IDIOT — разлика између измена

— Ni ja ne znam — zasmeja se najednom Jevgenije Pavlovič. — Bogami, nikakve veze sa tim metlicama nisam imao, verujte časnoj reči... Ama, šta je s vama? Vi, kanda, u nesvest padate?

— O, ne, ne, uveravam vas, ne ...

Tek se prekosutra Jepančini sasvim umilostiviše. Knez, mada je samog sebe krivio zbog mnogo čega, kao i obično, i iskreno želeo kaznu, ipak je iz početka bio potpuno uveren da se Lizaveta Prokofjevna nije mogla na njega ozbiljno naljutiti, nego se razljutila na sebe samu. I tako, dugo trajanje neprijateljstva dovelo ga je treći dan u najmračniji i bezizlazan položaj. A dovele su ga dotle i druge okolnosti, no jedna od njih naročito. Sva tri dana ta je okolnost postupno rasla u kneževoj podozrivosti (a knez je sebe u poslednje vreme krivio zbog dve krajnosti: zbog neobične »besmislene i nametljive« svoje poverljivosti, a u isti mah i zbog »mračne i niske« sumnje). Jednom reči: na kraju trećeg dana događaj sa onom ekscentričnom damom, koja je razgovarala iz svojih kočija sa Jevgenijem Pavlovičem, dobi u njegovoj glavi zastrašujuće i zagonetne razmere. Suština zagonetke, osim drugih strana stvari, sastojala se za kneza u tužnom pitanju: da li je on lično kriv i zbog one nove »čudovišnosti«, ili samo ... Ali on ne reče do kraja ko bi još mogao biti kriv ... A što se tiče slova N. F. B., to je, po njegovom shvatanju, bila samo jedna nevina šala, sasvim detinjasta šala, tako da davati se ma i najmanje u misli zbog toga bila bi sramota, a u jednom pogledu čak i nečasno.

Uostalom, već prvi dan posle onog ružnog »večera«, u čijem dar-maru je on bio glavni »uzrok«, knez je imao izjutra zadovoljstvo da primi u svom stanu kneza Š. sa Adelaidom: »oni su svratili pre svega zato da čuju kako je s njegovim zdravljem«. A svratili su posle šetnje. Adelaida odmah uoči u parku jedno drvo, čudesno staro, šuplje i raspuklo drvo, granato, sa dugim krivim granjem, a sve to u mladom zelenilu. Ona neizostavno, neizostavno naumi da ga nacrta! Tako da je skoro samo o tome govorila čitavo pola časa ove posete.

— Na istaknutom mestu, sedamdeset mu je godina, zna da živi, gurman i uopšte zgodan starac ... ha, ha! Znam da je on čuo za Nastasju Filipovnu i da je čak obletao oko nje. Svraćao sam onomad do njega; ne prima, nije mu nešto dobro, ali je bogat, bogat, ima uticaja i ... nek mu bog da da još dugo tako l epo poživi, ali će opet sve to Jevgeniju Pavloviču da ostane... Da, da ... no ja se ipak bojim! Ne znam čega, ali strahujem... Baš kao da u vazduhu nešto lebdi, kao slepi miš ... leti nesreća i bojim se, bojim! ...

I najzad, posle tri dana, kako smo već rekli ranije, dogodi se formalno izmirenje Jepančinih sa knezom Lavom Nikolajevičom.

Bilo je sedam časova uveče; knez se spremao da izađe u park. Najednom Lizaveta Prokofjevna sama dođe k njemu na terasu.

— Pre svega, nemoj da misliš — poče ona — da sam ti došla da od tebe oproštenje molim. Taman posla! Ti si od glave do pete kriv.

— Pustite me bar šešir da uzmem ...

— Evo ti tvoja odvratna šeširina ... hajde sad! ona ... to je ona, posle onoga slučaja ... u žestini... — mrmljaše Lizaveta Prokofjevna vukući za sobom kneza, ni za časak mu ne puštajući ruku. — Malopre sam te uzela u odbranu, glasno sam rekla da si budala što nam ne dolaziš ... inače ona ne bi napisala takvo nedotupavno pisamce! Nepristojno pisamce. Nepristojno za dobru, vaspitanu, pametnu, pametnu devojku! ... Hm! ... — nastavi ona — ili... ili, možda se... možda je njoj sad i samoj krivo što te nema, samo nije shvatila da se idiotu ovako ne može pisati, jer će on to primitu bukvalno, kao što se, eto, i desilo. A što prisluškuješ? — viknu ona, trgnuvši se što se izgovorila. — Njoj sad takva budala kao što si ti i treba, davno je nije videla, eto zašto te zove! I baš mi je milo, ne znaš kako mi je milo što će sada da te na zubić uzme, milo mi je. Tako ti i treba! A ona to zna, o, još te kako zna! ...

