IDIOT — разлика између измена

— Ipak je smešno poveravati se ovakvom švrći — uvredljivo izgovori Aglaja, vraćajući Kolji pismo, pa ga prezrivo ostavi samog.

No to Kolja već ne mogade da otrpi, jer je kao naročito za ovu priliku izmolio bio od Ganje, ne objasnivši mu uzrok, da metne njegov još sasvim nov zeleni šal oko vrata. I sad se nađe žestoko uvređen.

Bili su prvi dani juna, a vreme je u Petrogradu već čitavu nedelju dana bilo vanredno lepo. Jepančini su imali bogat letnjikovac u Pavlovsku. Lizaveta Prokofjevna se najednom uznemiri i užurba: nisu se ni dva dana spremali pa odoše.

Sutra ili prekosutra posle odlaska Jepančinih jutarnjim vozom dođe iz Moskve knez Lav Nikolajevič Miškin. Niko ga na stanici ne dočeka; ali pri izlazu iz vagona knezu se najednom pričinio čudnovat, zažaren pogled nečija dva oka u gomili koja se zgrnula oko onih što dođoše vozom. Zagledavši se pažljivije, on ništa više nije mogao da uoči. Naravno, to mu se samo učinilo; ali neprijatan utisak mu ostade. Osim toga, knez je ionako bio setan, zamišljen i nešto brižan.

— Dvojezična i plahovita?

— Da, plahovita: jer umalo što me ne pokopa onomad za kose zbog jednog razgovora. Biblijskim otkrovenjem sam morao da je stišam.

— Pa tako, čitao sam joj Otkrovenje. To vam je dama sa živom i nespokojnom uobraziljom, he-he! I uz to sam još zaključio da je ona ozbiljnim temama, pa makar i dalekim od nje, odveć sklona. Voli, voli to i još kao naročito uvaženje prema sebi prima. Da. A ja sam vam u tumačenju Otkrovenja jak, i tumačim ga već petnaest godina. Složila se sa mnom da je čovečanstvo danas kod trećeg konja, vranog, i kod konjanika koji ima kantar u ruci svojoj, jer je u današnje vreme sve na meri i na sporazumu, i sav narod samo svoje pravo iziskuje: »oka pšenice je za dinar, a tri oke ječma za dinar« ... i još duh slobodan i srce čisto, i telo zdravo, i sve dare božje hoće da očuvaju. Ali po ciglom svom pravu na sve to ... oni to ipak neće očuvati, a za ovim će da sleduje bledi konj, kojemu je ime Smrt, a za njim je pakao ...

O tome, čim se sastanemo, ja i ona raspravljamo... i veoma je delovalo ...

— Neće svi u Pavlovsk. A meni je Ivan Petrovič Pticin ustupio jedan letnjikovac što ga je jeftino kupio. I lepo, i uzvišeno, i zeleno, i jevtino, i bontono, i muzikalno, i stoga, eto, svi u Pavlovsk. Nego ja ću, upravo, u zgradu iz dvorišta, a sam letnjikovac ...

— Ste izdali?

— Pa dajte ga meni — predloži mu najednom knez.

Lebedev je, kanda, na to i nišanio. Njemu je ta misao pre nekoliko trenutaka došla u glavu. Međutim, kirajdžija mu nije bio potreban, on je već imao jednog zakupca, i taj ga je izvestio da će letnjikovac možda uzeti. Lebedev je, pak, znao pouzdano da nije »možda«, no da će ga sigurno uzeti. No sad mu najednom sinu u glavi jedna, po njegovom računu, veoma probitačna misao da izda letnjikovac knezu, koristeći se tim što se raniji zakupac izrazio neodređeno. »Čitav sukob i čitav nov preokret stvari« iskrsnu najednom pred njegovom uobraziljom. Ponudu kneževu on primi skoro sa ushićenjem, tako da na direktno pitanje o ceni samo što odmahnu rukama.

— Videću još — reče knez zamišljeno, pa izađe na kapiju.

Lebedev se zagleda za njim. Njega začudi kneževa iznenadna rasejanost. Odlazeći, on zaboravi da kaže »zbogom«, čak ni glavom ne klimnu, što se nikako nije slagalo sa kneževom poznatom učtivošću i pažljivošću.

