožinom. Svi su glasno i bučno govorili o nečem. Rogožin je išao sa Pticinom i uporno govorio o nečem važnom i očevidno neodložnom.

— Eh, Ganjka, izgubio si! — viknu on prolazeći pored njega. Ganja uznemireno pogleda za njim.

Knez ode iz salona, pa se zatvori u svoju sobu. K njemu odmah dotrča Kolja da ga teši. Jadno dete kao da nije moglo da se odvoji od njega.

— Dobro ste učinili što ste otišli — reče on. — Sad će tamo da nastane još gori lom no maločas, i svaki vam je dan kod nas tako, a sve se to zamesilo zbog te Nastasje Filipovne.

— To je odmah tu, dva koraka — zbuni se Kolja. — On tamo sad sedi kraj boce vina. A čime li je tamo sebi kredit stekao, ne mogu da razumem. Kneže, dragi, molim vas, nemojte posle da kažete našima da sam vam ja predao pismo! Hiljadu puta sam se već kleo da mu ta prokleta pisma ne nosim, ali šta ćete kad mi ga je žao. Nego, evo šta, molim vas, nemojte se prema njemu mnogo ustručavati, dajte mu tek koji groš, i gotov posao.

— Ja sam, Kolja, i sam nešto mislio; treba da se vidim s vašim tatom... zbog jedne stvari... Hajdemo ...

Kolja ne odvede kneza daleko, do Livničke ulice, u jednu kafanu sa bilijarima, u prizemlju, sa ulazom sa ulice. Tu, desno u uglu, u zasebnoj sobici, kao stari svagdašnji gost, namestio se Ardalion Aleksandrovič, s bocom pred sobom na stočiću, i zbilja sa Independance Belge u rukama. On je očekivao kneza, pa čim ga ugleda, odmah ostavi novine i poče neko vatreno i mnogoglagoljivo objašnjavanje, no knez bezmalo ni reči nije razumeo, jer je general bio već skoro gotov.

— Ja nemam deset rubalja — prekide ga knez — nego evo vam dvadeset pet, razmenite ih pa mi vratite petnaest, inače ostajem bez groša.

Knez stajaše kao izgubljen.

— Sutra ćete mi ispričati! Samo, nemojte da se mnogo snebivate. Neka vam bog pomogne, jer i ja sam vaših ubeđenja u svemu! U zdravlje. Ja ću sad, natrag, pa ću da ispričam Ipolitu. A da ćete biti primljeni, u to nema sumnje, ništa ne brinite! Ona je strašno originalna. Uza ove stepenice, u prizemlju, vratar će vam pokazati...

I zbilja, to ga još i nije toliko plašilo, ali pitanje: šta će on tamo sad raditi i zašto ide? — na to pitanje prosto nije nalazio umirujućeg odgovora. Jer kada bi čak i bilo nekako mogućno, ugrabivši priliku, da rekne Nastasji Filipovnoj: »Ne udajte se za tog čoveka i ne upropašćujte sebe, on vas ne voli, nego voli vaš novac, on mi je to sam rekao, govorila mi je i Aglaja Jepančina, a ja sam došao da vas u tome sprečim« — teško da bi i to uspelo kako treba u svakom pogledu. Izlazaše mu pred oči još jedno nerešeno pitanje, i to pitanje toliko krupno da se knez bojao i da misli. O njemu, čak nije mogao ni smeo ni da dopusti, nije znao kako da ga formuliše, crveneo je i strepeo i pri samoj pomisli na njega. Ali svršilo se time što je on pored svih tih strahovanja i sumnji ipak ušao i tražio da ga prijave Nastasji Filipovnoj.

