IDIOT — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 305:
— Vaša svetlosti! Njegovo prevashodstvo mole vas da izvolite k njenom prevashodstvu saopšti lakej pojavljujući se na vratima. Knez se uputi za lakejom.
===IV===
:Sve tri devojke Jepančine bile su bujne gospođice, dobro razvijene i stasite, sa divnim ramenima, jedrim grudima, jakim rukama, kao u muškarca, i naravno, pošto su bile snažne i zdrave, volele su da ponekad pojedu dobar zalogaj, što ni najmanje nisu krile. Njihova mamica, generalica Lizaveta Prokofjevna, neki put bi nerado gledala tu iskrenost njihovog apetita, ali pošto su po neka njena mišljenja — iako su ih kćeri, na izgled, sa poštovanjem slušale — u stvari, odavno izgubila prvobitni i neosporni autoritet kod njih, i to u tolikoj meri da je već uobičajeni složni konklav triju devojaka stalno počeo preovlađivati, to je gene¬ralica, da bi očuvala svoje urođeno dostojanstvo, našla da je zgodnje ne protiviti im se, nego popuštati. Istina, njena narav veoma često nije slušala i nije se htela potčinjavati odlukama razloga i pameti; [[Lizaveta Prokofjevna]] postajala je svake godine sve kapricioznija
i netrpeljivija, postala je čak nekako nastrana, ali pošto je uvek imala pri ruci svog pokornog i na sve naviknutog muža, to se višak nakupljene ljutine obično izlivao na njegovu glavu, a zatim bi se red i sloga u porodici opet uspostavljali i sve je išlo da ne može lepše biti. Generalica, uostalom, ni sama nije gubila apetit, i obično bi u dvanaest i po, zajedno sa kćerima, učestvovala u obilatom doručku, koji je skoro ličio na ručak. Gospođice bi svaki dan popile po šolju bele kafe još ranije, ravno u deset sati, u posteljama, čim bi se probudile. To im se mnogo sviđalo, te su tako uvek činile. Oko dvanaest i po postavljao se sto u maloj trpezariji, blizu maminih soba, i na taj porodični i intimni doručak dolazio bi neki put i general, ako bi mu vreme dozvoljavalo. Osim čaja, kafe, sira, meda, masla, naročitih uštipaka, koje je volela baš generalica, kotleta itd. iznosio bi se još i snažan vreo buljon. Onoga jutra kad je počela naša pripovetka, sva se porodica skupila u trpezariji očekujući generala, koji je obećao da će doći oko dvanaest i po. Kad bi on ma za jedan minut zakasnio, po njega bi odmah slali; ali on dođe na vreme. Prišavši da se pozdravi sa ženom i da joj poljubi ruku, on opazi na njenom licu ovoga puta nešto izuzetno, naročito. Mada je on još sinoć predosećao da će se to zbilja i desiti povodom jedne »anegdote« (kao što se po svojoj navici izražavao), i već se sinoć, legavši u postelju i dremajući, bio uznemirio zbog toga, ipak se i sad ušeprtljio. Kćeri mu priđoše da se s njim poljube; one nisu imale razloga da se ljute na nj, pa ipak i tu kao da je bilo nešto naročito. Istina, general je zbog nekih okolnosti postao i suviše podozriv; ali pošto je bio otac i muž, iskusan i vešt, to se ne dade zbuniti, nego preduze potrebne korake.
:Mi možda nećemo mnogo naškoditi reljefnosti i jasnosti naše pripovetke ako zastanemo ovde i uzmemo u pomoć neka objašnjenja radi iskrenog i što tacnijeg prikaza onih odnosa i prilika u kojima nalazimo porodicu generala [[Jepančina]] u početku našeg pričanja. Mi smo već rekli malopre da je general, iako čovek ne bogzna kako obrazovan, nego naprotiv, kako se on sam o sebi izražavao, »čovek samouk«, ipak bio iskusan muž i vest otac. Između ostalog, on se držao pravila da ne žuri svoje kćeri da se udaju, to jest, da im se »ne penje na glavu« i da im ne dosađuje preko mere svojom roditeljskom ljubavlju i brigom o njihovoj sreći, kao što to nehotice i prirodno redovno biva čak i u najpametnijim porodicama u kojima se nekad nakupi poviše odraslih kćeri. On je postigao da privoli i [[Lizavetu Prokofjevnu]] za taj svoj način, premda je to bilo teško, teško stoga što je neprirodno; ali su generalovi razlozi bili neobično važni, zasnivali su se na očiglednim činjenicama.
