IDIOT — разлика између измена

reče da nema ni najmanje opasnosti od udara. Kada, pak, već posle jednog časa knez dosta dobro poče da shvata ono što se zbiva oko njega, Kolja ga prenese fijakerom iz hotela do Lebedeva. Lebedev primi bolesnika naročito usrdno i klanjajući se. Knezu za ljubav ubrza on i prelaz u letnjikovac; i trećeg dana behu već svi u Pavlovsku.

===VI===

Klonulom, ojađenom i telesno iznemoglom knezu letnjikovac se vrlo dopade. Uostalom, na dan polaska u Pavlovsk, to jest treći dan posle onog nastupa, knez je već spolja izgledao skoro zdrav čovek, premda je unutra još neprestano osećao da se nije osnažio kako treba. Njemu behu prijatni i rado je primao sve koje je video oko sebe za ta tri dana; sa uživanjem je gledao Kolju, koji se skoro nije odvajao od njega, voleo je svu Lebedevljevu porodicu (bez sestrića, koji se nekud izgubio), pa je voleo da vidi i samog Lebedeva; čak je sa zadovoljstvom primio generala Ivolgina, koji ga je još u gradu bio posetio. Na dan seobe, koja se izvršila tek uveče, oko njega se na terasi skupilo mnogo gostiju; najpre mu dođe Ganja, koga je knez jedva poznao — toliko se za to vreme bio izmenio i omršaveo. Zatim se pojaviše Varja i Pticin, takođe gosti u Pavlovsku. General Ivolgin, pak, skoro nije izbijao iz Lebedevljeve kuće, pa se, izgleda, s njima zajedno i preselio. Lebedev je nastojao da ga ne pušta knezu, nego ga je držao kod sebe; ophodio se s njim prijateljski; očevidno, oni su se odavno poznavali. Knez primeti da su se za ta tri dana njih dvojica upuštali neki put u duge razgovore; često bi vikali i prepirali se, reklo bi se čak i o naučnim temama, što je, očevidno, pričinjavalo uživanje Lebedevu. Covek bi mogao pomisliti da je njemu general čak bio potreban. Ali kao god što je Lebedev čuvao kneza od generala, isto ga je tako i od svoje porodice čuvao, već od samog prelaska u letnjikovac. Pod izgovorom da ne uznemiruju kneza, on k njemu nije puštao nikoga, lupao bi nogama, jurio i terao svoje kćeri, ne izuzimajući ni Veru sa detetom — čim bi posumnjao da idu na terasu gde se nalazio knez — kraj svih kneževih molbi da ne tera nikoga.

— Pre svega, tu neće biti nikakvog poštovanja ako im čovek da toliku slobodu; a drugo, nije ni pristojno — objasni on najzad, na direktno kneževo pitanje.

— Dolaze, evo dolaze! Pa čak i general, odmah ustopce za njima. Sva vrata ću pootvarati i kćeri ću da dozovem sve, sve, odmah, odmah — poče — Lebedev uplašeno da šapuće, mlatarajući rukama i trčkarajući od jednih vrata ka drugima.

U tom trenutku se pojavi Kolja na terasi, ušavši sa ulice, pa javi da odmah za njim dolaze gosti, Lizaveta Prokofjevna sa tri kćeri.

— A što da ne? Puštajte svakog ko želi! Uveravam vas, Lebedeve, da ste vi nešto nepravilno shvatili u mojim odnosima već na samom početku; vi stalno nešto grešite. Ja nemam ni najmanjeg uzroka da od kog što tajim, ni da se krijem — zasmeja se knez.

Gledajući u njega, Lebedev je smatrao za dužnost da se i sam nasmeje. Kraj svega svog neobičnog uzbuđenja, on je bio očigledno neobično zadovoljan.

Kolja je odmah hteo da se razljuti za reči: »ne može čovek da ga se otrese«, ali odloži to za drugi put. I da samo ta reč nije bila već i suviše uvredljiva, on bi je najzad sasvim oprostio: toliko mu se dopalo uzbuđenje i zabrinutost Lizavete Prokofjevne na glas o kneževoj bolesti. Ona je dugo ubeđivala da je preko potrebno da se odmah pošalje naročito lice u Petrograd, da krene neku medicinsku znamenitost prvog reda pa da je prvim vozom dovede ovamo. Ali kćeri je odgovoriše. One, uostalom, ne htedoše da izostanu za mamicom kad se ova brže opremi da poseti bolesnika.