Nastasja Filipovna tu raskoš nije odbijala, čak ju je volela, ali, a to je bilo neobično čudnovato, nikako se nije potčinjavala, kao da bi je se svakog trenutka mogla i sasvim odreći. Još se potrudila da nekoliko puta to i izjavi, što je Tockog neprijatno iznenađivalo. Uostalom, kod Nastasje Filipovne bilo je mnogo štošta što je neprijatno (a posle već i do prezrenja) iznenađivalo Atanasija Ivanoviča. Da ne govorimo o prostoti onih ljudi koje je ona ponekad sebi približavala, a, izgleda, bila je i naklonjena da ih približava; osim toga, u njoj su se ispoljavale neke sasvim čudne naklonosti: pokazivala se neka varvarska smesa dvaju ukusa, sposobnost da se zadovoljava i takvim stvarima i sredstvima za koje, reklo bi se, jedan otmen i dobro vaspitan čovek ne bi trebalo da zna ni da postoje. Kad bi, na primer, Nastasja Filipovna tek najedared pokazala neko milo i ljupko neznanje, kad bi se, recimo, pokazalo da ona ne zna da seljanke ne mogu nositi batistane košulje, kakve ona nosi, Atanasije Ivanovič bi, kanda, tim bio neobično zadovoljan. Na takve rezultate je od samog početka i bilo upućeno sve vaspitanje Nastasje Filipovne, po programu Tockog, koji je u tom poslu bio vrlo vest znalac. Ali, na žalost, rezultati se pojaviše vrlo čudni. No kraj svega toga, ipak je bilo i ostajalo nešto u Nastasji Filipovnoj što je zaprepašćivalo i samog Atanasija Ivanoviča svojom neobičnom i zanosnom originalnošću, nekakvom snagom, pa bi ga nekad očaravalo još i sad, kad su već propali svi njegovi pređašnji računi sa Nastasjom Filipovnom.

Pred kneza izađe devojka (posluga je kod Nastasje Filipovne uvek bila ženska), koja, na veliko njegovo iznenađenje, bez ikakve neodlučnosti sasluša njegovu molbu da ga prijavi. Ni njegove kaljave čizme, ni izgužvan šešir sa velikim obodom, ni ogrtač, ni zbunjen izgled, ne izazvaše kod nje ni najmanje kolebanje. Ona skide s njega ogrtač, zamoli ga da pričeka u predsoblju, pa odmah ode da ga prijavi.

On je počinjao unekoliko da shvata stvar, ali na svoj način.

— Sta je, generale? Nije, možda, otmeno? Ama dosta s tim bacanjem prašine u oči! Što sam ja u Francuskom pozorištu kao nepristupačna vrlina sedela u ložama partera i sve one koji su za mnom pet godina trčali izbegavala kao divlja i izgledala kao gorda nevinost, na to me je moja glupost navodila! Eto, pred vama je, došao je i položio sto hiljada na sto posle svih tih mojih pet godina nevinosti; i već jamačno im tamo na ulici trojke stoje i čekaju na mene. Na sto hiljada me je ocenio! Ganjička, ja vidim, ti se na mene još neprestano ljutiš. Ta zar si ti mene zbilja hteo da uvedeš u svoju porodicu? Zar mene, Rogožinovu! A knez šta reče maločas?

— Nastasja Filipovna, dosta, dete moje, dosta, mila — ne izdrža najedared Darja Aleksejevna — pa kad su ti oni toliko na dosadi, nemoj ni da ih gledaš! I zar ti zbilja s njim takvim hoćeš da pođeš, pa makar i za sto hiljada! Doduše, sto hiljada nisu šala! Ali ti tih sto hiljada uzmi, a njega najuri... tako se to s njima radi. Eh, da sam ja na tvome mestu, sve bih ja njih ... šta tu vazdan!

Darja Aleksejevna se čak razljuti. To je bila dobra i veoma osetljiva žena.

— Živeo! — prokrešta pijanim glasom i Lebedev.

— A još sam mu maločas, jadniku, dvadeset pet rubalja pozajmio, ha-ha-ha! Fantazmagorija i ništa drugo! — progovori general skoro ošamućen od zaprepašćenja — pa čestitam vam, čestitam! — I ustavši s mesta, priđe knezu da ga zagrli. Za njim se digoše i ostali, pa se i oni zgrnuše oko kneza. Čak i oni što se behu sakrili iza zavese počeše da se pojavljuju u salonu. Nastade nerazgovetan razgovor, ču se kako ovde-onde traže da se donese šampanjac; sve se uzruja i uskomeša. Na časak umalo što ne zaboraviše Nastasju Filipovnu i da je ipak ona domaćica ovog večernjeg prijema. Malo-pomalo skoro svima izađe pred oči ideja da je knez nju maločas zaprosio. Stvar, dakle, poče svima da se prikazuje još luđe i neobičnije no maločas.