:Uostalom, udavače, ostavljene potpuno svojoj volji i svojim odlukama, moraće se, sasvim prirodno, same kadtad opametiti, te će stvar uspešno poći napred, jer će se one same s voljom latiti posla, okaniti se ćudi i preteranog probiranja; a roditeljima bi ostajalo da samo što bodri je i što je mogućno neprimetnije motre da ne ispadne kakav čudan izbor ili neprirodno odstupanje, a zatim, ugrabivši pogodan trenutak, najednom svom snagom da potpomognu stvar i upute je svim mogućim uticajima. A posle, mnogo je značilo već samo to što je sa svakom godinom, na primer, u geometrijskoj progresiji raslo njihovo imanje, te time i njihov značaj u društvu; izlazaše, dakle, što je više odmicalo vreme, tim su više dobijale i kćeri kao udavače.
No posred svih tih neobičnih činjenica pojavi se još jedna stvar: najstarijoj kćeri, Aleksandri, najedared, i skoro sasvim neočekivano (kao što to uvek biva), prođe dvadeset pet godina.
Skoro u isto to vreme i Atanasije Ivanovič Točki, čovek iz višeg sveta, sa višim vezama i neobično bogat, opet pokaza svoju davnašnju želju da se ženi. To je bio čovek od svojih pedeset pet godina, otmenog karektera, sa neobično finim ukusom. Zeleo je da se lepo oženi i bio je osobit znalac ženske lepote. Pošto je od nekog vremena živeo sa generalom Jepančinom u vanrednom prijateljstvu, koje se naročito pojačalo zajedničkim učešćem u nekim finansijskim poslovima, on mu saopšti, tako reći, moleći ga za prijateljski savet i uputstvo, da li bi bila moguća ženidba sa jednom od njegovih kćeri. I tako sad u tihom i divnom toku porodičnog života generala Jepančina nastupi očevidni preokret...
:Kao što je već bilo rečeno, neosporna lepotica u porodici bila je najmlađa, [[Aglaja]]. Ali i sam [[Tocki]], premda čovek neobično sebičan, razumede da tu ne može ništa tražiti i da Aglaja nije njemu namenjena. Mogućno je da su unekoliko prevelika ljubav i suviše vatrena naklonost sestara to preuveličavale, ali je među njima najiskrenije bilo rešeno da će [[Aglajina]] sudbina biti ne prosto sudbina, nego, koliko je mogućno, ideal raja na zemlji. Budući Aglajin muž moraće imati sva mogućna savršenstva i preimućstva, već da se i ne govori o bogatstvu. Sestre su među sobom utvrdile, i to nekako bez naročitih suvišnih reči, čak i mogućnost žrtve sa njihove strane u korist Aglaje, ako to zatreba: miraz za Aglaju spremao se ogroman i neobičan.
Roditelji su znali o tom dogovoru dveju starijih sestara, te kad je Tocki zaiskao saveta, među njima skoro nije bilo sumnje da jedna od starijih sestara sigurno neće odreći da prihvati roditeljske želje, tim pre što kod [[Atanasija Ivanoviča]] miraz ne bi pravio smetnje. General, sa urođenim poznavanjem života, odmah je neobično visoko ocenio prosidbu Tockog. Pošto je Tocki, zbog nekih naročitih svojih prilika, bio neobično obazriv, te je zasad samo tek sondirao stvar, to su i roditelji kćerima stavili pred oči tek samo vrlo udaljene pretpostavke.