Prošlo je već jedanaest. Knez je znao da kod Jepančinih u gradu može sad naći samo generala, u službenom poslu, pa i to ko zna... I pomisli da general može da ga uzme pa da ga odmah odveze u Pavlovsk; međutim, on je veoma želeo da pre toga učini još jednu posetu. Rizikujući da zakasni kod Jepančinih i da odloži svoj put u Pavlovsk do sutra, knez se odluči da ide da potraži kuću u koju je toliko želeo da svrati.

Ta poseta bila je za njega u nekom pogledu rizična. On se teško nakanjivao i kolebao se. Znao je za tu kuću da se nalazi u Gorohovoj, nedaleko od Sadove, pa je odlučio da tamo ide, nadajući se da će se dok dođe do tog mesta, najzad i konačno odlučiti. Prilazeći raskršću Gorohove i Sadove ulice, on se i sam začudi svom neobičnom uzbuđenju. Nije očekivao da će mu srce tako bolno biti. Jedna kuća, verovatno po svom naročitom izgledu, poče već izdaleka da privlači njegovu pažnju, i knez se posle seti da je odmah rekao sebi: »Eto, to mora da je ta kuća.«

— Pa što je onda od tebe k meni dobegla, a ... od mene...

— A od tebe k meni! He! A malo li šta njoj najednom tek dune u glavu! Ona je sad sva kao u groznici... Čas mi vikne: »Polazim za tebe teška srca. Postaraj se da svadba bude što pre!« Sama žuri, određuje dan, a kad počne onaj dan da se bliži, ona se uplaši, ili joj druge neke lutke dođu... bog će je znati! Pa ti si i sam video; plače, smeje se, muči se kao u vrućici. I šta je tu čudnovato što je od tebe pobegla? ... Ona je od tebe pobegla baš stoga što je osetila koliko te mnogo voli. Nije bila u stanju da kod tebe izdrži. Ti, eto, maločas reče da sam je ja tad u Moskvi pronašao; nije istina ... sama je od tebe dotrčala: »Odredi«, veli, »dan, ja sam spremna! šampanjca daj! Hajdemo Cigankama!« viče. Ta da nije mene, ona bi odavno u reku skočila; veruj bogu! Stoga ne skače što sam joj ja, možda, još strašniji od vode. Iz mržnje polazi za mene... I ako pođe, celu istinu da kažem, samo će iz mržnje poći.

— Ja nisam zbog toga ovamo došao, Partene, kažem ti; nije mi to u pameti bilo ...

— Možda nisi zbog toga, niti si to na umu imao, ali sad je očigledno ispalo da je zbog toga, he-he! Ali dosta, šta si se tako unezverio? Pa zar ti zbilja to nisi znao? E baš si čudan čovek!

— Pa šta onda ako je nov? Zar ne mogu kupiti sebi nov nož? — viknu najzad u nekom pomamnom zanosu Rogožin, sve većma se žesteći pri svakoj reči.

Knez uzdrhta i pažljivo pogleda Rogožina.

— Ne tuda — reče mu Rogožin.

— Zaboravio sam.

— Ovamo, ovamo! Hajdemo da ti pokažem.

— Eto, sve te slike tu — reče on — sve je to za rublju i za dve na licitacijama pokojni otac pokupovao, on je to voleo. Njih je jedan ovdašnji znalac sve razgledao. Nijedna ništa ne vredi, ali evo ova iznad vrata, koja je takođe za dve rublje kupljena, kaže da nije bez vrednosti. Još je kod pokojnog roditelja jedan dolazio koji mu je trista pedeset rubalja davao, a Seveljev, Ivan Dimitrič, trgovac, veliki ljubitelj, taj je i do četiri stotine dolazio, a prošle nedelje je bratu Semjonu Semjoniču i svih pet stotina nudio. Ali ja sam je za sebe zadržao.

— Pa to je ... to je kopija Hansa Holbajna — reče knez, koji je dotle pažljivo razgledao sliku.

— Pa uzmi je, kad je takva sudbina! Tvoja je. Ustupam ti je! ... Sećaj se Rogožina!

I ostavivši kneza, ne gledajući više u njega, brzo uđe u svoje odeljenje i zalupi vrata za sobom.

