IDIOT — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 4:
==PRVI DEO==
===I===
:Jednog dana krajem novembra, kad je malo ojužilo, oko devet časova izjutra, varšavski voz se punom parom približavao Petrogradu. Bilo je tako vlažno i maglovito da je jedva svanulo; na deset koraka levo i desno od železničke pruge bilo je teško išta raspoznati kroz prozore vagona. Među putnicima bilo je i onih koji su se vraćali iz inostranstva; ali u odeljenjima treće klase bilo je više sveta, i to većinom sitnih radnih ljudi koji ne dolaze izdaleka. Svi behu, kao obično, umorni; svima behu oči otežale, svima je hladnoća ušla u kosti, sva su lica bila bledožuta kao magla.
:U jednom vagonu treće klase, odmah do prozora, nađoše se, u svanuće, jedan spram drugog dva putnika, obojica mladi ljudi, obojica bez prtljaga, skromno odeveni. U obojice behu lica upadljiva i obojica zaželeše najzad da stupe u razgovor jedan s drugim. Da su njih dvojica znali jedan o drugom zbog čega su u ovaj mah tako neobični, oni bi se, naravno, veoma začudili što ih je slučaj tako čudnovato posadio jednog prema drugom u vagonu treće klase varšavskog voza. Jedan beše onižeg rasta, od dvadeset sedam-osam godina, kudrave i skoro crne kose, sivih, malenih ali vatrenih očiju. Nos mu je poširi, malo spljošten, jagodice na obrazima istaknute. Tanke usne su se neprestano razvlačile u nekako drzovit, podsmešljiv, pa čak i ljutit osmeh. No čelo mu beše visoko i lepo uobličeno, te je ulepšavalo grublje razvijen donji deo lica.
Naročito se na tom licu isticala mrtvačka bledoća koja svoj fizionomiji ovog mladog čoveka davaše iznuren izgled, iako je inače bio čovek jače građe, a u isti mah nešto strastveno, skoro bolno, što se nije slagalo sa drzovitim i grubim osmehom i sa prodornim, samo¬zadovoljnim pogledom. On beše toplo obučen: na njemu prostran crn jagnjeći kožuh, odozgo suknom pošiven, te noćas nije zebao, dok je njegov sused morao da izdrži na svojim prozeblim l eđima svu milinu vlažne, novembarske ruske noći, za koju se, očevidno, nije spremio. Na njemu beše dosta širok i debeo ogrtač bez rukava i sa ogromnom kapuljačom
:— onakav kakav zimi nose putnici daleko od Rusije, negde u Švajcarskoj i li, recimo, u severnoj Italiji — naravno, ne računajući na tako dalek put kao što je pruga od Ajtkunena do Petrograda. No što je bilo zgodno i što je potpuno odgovaralo potrebama u Italiji pokazalo se kao nedovoljno podesno u Rusiji...
Sopstvenik ogrtača sa kapuljačom bio je mladić, opet, tako od svojih dvadeset šest-sedam godina, rasta nešto višeg od srednjeg, veoma plav, sa gustom kosom, upalih obraza i sa mekom, šiljastom, skoro sasvim belom bradicom. Oči su mu bile krupne, plave, i pomno su gledale u čoveka; u njihovom pogledu bilo je nešto blago, ali teško, nešto puno onog čudnog izraza po kome čovek već na prvi pogled kod neke ličnosti uoči padavicu. Inače je lice tog mladića bilo prijatno, fino i mršavo, ali bezbojno, a sad je čak pomodrelo od hladnoće. U rukama je imao nekakav mršav zavežljaj od stare olinjale svile, u kojoj su se, izgleda, nalazile njegove putničke stvari. Na nogama je imao cipele sa debelim donovima i kamašne — sve strano, neruski. Njegov crnomanjasti sused u toplom postavljenom kožuhu sve je to, delom iz duga vremena, bio uočio, pa ga najzad zapita — sa onim nedelikatnim podsmehom u kome neki put tako grubo i nemarno izbija ljudsko zadovoljstvo kad čovek primeti težak položaj svoga bližnjega:
:— Je li hladno? — i strese ramenima.▼
:— Vrlo hladno — odgovori sused sa neobičnom predusretljivošću — i pomislite samo: ovo danas je toplije. A šta bi tek bilo da je mraz! Nisam ni mislio da je kod nas takva zima. Odvikao sam se.▼
▲— Je li hladno? — i strese ramenima.