— On je na samrtnom odru — govorila je, uzrujavši se, Lizaveta Prokofjevna — pa zar sad tu na kojekakve ceremonije da se osvrćemo? Je li on prijatelj naše kuće ili nije?

— A ti ne moraš ići, čak ćeš i dobro učiniti; jer ako Jevgenije Pavlovič dođe, ne bi imao ko da ga dočeka.

Posle tih reči Aglaja se, naravno, odmah uputila za svima, što je, uostalom, nameravala i bez toga da učini. Knez Š., koji je sedeo sa Adelaidom, odmah je, po njenoj molbi, pristao da prati dame. On se još i pre, na početku svog poznanstva sa Jepančinima, naročito zainteresovao kad je čuo od njih za kneza. Pokazalo se da su se on i knez upoznali negde nedavno i da su jedno dve nedelje boravili zajedno u nekakvoj varošici. To je bilo pre jedno tri meseca. Knez Š. im je baš mnogo pričao o knezu, i govorio je o njemu sa simpatijom, tako da je sad sa iskrenim zadovoljstvom išao da poseti starog znanca. General Ivan Fjodorovič u taj mah nije bio kod kuće. Jevgenije Pavlovič takođe još nije bio stigao.

— Pričekaj, dragi moj, ne žuri se, nemoj da pokvariš svoj trijumf!— reče mu Lizaveta Prokofjevna sedajući u naslonjaču koju joj knez podmetnu.

Lebedev, Pticin, general Ivolgin skočiše da donesu devojkama stolice. Aglaji general dodade stolicu. Lebedev dade stolicu i knezu Š., pri čemu je čak i samim savijanjem u struku uspeo da pokaže neobično uvaženje. Varja se, po svom običaju, sa ushićenjem i šap¬tanjem pozdravljala sa gospođicama.

— Pa šta sam vam ja tu kriv? — viknu Kolja. — Da sam vas ma koliko uveravao da je knez skoro već zdrav, vi ne biste hteli verovati, jer zamišljati njega na samrtničkom odru, to je za vas kudikamo interesantnije.

— Pa hoćeš li nam dugo ostati? — obrati se knezu Lizaveta Prokofjevna.

— Pijan, možda? Nije ti lepo ovo tvoje društvo — odseče ona obuhvativši pogledom i ostale goste. — A, uostalom, kako je ovo mila devojka! Ko je ona?

— To je Vera Lukijanovna, kći tog Lebedeva.

— Siročad, siročad! — topio se on prilazeći — i ovo dete na njenim rukama je siroče, njena

sestra, kći Ljuba, i rođena u naj zakonitijem braku od nedavno preminule Jelene, žene moje, umrle pre šest nedelja, na porođaju, po saizvoljenju Gospodjem ... Da ... Mesto matere joj je, premda joj je samo sestra, i ništa više no sestra ... ništa više, ništa više.

— To je istina, ne diraj ga, posle pola časa pođi — odluči Lizaveta Prokofjevna.

— Eto šta znači makar jedanput u životu istinu reći! Čak se rasplakao! — usudi se da ubaci Lebedev.

Uzajamni odnos gostiju što se behu skupili kod kneza malo-pomalo postade određeniji. Knez je, razume se, bio u stanju da oceni, te je i ocenio, svu meru saučešća prema njemu generalice i njenih kćeri i, naravno, izjavio im je iskreno da je i on, danas, još pre njihove posete, nameravao da ih neizostavno poseti, ne obazirući se ni na svoju bolest, ni na to što je kasno. Lizaveta Prokofjevna, pogledavši u njegove goste, reče mu da se to i sada može učiniti. Pticin, čovek učtiv i vanredno pristojan, vrlo brzo ustade pa se povuče u kuću u dvorištu, kod Lebedeva, veoma želeći da povuče sa sobom i samog Lebedeva. Ovaj obeća da će odmah doći. Varja stupi u razgovor s devojkama, te ona ostade. Ona i Ganja se veoma obradovaše kad general ode; Ganja takođe uskoro ode za Pticinom. Za ono nekoliko minuta što ih je proveo na terasi sa Jepančinima on se držao skromno, sa dostojanstvom, i ni najmanje se nije dao zbuniti oštrim pogledom Lizavete Prokofjevne, koja

ga dvaput od glave do pete odmeri. Zbilja, ko ga je znao ranije, morao bi primetiti da se veoma izmenio. To se vrlo dopalo Aglaji.