— Pa to sam ja zbilja kneginja! — prošapta ona u sebi podrugljivo i, pogledavši iznenada Darju Aleksejevnu, prsnu u smeh. — Rasplet neočekivan... a ja... ja nisam to očekivala... A

što vi, gospodo, tako stojite, molim vas, sednite, čestitajte mi kneza! Neko je, kanda, želeo šampanjca. Ferdiščenko, idite jedan čas, recite im tamo. Kada, Paša — spazi ona najednom na vratima svoje devojke — hodite ovamo, ja se udajem, jeste li čule? Pa još za kneza, on ima milion i po, on je knez Miškin i mene prosi.

Skoro sva spoljna hartija izgorela je i dimila se, ali se odmah videlo da je unutrašnjost ostala čitava, nepovređena. Svežanj je bio umotan u trostruk list od novina, i novac ostade netaknut. Svima laknu na srcu.

— Svega ako je kakva hiljadarčica malo nagorela, a ostale su sve zdrave — sav blažen izgovori Lebedev.

Sva Rogožinova družina sa grajom, tutnjavom i vikom pojuri kroz sobe ka izlazu, ustopce za Rogožinom i Nastasjom Filipovnom. U sali joj devojke dodadoše bundu. Kuvarica Marta dotrča iz kuhinje. Nastasja Filipovna ih sve izljubi.

— Pa zar nas zbilja baš sasvim ostavljate? Pa kud vi to možete ići? I još na rođendan, i na takav dan! — pitahu je uplakane devojke ljubeći joj ruke.

onoga što je mogućno ne mogu ni ja ništa, priznaćete i sami. Ali priznajte, međutim, i to da se u toj ženi kriju ogromne vrednosti... sjajne crte. Maločas sam hteo da joj doviknem, samo da sam to mogao sebi u onom paklu dozvoliti, da je baš ona lično najbolje moje opravdanje na sve njene optužbe... Jer, gde je taj muškarac koji se ne bi neki put zaneo tom ženom do te mere da izgubi pamet i... sve? ... Pogledajte samo, taj geak Rogožin, sto hiljada joj dovukao? Recimo da sve što se tamo sad dogodilo, da je sve to trenutno, romantično, nepristojno, ali zato je koloritno, zato je originalno, priznajte i sami. Bože moj, šta bi se sve moglo razviti iz takvog karaktera, i kod takve lepote! Ali kraj svih mojih napora, pa čak i obrazovanja, sve je otišlo bestraga! Neuglačan dijamant, ja sam vam to uvek govorio

I Atanasije Ivanovič duboko uzdahnu.

Najviše su se interesovali za kneza, naravno, u kući Jepančinih, s kojima on, kad je odlazio, čak nije stigao ni da se oprosti. General se, uostalom, viđao s njim tada, pa čak i dva-triput. Oni su o nečem ozbiljnom razgovarali. No iako se Jepančin viđao s njim, on svojoj porodici o tome ništa nije pominjao. I uopšte, u prvo vreme, to jest maltene čitavih mesec dana po kneževom odlasku, u kući Jepančinih smatralo se za neumesno da se o njemu govori. Jedino se generalica Lizaveta Prokof jevna izjasnila na samom početku: »da se ona u pogledu kneza strašno prevarila«. Zatim je posle jedno dva dana dodala, ali već ne imenujući kneza, nego nekako neodređeno, »da je glavna crta u njenom životu bilo stalno razočaravanje u ljudima«. I, najzad, već posle desetak dana, razljutivši se nešto na svoje kćeri, završila je u vidu sentence: »Dosta već tih pogrešaka! Više ih neće biti!«

Trebalo bi napomenuti pri tom da je u njihovoj kući vrlo dugo vladalo nekakvo neprijatno raspoloženje. Bilo je nešto teško, zategnuto, nedogovoreno, svadijivo; svi su se mrgodili. General je dan i noć bio zauzet, na sve strane je trčao radi nekih svojih poslova: retko su ga ranije viđali toliko zauzetog poslovima, naročito u zvaničnoj dužnosti. Ukućani su retko imali

Ali joj ne dadoše da dovrši. Svi joj priđoše i okružiše je da joj učine po volji. Knez odmah poče moliti sve da ostanu i piju čaj, pa se izvinjavao što se do sada i sam toga nije setio. Čak je i general bio tako ljubazan da je promrmljao nešto pomirljivo i pažljivo je zapitao Lizavetu Prokofjevnu da joj neće biti ipak hladno tu na terasi. On umalo što ne zapita Ipolita je li odavno na univerzitetu. Ali ga ne zapita.