:— Dolazite, jamačno, iz inostranstva?
▲— Vrlo hladno — odgovori sused sa neobičnom predusretljivošću — i pomislite samo: ovo danas je toplije. A šta bi tek bilo da je mraz! Nisam ni mislio da je kod nas takva zima. Odvikao sam se.
:—
:—
:Crnokosi zviznu i prsnu u smeh.▼
:Zapodenu se razgovor. Gotovost plavog mladog čoveka u švajcarskom ogrtaču da odgovara na sva pitanja svog crnomanjastog suseda beše neobična i bez najmanje sumnje u potpunu nemarnost, neumesnost i zaludnost tih pitanja. Odgovarajući mu, on reče, između ostaloga, da zbilja već odavno nije bio u Rusiji, skoro više od četiri godine; da je ranije upućen u inostranstvo zbog bolesti, zbog neke čudne živčane bolesti, nalik na padavicu ili na Vitov ples — nekakvo drhtanje i grčenje. Slušajući ga, onaj crnomanjasti se nekoliko puta osmehnu; naročito se zasmeja kada mu na pitanje: »Pa šta, jesu li vas izlečili?« ovaj plavi odgovori: »Ne, nisu.«▼
▲Crnokosi zviznu i prsnu u smeh.
:— He! Pa to ste im vi grdan novac uzalud nadavali; a mi im ovde još verujemo — zajedljivo primeti crnomanjasti.▼
▲Zapodenu se razgovor. Gotovost plavog mladog čoveka u švajcarskom ogrtaču da odgovara na sva pitanja svog crnomanjastog suseda beše neobična i bez najmanje sumnje u potpunu nemarnost, neumesnost i zaludnost tih pitanja. Odgovarajući mu, on reče, između ostaloga, da zbilja već odavno nije bio u Rusiji, skoro više od četiri godine; da je ranije upućen u inostranstvo zbog bolesti, zbog neke čudne živčane bolesti, nalik na padavicu ili na Vitov ples — nekakvo drhtanje i grčenje. Slušajući ga, onaj crnomanjasti se nekoliko puta osmehnu; naročito se zasmeja kada mu na pitanje: »Pa šta, jesu li vas izlečili?« ovaj plavi odgovori: »Ne, nisu.«
:— Pravo kažete! — umeša se u razgovor jedan gospodin u pohabanom odelu, koji je sedeo do njih, nešto nalik na činovnika koji je okoreo po kancelarijama. To beše čovek od svojih četrdeset godina, jaka sastava, crvena nosa i bubuljičava lica. — Pravo kažete — reče on▼
▲— He! Pa to ste im vi grdan novac uzalud nadavali; a mi im ovde još verujemo — zajedljivo primeti crnomanjasti.
:— samo zabadava odvlače onamo sve ruske snage!▼
▲— Pravo kažete! — umeša se u razgovor jedan gospodin u pohabanom odelu, koji je sedeo do njih, nešto nalik na činovnika koji je okoreo po kancelarijama. To beše čovek od svojih četrdeset godina, jaka sastava, crvena nosa i bubuljičava lica. — Pravo kažete — reče on
:— O, kako se vi varate u ovome mom slučaju — prihvati švajcarski pacijent tihim i pomirljivim glasom naravno, ne mogu da kažem jer ne znam sve, ali moj lekar je meni sad od svog poslednjeg novca dao za put do Rusije, i skoro dve godine me je o svom trošku izdržavao.▼
▲— samo zabadava odvlače onamo sve ruske snage!
:— Sto, valjda, nije imao ko da mu plati? — zapita crnomanjasti.▼
▲— O, kako se vi varate u ovome mom slučaju — prihvati švajcarski pacijent tihim i pomirljivim glasom naravno, ne mogu da kažem jer ne znam sve, ali moj lekar je meni sad od svog poslednjeg novca dao za put do Rusije, i skoro dve godine me je o svom trošku izdržavao.