U tri i po, pa i u četiri časa, Kolja ne dođe. Knez izađe i uputi se nesvesno kud ga oči vode. Početkom leta u Petrogradu ponekad bivaju vanredno lepi dani, svetli, topli, tihi. Kao poručen, ovaj dan bio je jedan od takvih retkih dana. Neko vreme knez je lutao bez plana. Grad je slabo poznavao. Ponekad bi zastajao na raskršćima pred nekim kućama, na trgovima, na mostovima; jednom svrati da se odmori u neku poslastičarnicu. Ponekad bi sa velikom radoznalošću zagledao u prolaznike; ali većinom ne bi primećivao ni prolaznike, ni gde se on upravo nalazi. Živci su mu bili teško napeti i uznemireni, a u isto vreme je osećao i neobičnu potrebu za samoćom. Hteo je da bude sam pa da se preda toj bolnoj napetosti, potpuno pasivno, ne tražeći ni najmanjeg izlaza. Bilo mu je odvratno i nije hteo da rešava pitanja što mu dušu i srce pritiskivahu. »Pa šta? Jesam li ja kriv za sve to?« — mrmljao je u sebi skoro i ne shvatajući svoje reči.

Skoro već ulazeći u voz, najednom baci na zemlju maločas kupljenu putničku kartu pa sneveseljen i zamišljen pođe natrag sa stanice. Posle nekog vremena, na ulici, on najednom kao da se nečega seti, kao da je nešto shvatio — nešto vrlo čudnovato, nešto što ga je već

odavno mučilo. Najednom mu se desi da je svesno sebe uhvatio u nečemu što je već odavno trajalo, no što nikako nije primećivao do samog ovog trenutka: evo već nekoliko časova, još u »Terazijama«, pa izgleda i pre »Terazija« on, malo-pomalo, pa tek najednom kao da počne da traži nešto oko sebe. Koji put i zaboravi, čak i na duže vreme, na pola časa, pa se tek opet nemirno počne osvrtati oko sebe i nešto tražiti.

— Gospode! Uostalom, ako Rogožin izvrši ubistvo, on bar neće tako ružno ubiti. Haosa toga neće biti. Po crtežu poručeno oruđe i šest ljudi pomlaćenih u potpunom bunilu! Zar Rogožin ima po crtežu poručeno oruđe ... ima ... ali... ma zar je baš siguran da će Rogožin ubiti? — uzdrhta knez najednom.

»A zar nije zločin, zar nije niskost tako cinički i otvoreno praviti takvu pretpostavku!« viknu on, a rumen stida preli mu najednom sve lice. Bio je preneražen, i stojao je na putu kao ukopan. On se sad najednom seti i maločašnje carskoselske stanice, i nedavne nikolajevske stanice, i pitanja postavljenog Rogožinu pravo u lice, o očima, i Rogožinovog krsta koji je sad na njemu, i blagoslova Rogožinove matere, kojoj ga je Rogožin i doveo, i poslednjeg grčevitog zagrljaja, poslednjeg Rogožinovog odricanja od Nastasje Filipovne, maločas, na stepeni¬cama. I posle svega toga uhvatiti sebe u neprestanom traženju nečega oko sebe, i ta radnja, i taj predmet... kakva niskost! I posle svega toga, on sad ide sa »naročitom svrhom«, sa naročitom »iznenadnom idejom«! Očajanje i patnja obuzeše mu svu dušu. Knez htede da se odmah vrati u svoj stan, u hotel. Već se bio okrenuo i pošao, ali posle jednog trenutka zastade, predomisli se, pa se opet vrati pređašnjim putem.

Da, sve to treba da bude izvedeno na čistinu, da svi jasno jedan drugom u srce pogledaju, da ne bude tih mračnih i strasnih odricanja, kao što se nedavno Rogožin odricao, nego da se sve svrši slobodno i... jasno. Zar je Rogožin nesposoban za svetlost? On kaže da on nju ne voli idealno, da kod njega nema žaljenja, da na svetu uopšte i ne postoji nikakvo žaljenje. »Istina je«, dodao je Rogožin posle, da je to »tvoje žaljenje možda još jače od moje ljubavi«, ali on samog sebe kleveta ... Hm ... Rogožin ... nad knjigom — zar to već nije »žaljenje«, nije početak »žaljenja«? Zar već samo prisustvo te knjige ne dokazuje da on potpuno shvata svoj odnos prema njoj? A njegova priča maločas? Ne, to je nešto dublje od same strasnosti.