Jevgenije Pavlovič i knez Š. postadoše najednom neobično ljubazni i veseli; na licu Adelaide i Aleksandre izražavaše se, kroz čuđenje koje je i dalje trajalo, zadovoljstvo — jednom reči, svima je bilo očigledno milo što je kod Lizavete Prokofjevne prošla kriza. Jedina je Aglaja ostala i dalje natmurena, pa je ćuteći sela malo dalje. Ostade i sve ostalo društvo; niko ne htede da ide, čak ni general Ivolgin, kome je Lebedev uz put nešto šapnuo, verovatno ne baš tako prijatno, jer se general odmah povukao nekud u ugao. Knez je prilazio i pozivao Burdovskog i njegovu družinu, ne zaboravljaju ći nikoga. Oni promrmljaše sa usiljenim izrazom da će pričekati Ipolita, pa se odmah povukoše u najudaljeniji ugao terase, gde svi opet posedaše jedan do drugog. Po svoj prilici, čaj je Lebedev već odavno bio spremio za sebe, jer ga sad odmah donesoše i poslužiše. Izbi jedanaest časova.

Ipolit ovlaži usne u šolji čaja koju mu dodade Vera Lebedeva, ostavi šolju na stočić pa se najednom, baš kao da se nešto snebivao, skoro zbunjeno obazre oko sebe.

— Pogledajte, Lizaveta Prokofjevna, ove šolje — užurba se on nekako čudnovato — ove porculanske šolje, i to, kanda, od vanrednog porculana, stoje kod Lebedeva uvek u vitrini pod staklom, zaključane, nikad se u njima čaj ne služi... Kao što je običaj, to mu je žena donela u miraz ... Kod njih to tako ide... A sad nam je, eto, izneo u vašu čast, naravno. Toliko vam se obradovao...

Orkestar nanovo zasvira. Knez pođe za Jepančinima. Da se nešto setio, ili da je uspeo da pogleda ulevo, dok je sedeo na stolici pošto je bio odgurnut, on bi video Aglaju, na dvadeset koraka od sebe, kako se zaustavila i posmatrala ceo taj skandal. Ona ne htede da se odazove pozivima majke i sestara, koje su bile već daleko otišle. Pritrčavši joj, knez Š. je najzad nagovori da što pre ode odatle. Lizaveta Prokofjevna je zapamtila da se Aglaja vratila strašno uzrujana i teško da je čula njihove pozive. Ali tačno posle dva minuta, pošto su ušli u park, Aglaja progovori svojim običnim, ravnodušnim i ćudljivim glasom.

— Baš sam htela da vidim čime će se završiti ta komedija.

Događaj na stanici strašno je zaprepastio i majku i ćerke. U onom nemiru i uzbuđenju Lizaveta Prokofjevna je, tako reći, trčala sa kćerima od stanice sve do kuće. Po njenim shvatanjima i pojmovima, u tome događaju se i suviše mnogo odigralo i otkrilo, tako da su se u njenoj glavi, i pored sve zabune i straha, već počele rađati odlučne misli. A i svi ostali shvatahu da se dogodilo nešto naročito i da se, možda, srećom, počinje da otkriva neka naročita tajna. Pored svih ranijih uveravanja i objašnjavanja kneza Š., Jevgenije Pavlovič je sad bio »izveden na čistinu«, izobličen, demaskiran, »a njegove veze sa onom ženskom sad su očigledno obelodanjene«. Tako je mislila Lizaveta Prokofjevna pa čak i obe starije kćeri. Dobitak je od toga zaključka bio u tome što se sad nakupilo još više zagonetaka. Devojke, mada su donekle u sebi negodovale što im se mamica onako uplašila i očigledno pobegla, ipak se u ono prvo vreme zabune ne odlučivahu da mater uznemiravaju pitanjima. Osim toga, njima odnekud izgledaše da njihova sestrica Aglaja Ivanovna zna o tome možda više nego njih dve zajedno s majkom.

