Развој друштвеног живота

Географски смештај и рељеф

Босански географски рељеф и смештај од главних природних путева, одржали су до данас знатне трагове натуралног господарства, и то у оном облику у коме је промет добара ограничен на минимум, јер већину потреба свако господарство подмирује из властите економије. Природна је последица тога: недовољно комуницирање становника између себе, и недовољно развијен појам да човек тешко живи сам. Као и свугде, град је створио посебан менталитет, ради свог нарочитог живота. У нашем случају коначно одлепљивање градскога друштва од сеоске етичке и етничке подлоге извршило се баш за потоњих 50 година, и то у толикој мери, да су се у неким случајевима погубиле све везе, што, на пример, у Србији никако није случај. За последњих 50 година град се, од властелинског гнезда и еснафске чаршије претворио у центар новог капиталистичког поретка и врло брзо постао сличан у друштвеним односима ма којој парвенијској капиталистичкој средини.
Код Босанца је, ради помањкања ширег друштвеног контакта, слабо развијена подлога за ширу друштвеност, слабије него и код једног Словена, и ако су баш ради некомуницирања све друге карактеристичне словенске особине одлично сачуване. Њега није сунце и лагодан живот учинило на онај начин друштвеним какав је Италијан и Прoвансалац, нити су га елементарне и историјске невоље збиле у заједницу племенску или класну, како је код ратника у у Црној Гори и поморца у Приморју, него је друштвена веза дуго била само спиритуалне, готово сентименталне, природе. Он није организован ни племенски ни класно, па ни сама црква нема карактер једне друштвене организације. Једина чврста друштвена организација босанског села јесте породична задруга. У огромном делу Босне чак не постоје ни села него усамљена мајурска насеља без нарочитог међусобног саобраћаја.
Право власништва је принцип који се најстроже поштује (на другоме се месту упоређењем статистике крађа у Босни и у Аустрији то јасно види.). Њиве су ограђене и забележене макар не биле веће од гувна. Колективни посед је готово увек у назатку, запуштен и обрушен, па макар власници били блиски сродници. У граду се за рушевно имање вели да је: као мирашчијско.
Исто се тако поштује принцип праведности, па се по поимању Босанаца сврха државе поклапа са платоновом: »Држава је зато да оствари праведност«.

Мистика економске кооперативе

Економска кооператива ипак по стоји, али је њена основа више морална него утилатарна, па је постала готово ритуална. Мобе инокосних, на орање, косидбу или жетву исто су добро посећене, мада се од инокосних не очекује враћање зајма. На мобе се иде у празничном оделу, особито на жетвене, и ради уз песму и неминовно провођење свих формалности, које су уобичајене у једном таквом послу. Нећемо тврдити да је моба само свечаност жетве; али морамо опазити, да се за све друштвене чине тражи етички повод, па и за оне код којих је циљ стварна корист, макар то било на штету самога циља. Морални су разлози увек јачи од утилитарних, зато се последњи увек и подупиру првим.
Босанац поштује туђу личност, туђи понос и права, јер чува свој образ и своје право. Баш ту он изједначује себе са ма којим човеком, јер дочекује једнако предусретљиво и церемонијално путника намерника, коме ни имена не зна, као и свога спахију. За време дуге туђинске владавине био је тешко тлачен и понижаван, али је увек остајао морално слободан, ништа није могло угушити његову националну, религиозну и човечанску савест. Живео је интензивније нематеријалним животом, зато је, био богумил, песник и филозоф, зато се повукао у нематеријални живот где га у слободи није могао нико да скучи. За њега се може рећи да се приволео царству небескоме.

Менталитет грађанске слободе

Само скучавање материјалне слободе под Турцима је било доста ограничено. Њихова егзекутива није далеко ишла преко граница градова. У села је допирала већ знатно разводњена, јер је Босна била пуна шума, кланаца и пећина, а ове су биле пуне хајдука и ускока. Тек се у граду развијао прави неслободни тип, премда су његови становници по средњовековном схватању слободни људи. Данас је једино град дао ребела, ослобођена роба, и поред градских слободњачких или чак аристократских традиција. Овом трдњом, да босански сељак није имао ропску ћуд, не жели се умањити значај националног и класног ослобођења, напротив у томе стању је ропство било много несносније, а ипак, оно што је гонило босанског сељака да се диже, није била побуда гладна и истучена кмета.
Не сме се изгубити из вида, да босански средњи век није престао у 15. столећу, него тек некидан, да му још и данас на сваком кораку срећемо живе трагове, па ћемо тако разумети зашто леност, која се приписује босанском сељаку није ништа друго до средњевјековна инерција и конзервативност, јер је права леност слабост, помањкање енергије, живолазности, а то нико не вели за босанског сељака. Шта више сви веле да је пун скривене животне енергије и да га само треба натерати да је изда. Апсурдност тврдње о лености је очита, јер нема ни физиолошке ни историјске подлоге, пошто су сви лени народи у ствари физички слаби.
Повод ове крилатице о лености је дојучерашњи нездрави економски однос између продуктивног села и непродуктивног града. Град, који је живео од села, настојао је увек да што више добара од села узме. За њега је сељак био и лопов, када је настојао да што јефтиније прође, и лен, када није био у стању да подмири велике прохтеве града. Сељак, међутим, још и данас, када је и град постао у знатној мери продуктиван, види у граду експлоататора и нерадника. Његово неповерење према граду је само страх човека који се једанпут на ватри опржио. Предострожност је поседица тога а нипошто лукавост, како се у литератури акцептовало, или чак лоповлук, како је то чаршија превела.

