IDIOT — разлика између измена

— E onda hajdemo. Ja neću da dočekam i otpočnem svoj novi život bez tebe, jer za mene je nov život otpočeo! Ti, valjda, ne znaš, Partene, da je moj novi život danas otpočeo.

— Sad vidim i znam da ti je otpočeo; tako ću i njoj reći. Nisi ti sasvim pri sebi, Lave Nikolajeviču!

Knez se veoma začudi kad primeti, prilazeći sa Rogožinom svojoj vili, da se na njegovoj jarko osvetljenoj terasi okupilo neko bučno i veliko društvo. Veselo društvo se smejalo i glasno govorilo; izgledaše da su se tamo o nečem prepirali i vikali. Moglo se slutiti na prvi pogled da se vrlo lepo provode. I zaista, ispevši se na terasu, on vide da svi piju, i to šampanjac, a kako se čini već prilično odavno, tako da su mnogi bili već dosta »zagrejani«. Gosti, sve sami kneževi poznanici; ali čudnovato je bilo to što su se skupili svi odjedared, baš kao na nečiji poziv, iako knez nije nikoga zvao, a svog rođendana se i sam tek maločas slučajno setio.

— Ti mora da si nekome pomenuo da ćeš izneti šampanjac, a oni se skupili — promrmlja Rogožin penjući se za knezom na terasu. — Znamo mi te stvari: njima samo namigni... — dodade on skoro ljutito sećajući se, naravno, svoje nedavne prošlosti.

— Vi mene baš nikako ne možete da trpite!

Zaori se smeh; uostalom, većina se nije smejala. Ipolit strašno pocrvene.

On brže otpi gutljaj vode iz čaše, brže se nalakti na sto pa se sakri od pogleda i uporno

poče da čita. A stid ga uskoro prođe ...

najobičnije fraze da će me svako smatrati za učenika nekog nižeg razreda gimnazije koji podnosi svoj školski zadatak o »izlasku sunca«, ili će reći da sam možda i hteo nešto da iskažem, ali da pri svoj svojoj dobroj volji nisam umeo to... ,da objasnim'. Da, ipak, moram da primetim da u svakoj genijalnoj ili novoj čovečjoj misli, ili prosto čak u svakoj ozbiljnoj čovečjoj misli koja se rodi u nečijoj glavi, uvek ostaje nešto takvo što se nekako drugim ljudima ne može objasniti, pa makar vi čitave knjige ispisali i makar svoju misao, trideset pet godina objašnjavali. Još uvek će ostati nešto što ni za šta na svetu neće hteti izići iz vaše lobanje, i ostaće u vama zauvek; pa ćete tako i umreti, ne objasnivši možda baš ono što je bilo najglavnije u vašoj ideji. Ali, ako ni ja sad nisam umeo da objasnim sve ono što me je za ovih šest meseci mučilo, ipak će neko razumeti bar to da sam, dospevši do svog sadašnjeg ,poslednjeg ubeđenja', možda i suviše skupo platio za njega; eto, to sam iz nekih svojih razloga smatrao za potrebno da istaknem u svom ,Objašnjenju'.

Nego, da nastavim dalje.«

===VI===

»Neću da lažem: stvarnost je i mene lovila na udicu u tih šest meseci, a ponekad me toliko zanosila da sam zaboravljao na svoju presudu ili, još bolje, nisam hteo na nju da mislim, te sam čak i izvesne poslove obavljao. Ali da kažem ovde nešto o tadašnjim svojim prilikama. Kad sam pre osam meseci postao već sasvim bolestan, onda sam prekinuo sve svoje veze i ostavio sve svoje negdašnje drugove. A kako sam i inače uvek bio prilično sumoran čovek, to su me drugovi lako zaboravili. Naravno, oni bi me i bez te činjenice zaboravili. Usled prilika kod kuće, tj. ,u porodici', osećao sam se takođe usamljen. Ja sam se pre pet meseci jednom zasvagda zaključao iznutra i potpuno se odvojio od svoje porodice. U kući su me uvek slušali, k meni niko nije smeo ući, osim kad je u određeno vreme trebalo spremiti sobu i ručak mi doneti. Mati je drhtala pred mojim naredbama, i nije smela preda mnom da plače kad bih se ja ponekad rešio da je pustim k sebi. Zbog mene je stalno tukla decu da ne larmaju i da me ne uznemiruju; ja sam se ipak često žalio na njihovu viku; mogu misliti kako me sad ta deca vole! I ,vernog Kolju', kako sam ga bio nazvao, mora biti da sam dosta namučio. Ali u poslednje vreme je i on mene mučio. Sve je to bilo prirodno, ljudi su zato i stvoreni da jedan drugog muče. Ali ja primetih da on moju razdražljivost podnosi kao da je unapred dao sebi reč da će štedeti bolesnika. Naravno, mene je to jedilo. Ali on kao da se odlučio da podražava kneza u ,hrišćanskoj smirenosti', što je donekle bilo i smešno. Naravno, on je mlad i vatren dečko, pa sve podražava; ali meni se ponekad činilo da je njemu već vreme da počne i svojom pameću da živi. Ja ga veoma volim. Mučio sam i Surikova, koji je stanovao iznad nas i od jutra do mraka jurio nekim tuđim poslovima. Njemu sam stalno dokazivao da je za svoju sirotinju on sam kriv, tako da se čovek najzad uplašio pa prestao da mi dolazi. To je vrlo pitom čovek, najpitomije stvorenje. (N. B. Kažu da je smirenost ogromna sila - o tome se treba raspitati kod kneza, to je njegov izraz.) Ali kad sam se u martu popeo gore k njemu da vidim kako se tamo, po njegovim recima, ,smrznulo' dete — pa sam se i nehotice osmehnuo pred lešom njegovog deteta, jer sam opet počeo da objašnjavam Surikovu da je on ,sam kriv' — onda tom jadniku najednom zadrhtaše usne pa, uhvativši me jednom rukom za rame, a drugom pokazavši mi vrata, tiho, upravo skoro