Knez Š. beše turoban kao noć i takođe vrlo zamišljen. Lizaveta Prokofjevna ne progovori s njim celog puta nijedne reči, a on to kao da i ne primeti. Adelaida u jedan mah pokuša da ga zapita: »O kakvom je to stricu sad govoreno i šta se to u Petrogradu dogodilo?« Ali joj on promrmlja, sa strašno kiselim izrazom lica, nešto veoma neodređeno, da će se raspitati, ali da je sve to, naravno, samo glupost i,ništa više. »O tome nema sumnje!« odgovori mu Adelaida, i posle toga ga više ništa ne pitaše. Aglaja postade nekako naročito mirna i samo što putem primeti da idu suviše brzo. Ona se jednom osvrnu i vide kneza, koji ih je sustizao. Primetivši njegov napor da ih stigne, ona se podrugljivo osmehnu, i posle toga se već više ne osvrtaše na nj.

najobičnije fraze da će me svako smatrati za učenika nekog nižeg razreda gimnazije koji podnosi svoj školski zadatak o »izlasku sunca«, ili će reći da sam možda i hteo nešto da iskažem, ali da pri svoj svojoj dobroj volji nisam umeo to... ,da objasnim'. Da, ipak, moram da primetim da u svakoj genijalnoj ili novoj čovečjoj misli, ili prosto čak u svakoj ozbiljnoj čovečjoj misli koja se rodi u nečijoj glavi, uvek ostaje nešto takvo što se nekako drugim ljudima ne može objasniti, pa makar vi čitave knjige ispisali i makar svoju misao, trideset pet godina objašnjavali. Još uvek će ostati nešto što ni za šta na svetu neće hteti izići iz vaše lobanje, i ostaće u vama zauvek; pa ćete tako i umreti, ne objasnivši možda baš ono što je bilo najglavnije u vašoj ideji. Ali, ako ni ja sad nisam umeo da objasnim sve ono što me je za ovih šest meseci mučilo, ipak će neko razumeti bar to da sam, dospevši do svog sadašnjeg ,poslednjeg ubeđenja', možda i suviše skupo platio za njega; eto, to sam iz nekih svojih razloga smatrao za potrebno da istaknem u svom ,Objašnjenju'.

Nego, da nastavim dalje.«

»Neću da lažem: stvarnost je i mene lovila na udicu u tih šest meseci, a ponekad me toliko zanosila da sam zaboravljao na svoju presudu ili, još bolje, nisam hteo na nju da mislim, te sam čak i izvesne poslove obavljao. Ali da kažem ovde nešto o tadašnjim svojim prilikama. Kad sam pre osam meseci postao već sasvim bolestan, onda sam prekinuo sve svoje veze i ostavio sve svoje negdašnje drugove. A kako sam i inače uvek bio prilično sumoran čovek, to su me drugovi lako zaboravili. Naravno, oni bi me i bez te činjenice zaboravili. Usled prilika kod kuće, tj. ,u porodici', osećao sam se takođe usamljen. Ja sam se pre pet meseci jednom zasvagda zaključao iznutra i potpuno se odvojio od svoje porodice. U kući su me uvek slušali, k meni niko nije smeo ući, osim kad je u određeno vreme trebalo spremiti sobu i ručak mi doneti. Mati je drhtala pred mojim naredbama, i nije smela preda mnom da plače kad bih se ja ponekad rešio da je pustim k sebi. Zbog mene je stalno tukla decu da ne larmaju i da me ne uznemiruju; ja sam se ipak često žalio na njihovu viku; mogu misliti kako me sad ta deca vole! I ,vernog Kolju', kako sam ga bio nazvao, mora biti da sam dosta namučio. Ali u poslednje vreme je i on mene mučio. Sve je to bilo prirodno, ljudi su zato i stvoreni da jedan drugog muče. Ali ja primetih da on moju razdražljivost podnosi kao da je unapred dao sebi reč da će štedeti bolesnika. Naravno, mene je to jedilo. Ali on kao da se odlučio da podražava kneza u ,hrišćanskoj smirenosti', što je donekle bilo i smešno. Naravno, on je mlad i vatren dečko, pa sve podražava; ali meni se ponekad činilo da je njemu već vreme da počne i svojom pameću da živi. Ja ga veoma volim. Mučio sam i Surikova, koji je stanovao iznad nas i od jutra do mraka jurio nekim tuđim poslovima. Njemu sam stalno dokazivao da je za svoju sirotinju on sam kriv, tako da se čovek najzad uplašio pa prestao da mi dolazi. To je vrlo pitom čovek, najpitomije stvorenje. (N. B. Kažu da je smirenost ogromna sila - o tome se treba raspitati kod kneza, to je njegov izraz.) Ali kad sam se u martu popeo gore k njemu da vidim kako se tamo, po njegovim recima, ,smrznulo' dete — pa sam se i nehotice osmehnuo pred lešom njegovog deteta, jer sam opet počeo da objašnjavam Surikovu da je on ,sam kriv' — onda tom jadniku najednom zadrhtaše usne pa, uhvativši me jednom rukom za rame, a drugom pokazavši mi vrata, tiho, upravo skoro