:— Da, gospodin Pavliščev, koji me je tamo izdržavao, umro je pre dve godine. Ja sam posle pisao ovamo generalici Jepančinoj, mojoj dalekoj rođaki, ali nisam dobio odgovora. Zbog toga sam i došao.▼
▲— Sto, valjda, nije imao ko da mu plati? — zapita crnomanjasti.
:— A kuda idete?▼
▲— Da, gospodin Pavliščev, koji me je tamo izdržavao, umro je pre dve godine. Ja sam posle pisao ovamo generalici Jepančinoj, mojoj dalekoj rođaki, ali nisam dobio odgovora. Zbog toga sam i došao.
:— Vi mislite gde ću odsesti? ... To, bogami, još ni sam ne znam ... tako ...▼
▲— A kuda idete?
:— Još se niste odlučili?▼
▲— Vi mislite gde ću odsesti? ... To, bogami, još ni sam ne znam ... tako ...
:I oba slušaoca ponovo prsnuše u smeh.▼
▲— Još se niste odlučili?
:— To vam je, valjda, sve što imate u tome zavežljaju? — zapita ga crnomanjasti.▼
▲I oba slušaoca ponovo prsnuše u smeh.
:— Kladim se u šta hoćete da je tako — prihvati sa neobično zadovoljim izrazom l ica činovnik crvenog nosa — i da on nekog drugog prtljaga u furgonu nema, premda sirotinja nije greh, što, takođe, opet, moramo priznati.▼
▲— To vam je, valjda, sve što imate u tome zavežljaju? — zapita ga crnomanjasti.
▲— Kladim se u šta hoćete da je tako — prihvati sa neobično zadovoljim izrazom l ica činovnik crvenog nosa — i da on nekog drugog prtljaga u furgonu nema, premda sirotinja nije greh, što, takođe, opet, moramo priznati.
Pokaza se da je i to bilo tačno: plavi mladić priznade odmah, i to neobično brzo.
:— Nego, vaš zavežljaj ipak ima neku vrednost — nastavi činovnik kada se siti ismejaše (zanimljivo je da se i sopstvenik zavežljaja stade najzad smejati, gledajući na njih, što još poveća njihovo veselo raspoloženje) — iako bi se čovek mogao kladiti da u njemu nema zlatnih inostranih fišeka sa napoleondorima i fridrihsdorima, niti, pak, sa holandskim guldenima, što se može zaključiti već i po tim kamašnama koje su preko vaših inostranih cipela, ali... Kad se uz taj vaš zavežljaj doda takva, kao što rekoste, rođaka kakva je, recimo, generalica Jepančina, onda i taj zavežljaj dobija nekakav drugi značaj, naravno, samo u tom slučaju ako vam je generalica zbilja rod, ako se, to jest, vi ne varate, iz rasejanosti, što je veoma svojstveno čoveku, a možda... i odveć živahne uobrazilje.
:— Vi ste i tu pogodili — prihvati plavi mladić — jer ja se doista skoro varam, to jest skoro da mi i nije rođaka; i to u tolikoj meri da se zaista ni najmanje nisam začudio kad mi na pismo nije odgovorila. Ja sam to skoro i očekivao.
:— Samo ste uzalud bacili pare za marke. Hm... nego ste bar prostodušni i iskreni, a to je pohvalno! Da, a generala Jepančina znamo, naročito stoga što je to čovek opštepoznat, a znamo i pokojnog gospodina Pavliščeva što vas je u švajcarskoj izdržavao, ako je samo to bio [[Nikolaj Andrejevič Pavliščev]], jer ih ima dva brata od strica. Onaj drugi je još i sad na Krimu, a [[Nikolaj Andrejevič]], pokojnik, bio je čovek uvažen i sa vezama i imao je u svoje vreme četiri hiljade seljaka kmetova.
:— Sasvim je tako: on se zvao [[Nikolaj Andrejevič Pavliščev]].
"Odgovorivši to, mladić pažljivo i ispitivački odmeri pogledom gospodina sveznalicu.