Kod nas se često čuju žalbe da nemamo praktičnih ljudi, da, na primer, političara imamo mnogo, generala takođe mnogo, raznih upravitelja koliko god treba moglo bi se odmah naći, i to svih vrsta, ali praktičnih ljudi nema. Bar svi se žale da ih nema. Kažu čak da na pojedinim železnicama nema ni čestite posluge; u po nekom, opet, parobrodskom društvu, kažu nikako ne mogu da zavedu ni takvu administraciju koja bi bila koliko-toliko snošljiva, čuje se kako su se na nekoj novootvorenoj pruzi sudarili ili se survali s mosta vagoni; iz nekog drugog kraja javljaju da jedan ceo voz samo što nije prezimio usred snežnih polja: krenuli ljudi na put od svega nekoliko časova, pa čitavih pet dana stajali u snegu. Na drugom, opet, mestu, kažu, na hiljade pudova robe leži i trune po dva i tri meseca, čekajući da budu otpravljene; međutim, priča se (što, uostalom, izgleda prosto neverovatno) da je jedan administrator, upravo neki nadzornik, umesto da otpravi robu, »administrirao« šakom preko zuba jednog trgovačkog pomoćnika koji mu je dosađivao da se njegova roba već jednom otpravi, a posle je nadzornik objasnio taj svoj »administrativni način« time što se »malo bio naljutio«.

Čini se da u državnoj službi ima toliko nadleštava da je strašno i pomisliti; svi su služili, svi služe, i svi imaju nameru da služe, i kako onda da se od takvog materijala ne sastavi neka solidna administracija parobrodskog društva?

— Hajdemo da slušamo muziku — oštro progovori Lizaveta Prokofjevna ljutito ustajući s mesta.

Za njom i svi ostali ustadoše.

Knez najednom priđe Jevgeniju Pavloviču.

— Jevgenije Pavloviču — reče on sa čudnim uzbuđenjem, uhvativši ga za ruku — verujte mi da vas ja i pored svega smatram za veoma blagorodnog i vrlo dobrog čoveka, u to budite uvereni.

Orkestar nanovo zasvira. Knez pođe za Jepančinima. Da se nešto setio, ili da je uspeo da pogleda ulevo, dok je sedeo na stolici pošto je bio odgurnut, on bi video Aglaju, na dvadeset koraka od sebe, kako se zaustavila i posmatrala ceo taj skandal. Ona ne htede da se odazove pozivima majke i sestara, koje su bile već daleko otišle. Pritrčavši joj, knez Š. je najzad nagovori da što pre ode odatle. Lizaveta Prokofjevna je zapamtila da se Aglaja vratila strašno uzrujana i teško da je čula njihove pozive. Ali tačno posle dva minuta, pošto su ušli u park, Aglaja progovori svojim običnim, ravnodušnim i ćudljivim glasom.

— Baš sam htela da vidim čime će se završiti ta komedija.

===III===

Događaj na stanici strašno je zaprepastio i majku i ćerke. U onom nemiru i uzbuđenju Lizaveta Prokofjevna je, tako reći, trčala sa kćerima od stanice sve do kuće. Po njenim shvatanjima i pojmovima, u tome događaju se i suviše mnogo odigralo i otkrilo, tako da su se u njenoj glavi, i pored sve zabune i straha, već počele rađati odlučne misli. A i svi ostali shvatahu da se dogodilo nešto naročito i da se, možda, srećom, počinje da otkriva neka naročita tajna. Pored svih ranijih uveravanja i objašnjavanja kneza Š., Jevgenije Pavlovič je sad bio »izveden na čistinu«, izobličen, demaskiran, »a njegove veze sa onom ženskom sad su očigledno obelodanjene«. Tako je mislila Lizaveta Prokofjevna pa čak i obe starije kćeri. Dobitak je od toga zaključka bio u tome što se sad nakupilo još više zagonetaka. Devojke, mada su donekle u sebi negodovale što im se mamica onako uplašila i očigledno pobegla, ipak se u ono prvo vreme zabune ne odlučivahu da mater uznemiravaju pitanjima. Osim toga, njima odnekud izgledaše da njihova sestrica Aglaja Ivanovna zna o tome možda više nego njih dve zajedno s majkom.