I zar njeno lice samo strast izaziva? A i može li uopšte to lice sad strast buditi? Ono izaziva patnju, ono osvaja svu dušu, ono je... I tu jedna vrela, mučna uspomena prođe najednom kroz kneževo srce.

I sad, eto, knez grozničavo hita baš prema toj kući, i čega ima u tome što tamo zbilja nailazi na Rogožina? Našao je samo jednog nesrećnog čoveka, čije je duševno stanje mračno, ali sasvim pojmljivo. Taj nesrećni čovek sad se više i ne krije. Da, Rogožin je maločas zbog nečeg bio zatvoren i slagao je, ali na carkoselskoj stanici stajao je skoro ne krijući se. Pre bi se moglo reći da se krio on, knez, a ne Rogožin. A tu, kod same kuće, on je stajao na drugoj strani ulice, najedno pedeset koraka, ukoso, na suprotnom trotoaru, skrstivši ruke, pa je čekao. Tu je već bio sasvim na očima i baš kao da je navlas želeo da bude na vidiku. Stajao je kao izobličavalac i kao sudija, a ne kao... a ne kao ... ko! ...

A zašto on, knez, nije sad prišao njemu, nego se okrenuo od njega kao da ništa nije primetio, premda su im se pogledi sukobili? (I oni su pogledali jedan drugoga!) Ma on je maločas hteo da ga uzme za ruku pa da pođe onamo s njim! On je hteo da sutra ode do njega, da mu kaže da je bio kod nje! I zar se nije odrekao svoga demona još kad je išao onamo, na polovini puta, kad mu je ono radost ispunila dušu? Ili je, možda, zbilja bilo nešto takvo u Rogožinu, to jest u celom današnjem liku toga čoveka, u svim njegovim recima, pokretima, postupcima, pogledima, što bi moglo opravdati užasna kneževa predosećanja i sablažnjiva došaptavanja njegovog demona? ... Nešto takvo što samo po sebi pada u oči, ali što je teško analizirati i ispričati, što je nemogućno opravdati dovoljnim razlozima, ali što ipak, kraj sve te teškoće i neverovatnosti, čini potpuno celovit i neodoljiv utisak koji i nehotice prelazi u najpotpunije ubeđenje...

Bio je jedan trenutak, na kraju toga dugog i mučnog puta sa Petrogradske strane, kad najednom neodoljiva želja obuze kneza da pođe odmah Rogožinu, da ga sačeka, da ga zagrli sa stidom, sa suzama, da mu sve iskaže i da odjednom učini svemu kraj. Ali on već stajaše pred svojim hotelom ... Kako mu je nedavno bio neprijatan taj hotel, ti hodnici, ta cela kuća, njegova soba — odmah na prvi pogled već mu se nisu dopali, i on se nekoliko puta toga dana sa nekakvim naročitim gađenjem sećao da će se ipak još morati ovamo vraćati... »Ta šta mi je to? Ja kao bolesna žena verujem danas u svako predosećanje!« pomisli on s jetkim podsmehom zaustavljajući se na kapiji. Jedna današnja okolnost mu u tom trenutku naročito izađe pred oči, ali mu se javila »hladno«, sad »potpuno svesno«, »već bez košmara«. On se najednom seti maločašnjeg noža na Rogožinovom stolu. »Ali, najposle, zašto da Rogožin ne srne imati koliko hoće noževa na svom stolu!« užasno se on najednom samom sebi začudi, pa tu odmah, sav se ukočivši od zaprepašćenja, predstavi sebi i to kako je nedavno bio zastao pred trgovinom noževa. »Pa kakve tu, najzad, može biti veze?! ...« htede on da vikne, ali ne dovrši. Nov neizdržljiv talas stida, skoro očajanja, prikova ga na mestu, na samom ulazu u kapiju. On na časak zastade. Tako neki put biva s ljudima: nepodnošljive iznenadne uspomene, naročito one skopčane sa stidom, obično zaustave čoveka za jedan trenutak na mestu.

»Da, ja sam čovek bez srca i kukavica!« ponovi on mračno, pa se naglo diže da ide, ali... opet stade.