:Kao odgovor na to dobila se od njih, istina, ne sasvim određena, ali umirljiva reč da najstarija, [[Aleksandra]], verovatno neće odbiti. To je bila devojka, istina, čvrsta karaktera, ali dobra, pametna i neobično druželjubiva; mogla se udati za Tockog čak drage volje; a kad bi dala reč, ona bi je časno ispunila. Za nekim velikim sjajem nije ginula, te svom budućem mužu ne samo da nije pretila brigama ili kakvim naglim nepovoljnim obrtom nego bi mu baš mogla zasladiti život i doneti mir. Inače je bila vrlo lepa, iako ne upadljivo. Pa šta je bolje mogao tražiti i očekivati Tocki?
No ipak je to i dalje išlo neprestano vrlo oprezno i pipavo. Uzajamno i prijateljski, Tocki i general ugovoriše da se za neko vreme izbegava formalno i konačno resenje. Roditelji još uvek nisu počinjali da govore sa kćerima sasvim otvoreno; kao da je počinjao i neki nesklad: generalica Jepančina, mati porodice, postajala je nekako nezadovoljna, a to je bilo vrlo važno. Tu je bila jedna okolnost koja je svemu smetala, jedan zamršen i glavoloman slučaj, zbog čega se sve moglo nepovratno pokvariti.
Taj zamršen i glavoloman »slučaj« (kao što se izražavao sam Tocki) počeo je još vrlo davno, pre jedno osamnaest godina. Nedaleko od jednog vrlo bogatog imanja Atanasija Ivanoviča, u jednoj središnoj guberniji, sirotovao je neki vlastelin sa malo zemlje i vrlo siromašan. To je bio čovek poznat zbog svojih neprekidnih i gotovo poslovičkih nedaća,
nekakav oficir u penziji, iz bolje plemićke porodice i čak, u tom pogledu, »rasniji« od Tockog, neki Filip Aleksandrovič Baraškov. Iako se sav prezadužio i sve založio, njemu je pošlo najzad za rukom, posle robijaških i skoro seljački napornih radova, da kakotako dovede u red svoje malo gazdinstvo. Pri najmanjem uspehu on se neobično hrabrio. Ohrabren i ozaren nadama, on ode na nekoliko dana u svoje okružno mesto da se sastane sa jednim od glavnijih svojih poverilaca te da se s njim, ako se nekako uzmogne, sporazume.
:Trećeg dana posle dolaska u grad dođe mu iz njegovog seoca knez na konju, sa ispečenim obrazom i nagorelom bradom, i izvesti ga da mu je »očevina izgorela«, juče, baš u podne, pri čemu »su izvoleli izgoreti i supruga, a dečica su živa i zdrava ostala«. To iznenađenje ne mogade izdržati čak ni Baraškov, premda beše naučen na »bubotke sudbine«; on polude i posle mesec dana umre u vrućici.
:Izgorelo imanje, sa seljacima otumaralim u prošnju, bilo je prodato za dugove; a dve male devojčice, od šest i sedam godina, [[Baraškovljevu]] decu, iz svoje velikodušnosti uze Atanasije Ivanovič Točki da ih izdržava i vaspitava. One se počeše vaspitavati zajedno sa decom nadzornika dobara Atanasija Ivanoviča, penzionisanog činovnika i uz to Nemca sa mnogobrojnom porodicom.
:Uskoro ostade samo jedna devojčica, [[Nastja]], jer mlađa umre od velikog kašlja. Tocki, pak, živeći u inostranstvu, uskoro sasvim zaboravi na njih dve. Posle jedno pet godina, nekom prilikom, [[Atanasije Ivanovič]], prolazeći onim krajem, naumi da pogleda svoje imanje, pa nekako najednom opazi u svojoj seoskoj kući u porodici Nemca prekrasno dete, devojče od svojih dvanaest godina, živo, milo, pametno, koje, uza sve to, obećavaše neobičnu lepotu; u tom pogledu je [[Atanasije Ivanovič]] bio nepogrešiv znalac. Tog puta on provede na svom dobru svega nekoliko dana, ali stiže da se poštara za devojčicu. U vaspitanju devojčiče dogodi se značajna promena: pozvana je uvažena i starija guvernanta, iskusna u višem vaspitanju devojaka, Švajcarkinja. Ona je bila obrazovana i predavala je, osim francuskog jezika, i razne nauke. Nastanila se na seoskom imanju Tockog i vaspitanje male Nastasje uze neobične razmere.
