IDIOT — разлика између измена

On uđe baš u presudnom trenutku: Nina Aleksandrovna baš je bila sklona da potpuno zaboravi da se »svemu pokorila«, ona je inače branila Varju. Pored Varje je stajao i Pticin, koji je već ostavio svoju olovkom napisanu ceduljicu. Varja se nije ni snebivala, niti je bila od onih devojaka što se nekoga boje, ali su grubosti bratove sa svakom reči postajale sve nepristojnije i nepodnošljivije. U takvim prilikama ona bi obično prestajala da govori, pa bi samo ćuteći podsmešljivo gledala u brata ne odvajajući od njega oči. Taj njen manevar, kao što je ona već znala, kadar je bio da ga dovede do besa. U tom istom trenutku knez kroči u sobu pa im reče:

— Nastasja Filipovna!

Zavlada opšte ćutanje; svi se zagledaše u kneza kao ne shvatajući šta on to reče — i ne želeći da shvate. Ganja sav pretrnu od straha.

Dolazak Nastasje Filipovne, naročito u ovom času, bio je za sve najčudnije i najnezgodnije iznenađenje. Već samo to što ih je Nastasja Filipovna sad prvi put udostojila posetom... Jer sve dosad se ona držala tako oholo da u razgovorima s Ganjom nije iskazivala ni želju da se upozna s njegovom porodicom, a u poslednje vreme ih čak nikako nije ni pominjala, kao da ih nije ni bilo na svetu. Mada je Ganji unekoliko i dobro dolazilo što se odlagao njemu tako neprijatan razgovor, i pak je on tu njenu naduvenost zabeležio u svome srcu. On je, u svakom slučaju, od nje pre očekivao da će se samo podsmehivati i vređati njegovu porodicu, ali ne da će im u posetu doći. Pouzdano je znao da je njoj poznato sve što se zbiva u njegovoj kući povodom njegove proševine i kakvim očima gleda na nju njegova porodica. A ova njena poseta — sad, pošto mu je poklonila fotografiju, i to na dan njenog rođenja, na dan kada je bila obećala da će rešiti njegovu sudbinu — skoro da je već značila odluku.

— Tata, molim vas da izađete na dve reči — progovori Ganja dršćući, izmučenim glasom i mehanički zgrabivši oca za rame. Beskonačna mržnja sevala mu je u očima.

U tom trenutku odjeknu neobično jak udar zvonceta u predsoblju. Takvim udarcem mogao bi čovek otkinuti zvonce. To predskazivaše neku neobičnu posetu. Kolja potrča da otvori vrata.

Otud, iz predsoblja, najednom se začuše neki žagor i graja; iz salona se činilo da je nekoliko ljudi spolja ušlo i da još neprestano ulaze. Nekoliko glasova je govorilo i uzvikivalo odjednom; govorilo se i vikalo i na stepenicama, prema kojima se vrata iz predsoblja, kao što se moglo čuti, nisu zatvarala. Poseta izgledaše neobično čudna. Svi se zgledaše. Ganja pojuri u trpezariju, ali je i tamo već ušlo nekoliko ljudi.

— A! Tu nam je Juda! — viknu jedan knezu poznat glas. — Zdravo, Ganjka, podlače jedan!

On se tako brzo zaboravio da je jedva i primetio kako je čitava Rogožinova rulja srljala mimo njega, pa ga čak prignjavila u vratima naglo se izvlačeći iz stana za Rogožinom. Svi su glasno i bučno govorili o nečem. Rogožin je išao sa Pticinom i uporno govorio o nečem važnom i očevidno neodložnom.

— Eh, Ganjka, izgubio si! — viknu on prolazeći pored njega. Ganja uznemireno pogleda za njim.

===XI===

Knez ode iz salona, pa se zatvori u svoju sobu. K njemu odmah dotrča Kolja da ga teši. Jadno dete kao da nije moglo da se odvoji od njega.