Kolja Ivolgin, koji je obećao da će biti oko četiri časa u »Terazijama«, a otišao mesto toga u Pavlovsk, usled jedne iznenadne kombinacije odbi poziv generalice Jepančine da ruča, pa dođe nazad u Petrograd i požuri u »Terazije«, gde se i pojavio oko sedam časova uveče. Doznavši iz pisamceta da je knez u gradu, on polete k njemu na adresu saopštenu u pismu. Saznavši u hotelu da je knez otišao, on se spusti dole u bife i sede da čeka pijući čaj i slušajući muziku. Slučajno čuvši razgovor o epileptičnom nastupu koji se nekome desio, on, tačno predosećajući, pojuri tamo i poznade kneza. Odmah su bile preduzete potrebne mere. Kneza prenesoše u njegovu sobu. Mada se prenuo iz zanosa, dosta dugo nije mogao sasvim k sebi da dođe. Lekar, koga su pozvali da pregleda razbijenu glavu, dade oblog i

reče da nema ni najmanje opasnosti od udara. Kada, pak, već posle jednog časa knez dosta dobro poče da shvata ono što se zbiva oko njega, Kolja ga prenese fijakerom iz hotela do Lebedeva. Lebedev primi bolesnika naročito usrdno i klanjajući se. Knezu za ljubav ubrza on i prelaz u letnjikovac; i trećeg dana behu već svi u Pavlovsku.

Lebedevljev letnjikovac beše omanji, ali udoban pa čak i lep. Deo namenjen za izdavanje bio je naročito dekorisan. Na terasi, prilično prostranoj, pri ulazu sa ulice u sobe, bilo je razmešteno nekoliko narandžinih, limunovih i jasminovih drvaca, u velikim zelenim drvenim sanducima, što je kući, po mišljenju Lebedeva, davalo neodoljivo privlačan izgled. Nekoliko drvaca on je bio kupio zajedno s letnjikovcem, i toliko se poneo utiskom koji su na terasi činila da se bio odlučio, blagodareći slučaju, da radi potpunosti dokupi još takvih drvaca u sanducima, koristeći priliku. Kad je sve drveće bilo najzad dovezeno u letnjikovac i razmešteno, Lebedev je nekoliko puta toga dana strčavao niza stepenice terase na ulicu, pa otud nije mogao sit da se nagleda svog imanja, svaki put u mislima povećavajući sumu koju je nameravao da traži od svog budućeg kirajdžije u letnjikovcu.

Klonulom, ojađenom i telesno iznemoglom knezu letnjikovac se vrlo dopade. Uostalom, na dan polaska u Pavlovsk, to jest treći dan posle onog nastupa, knez je već spolja izgledao skoro zdrav čovek, premda je unutra još neprestano osećao da se nije osnažio kako treba. Njemu behu prijatni i rado je primao sve koje je video oko sebe za ta tri dana; sa uživanjem je gledao Kolju, koji se skoro nije odvajao od njega, voleo je svu Lebedevljevu porodicu (bez sestrića, koji se nekud izgubio), pa je voleo da vidi i samog Lebedeva; čak je sa zadovoljstvom primio generala Ivolgina, koji ga je još u gradu bio posetio. Na dan seobe, koja se izvršila tek uveče, oko njega se na terasi skupilo mnogo gostiju; najpre mu dođe Ganja, koga je knez jedva poznao — toliko se za to vreme bio izmenio i omršaveo. Zatim se pojaviše Varja i Pticin, takođe gosti u Pavlovsku. General Ivolgin, pak, skoro nije izbijao iz Lebedevljeve kuće, pa se, izgleda, s njima zajedno i preselio. Lebedev je nastojao da ga ne pušta knezu, nego ga je držao kod sebe; ophodio se s njim prijateljski; očevidno, oni su se odavno poznavali. Knez primeti da su se za ta tri dana njih dvojica upuštali neki put u duge razgovore; često bi vikali i prepirali se, reklo bi se čak i o naučnim temama, što je, očevidno, pričinjavalo uživanje Lebedevu. Covek bi mogao pomisliti da je njemu general čak bio potreban. Ali kao god što je Lebedev čuvao kneza od generala, isto ga je tako i od svoje porodice čuvao, već od samog prelaska u letnjikovac. Pod izgovorom da ne uznemiruju kneza, on k njemu nije puštao nikoga, lupao bi nogama, jurio i terao svoje kćeri, ne izuzimajući ni Veru sa detetom — čim bi posumnjao da idu na terasu gde se nalazio knez — kraj svih kneževih molbi da ne tera nikoga.