Ta sveznala gospoda nalaze se često u izvesnom društvenom sloju. Oni vam sve znaju, sva nemirna radoznalost njihovog uma i sposobnosti nezadrživo teže na jednu stranu, dabogme stoga što oni nemaju važnijih životnih interesa i pogleda, kao što bi to današnji mislilac rekao. A pod rečju »znaju sve« treba, uostalom, razumeti dosta ograničeno polje — oni zna¬ju: u kakvoj je taj i taj službi, s kim se poznaje, koliko mu je imanje, gde je bio gubernator, kime je oženjen, koliko mu je žena donela, ko mu je brat od rođenog strica, a ko od nerođenog, itd. itd. — većinom takve stvari. Te sveznalice idu većinom poderanih laktova, a mesečna im je plata sedamnaest rubalja... Ljudi o kojima oni znaju sve do sitnica ne bi se, naravno, nikad mogli setiti zašto ih sve to interesuje; a međutim, mnogi od njih imaju zadovoljstvo od tog svog znanja, koje je ravno čitavoj nauci, stiču na taj način samopoštovanje, pa čak i više duhovno zadovoljstvo. A ta nauka i jeste sablažnjiva. Ja sam poznavao naučnike, književnike, pesnike, političke radnike koji su tražili i nalazili u toj nauci svoje više zadovoljenje i svrhe, i koji su, nesumnjivo, samo time i stvorili sebi karijeru. U toku celog tog razgovora crnomanjasti mladić zevaše, gledaše bez cilja kroz prozor i s nestrpljenjem očekivaše kraj putovanja. On je bio nekako rasejan, vrlo rasejan, skoro uznemiren, čak je postajao nekako čudan: poneki put je i slušao i nije, gledao i nije, smejao se, i ni sam nije znao niti se sećao zbog čega se smejao.
:— A dozvolite, s kim imam čast... — obrati se najedared bubuljičavi gospodin plavome mladiću sa zavežljajem.
:— Knez Lav Nikolajevič Miškin — odgovori ovaj sa potpunom i nezadržanom gotovošću.
:— [[Knez Miškin]]? [[Lav Nikolajevič]]? Ne znam. Cak nikad ni čuo nisam — odgovori činovnik zamišljeno — to jest, ja ne mislim prezime, prezime je istorijsko, u Karamzinovoj se istoriji može i mora naći, nego ja govorim o ličnosti: kneževa Miškinih sad nekako već i nema nigde, to ime se danas više i ne čuje.
— Pa, naravno! — odgovori odmah knez — kneževa Miškinih sad i nema više, osim mene jednog; ja sam, izgleda, poslednji. A što se tiče očeva i dedova, oni su ostajali bez imanja i bez seljaka kmetova... Moj je otac, uostalom, bio armijski potporučnik, sa vojnom školom. Nego, eto ne znam na kakav to način i generalica Jepančina ispade da je po rođenju kneginjica Miškina, opet poslednja u svojoj lozi...
—He-he-he! Poslednja u svojoj lozi! He-he! Kako vi to okrenuste — zakikota se činovnik. Osmehnu se i onaj crnomanjasti. Plavi se kao malko začudi što mu pođe za rukom da izbaci taj inače dosta rđav kalambur.
Линија 62 ⟶ 61:
— Valjda ste ga razljutili? — odazva se knez s nekim naročitim ljubopitstvom, razgledajući tog milionara u kožuhu.
No, ako je i moglo biti nešto zanimljivo u milionu i u dobijanju nasledstva, kneza je začudilo i zainteresovalo još i nešto drugo; a i Rogožin je odnekud i sam vrlo rado pristajao na razgovor sa knezom, mada se videlo da je njemu sad društvo za razgovor bilo potrebno više mehanički nego duševno; nekako više zbog rasejanosti nego iz dobrodušne druževnosti; zbog strahovanja od nečega i zbog velikog uzbuđenja — koliko tek da ima da gleda u nekoga i da mu jezik ne stoji zaludan. Izgledaše da je još i sad u vrućici, ili bar u groznici. Sto se tiče onog činovnika, taj prosto kao da se prilepio za Rogožina. On se ne usuđivaše da dahne, hvatao mu je i merio svaku reč, kao da kupi brilijante.
