Демократија и аристократија

Животи и мишљења великих философа | [Аристотел и грчка наука]

<< Философија државе: Брак и васпитање | Философија државе: Демократија и аристократија | Критика >>

---

Примена таквих мера обазривости у религији, у васпитању, и у поретку породичнога живота, очуваће сваки традиционални облик владавине. Сви облици садрже и добра и зла, и различним условима различно су прилагођени. Најбољи облик владавине био би теориски сједињење целе политичке моћи у рукама најбољега човека. Хомер има право: »Рђава је власт многих; дајте нека само један влада и води.« Таквом човеку закони би били пре средства него ли ограничење; »за људе овакве врсте нема никаквог закона, јер они су сами закон. Шта више, ко би хтео да донесе закон за њих, учинио би се смешан, и они би таквом законодавцу вероватно одговорили онако као лавови у Антистеновој басни, кад су у скупштину животиња дошли зечеви и захтевали за све једнака права: — »А где су ваше шапе?«

Ну, у пракси, монархија је обично најлошији облик владавине, јер значајне способности и велика врлина нису блиске рођаке. Отуда најбољи облик владавиве јесте аристократија, власт одлично школованих и способних људи. Владавина је и сувише сложена ствар да би о потребним мерама решавало одгласавање — већ су и мање важне мере везане за знање и способност. »Решење о томе ко правилно лечи припада само ономе ко је и сам лекар ... Тако и остали имају полагати рачун само пред онима који су њима једнаки... Према томе, требало би мислити да ствар исто тако стоји и са избором чиновника, јер је и правилно бирање ствар стручњака, као што, на пример, само геометричар може да бира геометричара, или стручњак у бродарству крмилара... Зато гомили не би требало поверавати власт да бира чиновнике и да их позива на одговорност.«

Главна тешкоћа наследне аристократије лежи у недостатку сталне економске основице; непрестани приток нових богаташа раније или доцније отвара државне службе ономе који највише понуди. »... Рђаво је стање ... кад се државне службе могу да купе. Такав закон даје више почасти богатству него ли способности, и такво стање изазива лакомост у целој држави. Јер према ономе што главарима државе важи као часно вазда се управља суд осталих грађана.« (»Prestige imitation ili подражавање достојанственика« у модерној социјалној психологији.) »А где способност не заузима прво место немогућно је да се аристократски устав дуго одржи.«

Демократија је редовно резултат револуције против плутократије. »Користољубље владајуће класе води до сталног смаљивања те класе (по Марксу »елиминација средње класе«) и до јачања гомиле која напослетку устаје против својих господара и заснива демократију«. Ова »владавина оних који су без средстава« има нека преимућства. »Јер свако узет појединачно имаће, можда, лошији суд него ли стручњаци, али сви заједно имаће бољи или не лошији. Друго, у неким стварима уметник који је свршио неко дело није ни једини ни најбољи судија... На пример, не може о кући да доноси мишљење само онај ко ју је саградио ... него онај коме она треба, т. ј. домаћин . .. Исто тако гост о јелу, а не кувар.« И »гомила и о многим другим стварима има бољи суд него ли појединац, био он ма ко. — Затим, велика гомила мање је изложена кварењу. И као ни велика количина воде, тако ни гомила не може да се лако поквари као појединац. Обузме ли појединца гнев или. каква друта слична страст, његово суђење мора да се помути, али би се тешко могло догодити да би страст све обузела и да би сви погрешили.«

Уопште узевши, демократија је инфериорнија него ли аристократија, јер се она оснива на лажној претпоставци једнакости; она »настаје из схватања да ће они који су у неком погледу једнаки (на пример, пред законом) бити једнаки у свима стварима; како су људи једнако слободни, они траже право на потпуну једнакост«. Резултат је да се обдареност жртвује броју гласова, а бројем гласова управљају смицалице. Како се народ лако може завести и како је он у својим схватањима несталан, то би требало да се право гласања ограничи на интелигенцију. Прави пут је комбинација аристократије и демократије.

Ово срећно сједињење може да се нађе у облику конституционалне владавине. То није најбољи облик владавине који се може замислити, — то би била аристократија васпитања, — али то је најбољи могућни облик државе. »Али, који је устав најбољи, и који је живот за већину држава и за већину људи најбољи? Ту се не може погодити решење ако се постави мерило једне врлине која је страна просту човеку, или ако се прихвати Васпитање за које се изискују нарочито срећне природне способности и богата средства, или ако се претпостави и устав који је идеал наших жеља, — него тако ако се има у виду живот којии већина људи може да живи, и устав који може да се одржи у највећем броју држава.« Расправљањима о држави мора претходити један приицип, наиме да онај део државе који владавину жели да одржи мора бити јачи него ли други део који то не жели; а јачина се не састоји ни у броју ни у самом поседу, ни у војничким и политичким способностима, него у комбинацији тога тако да треба узети у обзир »слободу, имање, културу и отмено порекло, као и чисту нумеричку супериорност«. А где може да се нађе економска већина која би потпомогла нацртану уставну владавину? Најпре у средљој класи, и тако бисмо опет пред собом имали златну средину, као што баш уставна владавина претставља средину између демократије и аристократије. Ова држава биће довољно демократска чим свакоме допусти успињање у државне службе; она ће бити довољно аристократска ако саме службе отвара само таквим кандидатима који су се истински успели и потпуно су образовани. С које год се стране човек приближи вечном политичком питању, једнако долази до истога закључка: заједница мора сама себи постављати циљеве, а потребна средства морају одабирати и примењивати стручњаци. Избор мора бити демократски пропшрен, али државна служба мора се строго резервисати за одлично спремљене и одабране обдаренике.

---

<< Философија државе: Брак и васпитање | Философија државе: Демократија и аристократија | Критика >>