— A zašto sam ja kriva? — zasmeja se Adelaida.

— Portret niste hteli da naslikate, eto zašto ste krivi! Aglaja Ivanovna vas je tada molila da naslikate portret »siromašnog viteza«, i ispričala vam je siže slike koji je ona sama sastavila, sećate li se sižea? A vi niste hteli...

Čelik-mrežom pokri lice, Nit je pred kim diže kad ...

Pa kakvo bi tu onda lice moglo izaći? Šta da naslikam: rešetku? Anonima?

— Stoga što tu mora da se sad podrazumeva neka nova glupost, i to sigurno neka zajedljiva

i uvredljiva — odseče Lizaveta Prokofjevna.

— Čas se cerekaju kao ludi, čas, opet, najdublje poštovanje, mahniti! Kakvo sad, opet, poštovanje? Kazuj sad odmah otkud se to kod tebe tako najednom iznebuha najdublje poštovanje pojavilo?

— Stoga najdublje poštovanje — nastavi tako isto ozbiljno i značajno Aglaja, kao odgovor na materino skoro zajedljivo pitanje — stoga što je u toj pesmi prikazan čovek koji je kadar da ima ideal; a drugo, postavivši sebi jednom ideal, bio je kadar i da poveruje u njega, a poverovavši, slepo da mu preda sav svoj život. A to se ne dešava baš svakog dana u našem vremenu. Tamo, u tim stihovima, nije rečeno u čemu se upravo sastojao ideal »siromašnog viteza« ali se vidi da je to bio nekakav svetao lik... »lik čiste lepote« ... čak je

Međutim, knez se pozdravi sa generalom Ivanom Fjodorovičem, general mu predstavi Jevgenija Pavloviča Radomskog.

— Putem sam ga dočepao tek što se skinuo s voza; doznao je da sam pošao ovamo i da su svi naši tu ...

— Potpuno sam zdrav, i vrlo mi je milo da se s vama upoznam; mnogo sam slušao, pa čak i razgovarao o vama s knezom Š. — odgovori Lav Nikolajevič pružajući ruku.

Uzajamne ljubaznosti behu izgovorene, obojica stisnuše jedan drugom ruku i pomno se zagledaše u oči. Razgovor u času postade opšti. Knez primeti (a on je sad sve brzo i žudno opažao, možda i ono čega nikako nije ni bilo) da je civilno odelo Jevgenija Pavloviča izazivalo opšte i nekako neobično jako čuđenje, toliko da su svi ostali utisci časom bili zaboravljeni i izbledeli.

knez sa osmehom. I Kolja se pro vuče u sobu zajedno sa svima: on je vatreno govorio s

Ipolitom, koji se nalazio među posetiocima. Ipolit ga je slušao i smeškao se.

Među četvoricom mladih posetilaca jedan je imao oko trideset godina, bivši »poručnik iz Rogožinove družine, bokser, koji je sam i po petnaest rubalja poklanjao moliocima«. Nagađalo se da on ovu mladež kao njihov odan i iskren prijatelj stalno prati, da bi bili kuražniji, a ako se ukaže potreba, i radi podrške.

Među ostalima, pak, prvo mesto i prvu ulogu je imao onaj kome prilepiše ime

— Keler! — promrmlja bivši poručnik.

— Ipolit Terentijev — iznenada pištavim glasom ciknu ovaj. Svi najzad posedaše jedan do drugog na stolice spram kneza; svi mu se predstaviše, namrštiše se, i da bi se ohrabrili, premestiše kape iz jedne ruke u drugu; svi se naoštriše da govore, ali su ipak svi ćutali, još uvek nešto iščekujući, sa izazivačkim izgledom, u kom kao da se čitalo: »Ne, brate, nećeš mi podvaliti!« Osećalo se da treba neko, radi početka, da izgovori samo prvu reč, pa će svi u jedan mah uglas da zagalame nadmećući se i otimajući jedan drugom reč iz usta.

— Gospodo, ja se nikome od vas nisam nadao — poče knez — ja sam sve do danas bio bolestan, a vašu stvar sam (obrati se on Antipu Burdovskom) još pre mesec dana poverio Gavrilu Ardalionoviču Ivolginu, o čemu sam vas još tada izvestio. Uostalom, ja ne bežim od ličnog objašnjenja, ali priznaćete i sami, u ovo doba dana ... Pa vam predlažem da pređemo u drugu sobu, ako neće duže... Ovde su sad moji prijatelji i verujte mi...