šapatom reče: ,Izvolite napolje!' Ja izađoh i to mi se veoma dopalo, dopalo mi se još u onom trenutku kad me je on izvodio. Ali njegove su reči, kad sam ih se sećao još dugo posle toga, činile na mene težak utisak nekog čudnog prezrivog sažaljenja prema njemu, sažaljenja kakvo uopšte ne bih želeo nikad da osećam. I taj čovek čak ni u trenutku takve uvrede (jer ja osećam da sam ga uvredio iako nisam i mao tu nameru), čak ni u tom trenutku ne mogade da se razljuti! Njegove usne ne zadrhtaše tada od ljutine, smem da se zakunem u to: on me je uhvatio za ruku i izgovorio svoje sjajno ,Izvolite napolje!' ali ni najmanje se ne ljuteći. Ponosa je tu bilo, čak i suviše, čak koliko njemu i nije ličilo (tako da tu beše zaista mnogo komičnog), ali ljutine nije bilo. Možda me je on prosto najednom počeo da prezire. Otada, u dva-tri maha, kad bih ga sretao na stepenicama, poče da mi skida šešir, što ranije nikad nije činio, ali se sad već ne bi zadržavao kao pre, nego bi, zbunivši se, samo protrčao pored mene. Ako me je i prezirao, on je to činio na svoj način: on je ,prezirao smireno'. A možda mi je i šešir skidao prosto iz straha, kao sinu svoje poveriteljke, jer on je mojoj majci večito dužan i nikako ne može da se iskobelja iz dugova. I to će od svega biti najverovatnije. Ja kao da htedoh s njim da se objasnim, i siguran sam da bi me on posle deset minuta molio za oproštenje; ali uvideh da će još najbolje biti da ga ostavim na miru. Baš u to isto vreme, to jest u vreme kad se Surikovu ,smrznulo' dete, oko polovine marta, ja se najednom počeh osećati mnogo bolje, i to tako potraja čitave dve nedelje. Počeh da izlazim, najčešće predveče. Voleo sam martovske sutone, kad mraz počinje da steže, i kada se pale fenjeri.

On se zanese na klupi, ali njegov nemir se nastavi i u snu. Pre nego što će da zaspi, seti se da će Ipolit poubijati deset ljudi, pa se nasrne ja besmislenosti te pretpostavke. Oko njega beše divna, vedra tišina, samo sa šuštanjem lišća, od koga, rekao bi čovek, sve oko njega postaje još tiše i samotnije. Sanjao je mnoge snove i sve neke nemirne, od kojih bi svaki čas zadrhtao. Najzad mu dođe žena... On ju je znao, toliko ju je znao da ga je to već bolelo; on je oduvek mogao reći ko je ona i kako se zove, ali čudno, ona sad kao da je imala neko ni blizu onakvo lice kakvo je on oduvek poznavao, i sad do bola nije htela da prizna da je to ona žena. Na njenom licu beše tako mnogo pokajanja i užasa kao da je bila neka strašna prestupnica, i da je maločas izvršila užasan zločin. Suza drhtaše na njenom bledom obrazu. Ona ga zovnu rukom da lagano pođe za njom... Srce mu pretrnu; nipošto, nipošto ne htede da prizna da je ona prestupnica, ali je osećao da će se sad desiti nešto strašno, za ceo njegov vek. Ona kao da je htela da mu nešto pokaže, tu u blizini, u parku. On ustade da pođe za njom, kad se najednom razleže pored njega nečiji vedar, svež smeh; nečija ruka se najednom nađe u njegovoj; on uhvati tu ruku, snažno je stište i probudi se.

Pred njim je stajala Aglaja i glasno se smejala.

Ona se smejala, ali se i ljutila.

— On spava! Vi ste spavali! — viknu sa prezrivim čuđenjem.