:— Pa, razljutio se, dabogme da se razljutio, a možda je imao i rašta — odgovori Rogožin — ali je meni najviše moj brat haka došao. O majci nemam šta da kažem: stara je žena, večito čita žitija svetaca, sedi sa svojim bakama-bogomoljkama, pa šta brat Senjka odluči, onako će i da bude. Ali što mi bar on nije javio na vreme? Razumemo! Ono, istina, ja sam tada bio bez svesti. Nego, kažu da su poslali nekakav telegram. I taj telegram zbilja je i došao tetki. A ona tamo već trideset godina udovuje... od jutra do mraka sedi sa onim svojim božijašima. Da kažem da je monahinja, nije, nego nešto još gore od toga... Od telegrama se uplašila pa ga onako neotvorenog odnela u policij'u, te tako tamo i do danas ostade. Srećom, Konjev, Vasilije Vasilič, pomože: o svemu me je obavestio... Sa zlatotkanog pokrova na očevom sanduku brat noću poodsecao kićanke od teškog zlata: »Ovo«, veli, »grdnih para košta.« Ama on samo zbog toga može Sibir da napipa, samo da ja hoću, jer to je svetotatstvo. Ej, ti, poljsko strašilo! — obrati se on činovniku. — Kako je po zakonu: Je l' mu to dođe svetotatstvo?
— Svetotatstvo! Svetotatstvo! — potvrdi brže činovnik.
— Je l' u Sibir za to?
Линија 81 ⟶ 80:
... Pođosmo. Kako sam pošao, kuda sam prolazio, gde sam došao, ništa vam ja to sad ne znam i ne sećam se. Uđosmo pravo u salu, a ona pred nas. Ja se, to jest, tada ne kazah da sam ja baš taj; nego, »ovo vam je«, veli, »od Partena Rogožina«, govori Zaljožev, »kao uspomena na viđenje jučerašnjeg dana; izvolite primiti.« Ona otvori, pogleda, osmehnu se: »Recite«, veli, »hvala vašem prijatelju gospodinu Rogožinu na njegovoj ljubaznoj pažnji«, pokloni nam se pa ode. E, što nisam odmah onde umro! A što sam tada i pošao, to je samo stoga što sam mislio: »svejedno, živ se neću vratiti!«
... A najgore mi je bilo to što je ona hulja Zaljožev izveo kao da je sve to od njegove strane. Ja sam bio malen rastom, i obučen kao sluga, ukrutio se onde pred njom, ćutim, bečim oči na nju, jer me stid, a on sav po modi, napomađen i nakudravljen, rumen, mašna karirana... pa se razbacuje, klanja, i znam sigurno da je ona držala da sam to ja! »No«, rekoh mu kad izađosmo, »da se nisi usudio da nešto uobražavaš, razumeš li?!« A on se smeje: »Pa kako ćeš«, veli, »sad Semjonu Parteniču polagati račune?« Ja sam, bogami, tada već hteo kamen o vrat pa u reku, kući i da ne svraćam, ali pomislih: »najposle, svejedno«, pa se vratim kući kao prokleti đavo...
:— Uh, naopako! — stade se činovnik kriviti, čak ga i neka drhtavica poduze: — a pokojnik ne samo za deset hiljada nego i za deset rubalja oterao bi čoveka u grob! — reče on mahnuv glavom prema knezu. Knez sa radoznalošću posmatraše Rogožina; a ovaj u taj mah kao da još jače poblede.
:— U grob oterao? — dobaci Rogožin. — Otkud ti znaš? Otac mi — nastavi on knezu — doznade odmah sve, a i Zaljožev je pričao gde je god stigao. Uze me moj roditelj, pa me zatvori na gornjem spratu i ceo me je sat poučavao motkom. »Ovo je tebi sad«, veli, »samo priprema, ali ću doći i noćas da se oprostimo...« Pa šta misliš? Otišao starac Nastasji Filipovnoj, klanjao joj se do zemlje, molio, plakao; ona mu najzad iznese kutiju, baci mu je. »Evo ti«, veli, »bradonjo, tvoje minđuše, one su mi sad deset puta dragocenije kad je Parten po tako strašnu cenu do njih došao. Pozdravi ga«, veli, »i zahvali se Partenu Semjoniču.« A ja sam, međutim, s maminim blagoslovom dobio od Serjoške Protušina dvadeset rubalja i uputio se železnicom u Pskov, ali tamo stigoh u groznici. Latiše me se tad neke babe da mi čitaju molitve, a ja po vazdan pijan, idem od mehane do mehane, popio sam što sam imao te sam posle bez svesti svu noć preležao na ulici, kad pred zoru mene uhvati vrućica, a uza sve to su me prekonoć još i psi izujedali. Jedva dođoh k sebi.