— Prijatelji... koliko želite, ali ipak ćete dozvoliti — najednom kneza prekide Lebedevljev sestrić nekim poučnim tonom, premda zasad još ne povišujući glas — ali dozvolite i vi nama da izjavimo da ste mogli s nama i malo pristojnije postupiti, a ne ostaviti nas da dva časa u vašoj lakejskoj sobi čekamo ...

Posle reči Lebedevljeva sestrića svi se mnogo uzrujaše, nastade čak i gunđanje, premda su u čitavom društvu svi očigledno izbegavali da se mešaju, osim možda jedinog Lebedeva, koji kao da je bio u groznici. (Čudno: Lebedev, koji je očevidno bio na strani kneževoj, sada kao da je osećao neko uživanje porodičnog ponosa posle govora svog sestrića; bar je sa nekim naročitim izgledom zadovoljstva bacao poglede na sve prisutne.)

— Po mome mišljenju — poče knez dosta polako — po mome mišljenju, vi, gospodine Doktorenko, u svemu tom što sad rekoste za jednu polovinu ste sasvim u pravu, čak bih rekao: za daleko veću polovinu, i ja bih se s vama mogao potpuno složiti da niste nešto izostavili u svom izlaganju, šta ste upravo prećutali ja nisam u mogućnosti sad da tačno izrazim, ali za potpunu istinitost vaših reči, naravno, nešto nedostaje. No vratimo se na stvar, gospodo! Recite mi, molim vas, zašto ste upravo štampali taj svoj napis? Jer svaka je reč tu gola kleveta; tako da ste vi, gospodo, po mom shvatanju, učinili podlost.

— Gospodine!

— Pa to je... to je... to je... — začu se najednom od strane uznemirenih gostiju.

Tu knez sede i pođe mu za rukom da posadi drugove gospodina Burdovskog, koji behu poskakali sa stolica. Za poslednjih deset ili dvadeset minuta on je govorio pavši u vatru, glasno, nestrpljivim, brzim govorom, zagrejavši se, trudeći se da sve nadviče, i već, naravno, posle je morao da se gorko kaje zbog nekih izraza i pretpostavki koje mu se sa jezika oteše. Da ga nisu razljutili i skoro izveli iz takta, on nikako ne bi dozvolio sebi da tako razgolićeno i brzopleto iskazuje naglas po neka svoja domišljanja i da bude suviše iskren. I tek što je sad seo na mesto, a jedno ljuto kajanje, bolno, zabode mu se u srce: jer osim toga što je »uvredio« Burdovskog, pretpostavivši tako javno i kod njega onu bolest od koje se on lečio u Švajcarskoj, osim toga, ponuda tih deset hiljada, mesto na školu, bila je učinjena, po njegovom shvatanju, grubo i nepažljivo, kao neka milostinja, a naročito usled toga što je on tu ponudu iskazao tako javno, pred tolikim svetom! »Trebalo je malo pričekati, pa mu sutra, u četiri oka ponuditi«, odmah pomisli knez, »a sad, bogami, to već ne popravi? Da, ja sam idiot, pravi idiot!« zaključi on u nastupu stida i teške ogorčenosti.

Međutim, Gavrilo Ardalionovič, koji se sve dosad držao po strani i sve vreme uporno ćutao, izađe na knežev poziv napred, stade do njega, pa mirno i jasno poče da izlaže izveštaj o stvari koju mu je knez poverio. Svi razgovori odjednom umukoše. Svi ga slušahu sa neobičnim ljubopitstvom, naročito društvo Burdovskog.

— Vi, mislim, nećete poricati — poče Gavrilo Ardalionovič obraćajući se pravo Burdovskom, koji ga slušaše svim silama, razrogačenih očiju od čuđenja i očevidno u najvećoj meri zbunjen — vi nećete, niti ćete hteti da ozbiljno poričete da ste se rodili tek dve godine posle zakonitog braka veleštovane mame vaše sa koleškim sekretarom gospodinom Burdovskim, ocem vašim. Vreme vašeg rođenja vrlo je lako dokazati faktima, tako da se ono i za vas i za vašu mamu i suviše uvredljivo izvrtanje te činjenice u članku gospodina Kelera može objasniti jedino vetrenjastom živošću sopstvene uobrazilje gospodina Kelera, koji je računao da tim pojača očevidnost vašega prava i da time potpomogne vaše interese. Gospodin Keler veli da vam je prethodno čitao taj članak premda ne sav ... no on vam ga, bez svake sumnje, nije dočitao do toga mesta...