Ravno posle četiri godine to vaspitanje bilo je dovršeno; guvernanta ode, a po Nastju dođe jedna gospođa, takođe neka spaninica i susetka g. Tockog, ali već u drugoj, dalekoj guberniji, i uze Nastju sa sobom po uputstvima i punomoći Atanasija Ivanoviča. Na tom omanjem imanju nađe se takođe, istina omanja, tek sagrađena drvena kuća, ali ona beše elegantno opremljena, a i zaselak se, baš kao naročito, nazivao selo Radosno.
Spahinica doveze Nastju pravo u tu tihu kućicu, pa pošto je ona, udovica bez dece, živela svega na jedan kilometar odatle, to se sad i sama nastani sa Nastjom. Uz Nastju se pojavi starica ključarka i mlada vešta sobarica. U kući se nađoše muzički instrumenti, odabrana devojačka knjižnica, slike, gravire, olovke, slikarske četkice, boje, divna pudla, a posle dve nedelje izvoleo je doći i sam Atanasije Ivanovič ... Od tog doba on nekako naročito zavole to svoje zabačeno stepsko seoce, navraćaše u njega svakoga leta, ostajaše tu po dva, čak i po tri meseca, i tako prođe prilično dugo vremena, jedno četiri godine, spokojno i srećno, sa ukusom i otmeno.
Ред 360:
Tu je na prvi pogled sve izgledalo kao najčistija besmislica. Jer teško je bilo poverovati da bi se Ivan Fjodorovič u svoje stare dane, pri svojoj vanrednoj pameti i tačnom poznavanju života itd., da bi se on mogao polakomiti na Nastasju Filipovnu, i to još tako, tobože u tolikoj meri, da je taj njegov ćef bio skoro nalik na strast. Cemu se on nadao u ovom slučaju, teško je predstaviti; može biti na pomoć samoga Ganje. Bar Tocki kao da je slutio tako šta, kao da je podozrevao da postoji nekakav skoro nemi dogovor između generala i Ganje, zasnovan na uzajamnom razumevanju. Uostalom, poznato je da čovek suviše obuzet strašću, a naročito ako je još u godinama, postaje potpuno slep i gotov je da nazre nadu onde gde nje nikako nema; i ne samo to nego još gubi pamet i postupa kao glupo derište, pa makar mu čelo bilo »sedam pedi široko«.
Znalo se da je general spremio za Nastasjin rođendan divan biser, koji je stajao ogromnu sumu, i da je taj poklon mnogo birao, mada je znao da Nastasja Filipovna nije koristoljubiva. Uoči rođendana Nastasje Filipovne on je bio kao u groznici, premda je to vesto prikrivao. Baš za taj biser doznala je generalica Jepančina. Istina, Jelisaveta Prokofjevna već je odav¬no počela osećati da se njen muž vetrenjasto ponaša, pa se čak donekle i navikla na to; ali nemogućno je bilo preći preko toga; glas o biseru neobično ju je interesovao. General je to zarana namirisao: još sinoć je bilo došlo do nekih ne baš prijatnih reči između njih; on je predosećao veliko objašnjavanje i bojao ga se. Eto zašto se njemu onog jutra kojim počinje naša pripovest nije išlo na doručak u krilo porodice. Još pre kneževog dolaska on je naumio da se izgovori poslovima pa da se ukloni. A ukloniti se značilo je za generala prosto pobeći. Hteo je da dobije za sebe bar još jedan dan i, što je najglavnije, da bar to veče provede bez neprijatnosti. I najednom, kao poručen, dolazi knez. »Kao da ga je sam bog poslao!« — pomisli general ulazeći u sobu svoje supruge.
===V===
:Generalica je bila vrlo osetljiva u pogledu svog porekla. Kako joj je tek moralo biti kad je najednom, i bez ikakve pripreme, čula da taj poslednji od roda knez Miškin, o kome je ona već ponešto čula, nije ništa više nego jedan bedan idiot, skoro prosjak, i prima milostinju. General je s planom računao na taj efekat da je odjednom zainteresuje, da sve nekako odvuče na drugu stranu, pa da u onoj zabuni izbegne kobno pitanje o biseru.
| |||