:— No, no, šta li će tek sad naša Nastasja Filipovna — smejaše se činovnik, tarući dlanovima.
— Sada, gospodine moj, minđuše nisu ništa. Sad ćemo je nagraditi takvim minđušama...
Линија 90 ⟶ 89:
— Gle, i Zaljožev je tu! — promrmlja Rogožin, gledajući na njih s pobedničkim pa čak i Ijutitim osmehom, i najedared se okrete knezu: — Kneže, ne znam zašto sam te zavoleo. Možda stoga što sam te baš u ovakvom trenutku upoznao, ali, eto, i s njim sam se upoznao
— on pokaza na Lebedeva — a njega nisam zavoleo. Dođi k meni, kneže. Mi ćemo s tebe poskidati te kamašne, odenuću te u bundu od kune... u najbolju što postoji, frak ću ti sašiti najprvi, pršnjak beo, ili kakav hoćeš, novaca ću ti dati koliko ti srce ište, pa da idemo ... do Nastasje Filipovne! Hoćeš li doći ili nećeš?
:— Pazite, kneže Lave Nikolajeviču! — ubedljivo i svečano prihvati Lebedev. — Oh, ne propuštajte! Oh, ne propuštajte priliku!
Knez Miškin se podiže malo, uljudno pruži Rogozinu ruku pa mu ljubazno reče:
:— Sa najvećim zadovoljstvom ću vam doći i veoma sam vam zahvalan što ste me zavoleli. Čak ću možda još danas doći, ako stignem. Jer, otvoreno da vam kažem, vi ste mi se vrlo dopali, a naročito kad ste pričali o brilijantskim minđušama. Već ste mi se i pre tih minđuša dopali, iako vam je lice mrgodno. A hvala vam i na obećanom odelu i na bundi, doista će mi i odelo i bunda uskoro trebati... Jer ja u ovaj mah nemam skoro ni prebijene pare.
:— Novaca će biti, večeras će biti, dođi!
:— Biće, biće — prihvati činovnik — večeras, još pre zalaska sunca će biti.
:— A volite li vi, kneže, ženski rod? Da li ste veliki ljubitelj ? Kažite unapred!
:— Ja n-n-ne! Jer ja... Vi možda ne znate, ali ja zbog svoje urođene bolesti žene uopšte ne poznajem.
:— No, ako je tako — uskliknu Rogožin — onda ti, kneže, dolaziš kao sasvim neki jurodivi, a takve kao što si ti bog voli.
:— A takve Gospod bog voli — prihvati činovnik.
:— A ti hajd za mnom, mastiljava dušo — reče Rogožin Lebedevu, i svi izađoše iz vagona. Lebedev najzad postiže svoje. Bučna rulja najzad ode prema Vaznesenskom prospektu. Knez je morao da skrene prema Livničkoj ulici. Bilo je vlažno i mokro. Knez se raspita kod prolaznika: put koji je imao da pređe iznosio je neke tri vrste, te se on odluči da uzme kočije.
===II===
:General Jepančin živeo je u sopslvenoj kuci, malo podalje od Livničke, idući prema crkvi Spasitelja preobraženja. Osim te vanredno lepe kuće, čijih se pet šestina izdavalo pod kiriju, general Jepančin je imao još jednu ogromnu kuću na Sadovoj, koja je takođe donosila vrlo velik prihod. Osim te dve kuće, imao je blizu Petrograda oveliko i vrlo unosno imanje: u petrogradskom srezu imao je nekakvu fabriku. Nekada je general Jepančin uzimao pod zakup i ubiranje državnih dažbina. Sada je učestvovao i imao vrlo značajan uticaj u nekim solidnim akcionarskim društvima.
| |||