— Nisam mu dotle dočitao, zbilja — prekide ga bokser — ali je meni sve te činjenice dostavilo jedno potpuno merodavno lice, te sam ja ...

— U članku stoji pedeset! — viknu Kolja.

— Kriv sam! — reče knez prilazeći Burdovskom — mnogo sam vam skrivio, Burdovski, ali to vam nisam poslao kao milostinju, verujte. Ja sam i sad kriv... I maločas sam bio kriv. (Knez je bio vrlo rastrojen, izgledao je umoran i iznemogao, a reči su mu bile nepovezane). Ja sam pominjao prevaru ... ali nisam na vas mislio ... prevario sam se. Ja sam samo rekao da ste vi... ovakav kao i ja — bolesnik. Ali vi niste isti kao ja, jer vi... dajete časove, vi mater svoju izdržavate. Ja sam kazao da ste osramotili svoju mater, a vi nju volite; ona, eto, i sama kaže ... a ja to nisam znao... Gavrilo Ardalionovič mi to pre nije sve do kraja ispričao... Ja sam kriv. Usudio sam se da vam ponudim deset hiljada, i tu sam kriv: trebalo je da to drukčije nekako učinim, ali sad je ... to već nemoguće jer vi mene sad prezirete.

— Naravno, luda kuća — ne otrpe i oštro izgovori Aglaja, ali se njene reči izgubiše u opštoj galami. Sad su već svi glasno govorili, svi su raspravljali — neki su se prepirali, neki se smejali. Ivan Fjodorovič Jepančin bio je na vrhuncu gneva pa je sa izgledom uvređenog dostojanstva čekao Lizavetu Prokofjevnu. Lebedevljev sestrić ubaci još poslednju reč.

— Da, kneže, mora vam se priznati, vi ipak znate da se koristite svojom ... no, bolešću (da se malo lepše izrazim). Vi ste u tako zgodnom vidu znali da ponudite svoje prijateljstvo i novac da sad jedan plemenit čovek ni u kom slučaju ne može da ih primi. A to ili je odveć nevino, ili je već i suviše — vešto... vi ćete to, uostalom, sami najbolje znati.

Ali joj ne dadoše da dovrši. Svi joj priđoše i okružiše je da joj učine po volji. Knez odmah poče moliti sve da ostanu i piju čaj, pa se izvinjavao što se do sada i sam toga nije setio. Čak je i general bio tako ljubazan da je promrmljao nešto pomirljivo i pažljivo je zapitao Lizavetu Prokofjevnu da joj neće biti ipak hladno tu na terasi. On umalo što ne zapita Ipolita je li odavno na univerzitetu. Ali ga ne zapita.

Jevgenije Pavlovič i knez Š. postadoše najednom neobično ljubazni i veseli; na licu Adelaide i Aleksandre izražavaše se, kroz čuđenje koje je i dalje trajalo, zadovoljstvo — jednom reči, svima je bilo očigledno milo što je kod Lizavete Prokofjevne prošla kriza. Jedina je Aglaja ostala i dalje natmurena, pa je ćuteći sela malo dalje. Ostade i sve ostalo društvo; niko ne htede da ide, čak ni general Ivolgin, kome je Lebedev uz put nešto šapnuo, verovatno ne baš tako prijatno, jer se general odmah povukao nekud u ugao. Knez je prilazio i pozivao Burdovskog i njegovu družinu, ne zaboravljaju ći nikoga. Oni promrmljaše sa usiljenim izrazom da će pričekati Ipolita, pa se odmah povukoše u najudaljeniji ugao terase, gde svi opet posedaše jedan do drugog. Po svoj prilici, čaj je Lebedev već odavno bio spremio za sebe, jer ga sad odmah donesoše i poslužiše. Izbi jedanaest časova.

===X===

Ipolit ovlaži usne u šolji čaja koju mu dodade Vera Lebedeva, ostavi šolju na stočić pa se najednom, baš kao da se nešto snebivao, skoro zbunjeno obazre oko sebe.