— No, nekakva budala, i on, i svi njegovi podvizi! — presudi generalica. — A i ti si se, devojko, prilično zabrbljala, čitavo predavanje! Tebi, po mom shvatanju, i ne liči takvo što. U svakom slučaju, to je neprilično, to ti se ne može dozvoliti. A kakva je to pesma? Ded, kaži nam je, ti je jamačno znaš. Ja neizostavno hoću da čujem tu pesmu. Celog veka nisam marila za pesme, baš kao da sam predosećala ovo. Ako za boga znaš, kneže, strpi se, ja i ti, evo, moramo da trpimo — obrati se ona knezu Lavu Nikolajeviču. Bila je vrlo neraspoložena. Knez Lav Nikolajevič htede već nešto da kaže, ali nikako nije mogao da progovori od zbunjenosti, koja ga je još neprestano držala. Jedino Aglaja, koja je tako mnogo dozvolila sebi u svom »predavanju«, nije se nimalo zbunila, čak kao da joj je sve godilo. Ona odmah ustade, i sad kao i pre, ozbiljno i dostojanstveno, s takvim izrazom kao da se već ranije na to spremala, pa je samo čekala poziv, izađe na sredinu terase i stade spram kneza, koji je i dalje sedeo u svojoj fotelji. Svi s nekim čuđenjem gledahu u nju, iskoro svi, knez š., sestre, mati, s neprijatnim osećanjem gledahu na taj novi nestašluk koji se spremao, a koji je, u svakom slučaju, već i suviše zabrazdio. Ali videlo se da se Aglaji dopada baš sva ta afektacija s kojom je počinjala ceremoniju recitovanja pesme.

Lizaveta Prokofjevna umalo što je ne otera na mesto, ali u istom trenutku, tek što je Aglaja počela da deklamuje poznatu baladu, dva nova gosta, glasno govoreći, dopadoše sa ulice na terasu. To behu general Ivan Fjodorovič Jepančin, i odmah za njim jedan mlad čovek. Nastade mala pometnja.

naročitim računom. Ali ovi novi gosti popraviše njegov nezgodan položaj. Sagledavši ih, on se diže, već izdaleka ljubazno klimnu glavom generalu, dade znak da ne prekidaju recitovanje, pođe mu za rukom da se povuče iza fotelje, gde je, nalaktivši se levom rukom na naslon, i dalje slušao baladu, ali sad već u mnogo udobnijem i ne tako »smešnom« položaju kao ranije u fotelji. Sa svoje strane, Lizaveta Prokofjevna zapovedničkim gestom mahnu dvaput dolaznicima da ostanu tamo gde su. No knez se i suviše interesovao svojim novim gostom koji dođe s generalom. On lako pogodi da će to biti Jevgenije Pavlovič Radomski, o kome je već mnogo slušao i o kome je više puta mislio. Samo ga je sad civilno odelo bunilo, jer je čuo da je Jevgenije Pavlovič oficir. Podrugljiv osmeh preletao je povrh usana novoga gosta za sve vreme recitovanja pesme, baš kao da je i on već nešto slušao o tom »siromašnom vitezu«.

»Možda sam ja to sam izmislio?« pomisli knez.

— Keler! — promrmlja bivši poručnik.

— Ipolit Terentijev — iznenada pištavim glasom ciknu ovaj. Svi najzad posedaše jedan do drugog na stolice spram kneza; svi mu se predstaviše, namrštiše se, i da bi se ohrabrili, premestiše kape iz jedne ruke u drugu; svi se naoštriše da govore, ali su ipak svi ćutali, još uvek nešto iščekujući, sa izazivačkim izgledom, u kom kao da se čitalo: »Ne, brate, nećeš mi podvaliti!« Osećalo se da treba neko, radi početka, da izgovori samo prvu reč, pa će svi u jedan mah uglas da zagalame nadmećući se i otimajući jedan drugom reč iz usta.

===VIII===

— Gospodo, ja se nikome od vas nisam nadao — poče knez — ja sam sve do danas bio bolestan, a vašu stvar sam (obrati se on Antipu Burdovskom) još pre mesec dana poverio Gavrilu Ardalionoviču Ivolginu, o čemu sam vas još tada izvestio. Uostalom, ja ne bežim od ličnog objašnjenja, ali priznaćete i sami, u ovo doba dana ... Pa vam predlažem da pređemo u drugu sobu, ako neće duže... Ovde su sad moji prijatelji i verujte mi...