Однос села и града

Амбис, који је и пре постојао између града и села, задњих 50 година је цивилизацијом и културом града још већма продубљен. Јер док град живи, мање више, животом западноевропским, село се још није успело потпуно решити средњег века. Свој урођени антагонизам према граду сељак подгрејава на западноевропским установама града; на свему томе, што је у граду израз једне парвенијске надрипросвећености, неособене и сељаку бескрајно далеке и несхватљиве. Сељак у град долази само послом. Град за њега нема посебне привлачности. Град није жариште просвете, па је и његова сеоска периферија исто толико неписмена колико и далека позадина. Ни велики просветни и цивилизациони вакуум, који се око града простире, није у стаљу да ишта добро посрче из града. Оно што град, а нарочито наши индустријски центри који више исцрпљују народ него му користе, пружа својој најближој околини толико је изопачено, да у њему не можете препознати просвећеност и цивилизацију. Пристизавањем просвећене омладине са високих школа ствара се почетком 20-века једна нова градска средина, која запажа зле стране ових односа и настоји их отклонити организацијом приватне иницијативе.

Схватање државе

Схватање је државе како смо пре рекли платонско, идеалистичко. Основ је тога схватања и у Босни немањићка државна мисао, донекле прилагођена особеном менталитету Босанца. Њу су донели немањићки досељеници после пропасти Српске државе, па је прожела Босну тек у доба ропства и страдања. Босанска је историја осим ретких изузетака заборављена. У сенци старих градова босанских краљева сачувале су се чак до детаља традиције једне друге, далеко народскије и херојскије, државе. Када је Аустрија хтела ускрснути босанство као националну и државну мисао, наишла је на такав отпор да се морала брзо повући и допустити иредентистичко србохрватство.
Као држављанин и поданик, Босанац је био у ропству исправан у границама свога социјалног схватања. Све жрте што држава тражи ради извршавања свога циља подноси Босанац доста лако и без протеста. Он не избегава служење у војсци 1), плаћање пореза и извршење наредаба које се не косе са његовим укорењеним схватањем. Према статистичким податцима Аустоугарске, од свих њених земаља у Босни је било релативно најмање преступа и злочина против права власништва, убиства с предумишљајем, разбојства, преваре, док Босна једино предњачи у обичним убиствима и телесним повредама у свађи и пијаном стању 2). У неким се крајевима потрза нож за ситницу, која на другом месту неби изазвала на свађу. (Високо, Фојница, Крешево и Бијељина). Док су међутим прекршаји шумских, полицијских, ветеринарских и сличних прописа доста чести, јер по мишљењу босанског сељака немају етичког основа 3). Када на пример код државног шумског господарења он даномице види; како се пустоше од великих експлоатационих предузећа читави комплекси шума и како се без милосрђа оголе читаве планине пред очима власти, зашто онда да се и сељак устручава усећи у шуми, коју је доскора сматрао божијом и својом, нове рогове за кућу или лисник за прехрану стоке? Исти је случај и са прекршајима осталих прописа.

Култ личности

Босанац мање верује у резултате рада корпорације него рада појединаца. У народној поезији па и у најновијој историји он је сва велика дела приписао заслузи појединаца, окружујући их у својој фантазији ореолом мистичности. Велики људи из народне историје постају временом митска лица. Од анегдота се дугим препричавањем створи митологија идеализованих личности. Заслужено поштовање претвара се у култ преко кога се долази у календар националних светаца. По схватању Босанца: цар Душан, краљ Петар, Никола Пашић, војвода Степа, Стјепан Радић и т. д. су људи који стварају историју, па су само такви људи, људи великих способности и срца, у стању задобити његово пуно поверење. Он је једино у заједници коју води личност његовог поверења и дисциплинован, као социјалиста, и фанатичан борац као индивидуалиста 4).
Зато он тражи да извршиоци власти буду беспрекорни у извршавању дужности и у свом приватном животу. У томе случају је босански сељак идеално лојалан грађанин.

Став према демократији

Како се једаред разочарао у западно-европској цивилизацији, чији је носилац била Аустрија, он са скепсом гледа у нову за њега ствар, у демократију. Приступа јој са неповерењем па добивена права доста апатично извршује.

Кооператива

И поред слабе вере у вредност удруживања, ако то чине просечни људи, кооперација је постојала. Само што треба разликовати облике економске кооперативе, која од вајкада постоји на босанском селу, од кооперативе у национално-економском смислу. Појам босанске т. з. кућне задруге није ништа друго него израз за ширу породицу. Кућна задруга, које у осталом врло брзо нестаје, само је у толкко кооперативна организалија, колико је то породица уопште. Подлога те кооперације је много виша ментална него економска, па се брзо распада са слабљењем родбинских веза, макар економски разлог и даље постојао. Њеном нестајању је узрок и данашњи већи правни поредак и лична сигурност, па је отпала потреба јаког братства. Даљи је узрок прелазак из натуралног господарства новчаном јер је тиме отпала потреба сабијања у веће скупине ради подмиривања свих потреба.
Главни типови кооперативе у Босни ретко имају колективни циљ, обично је сврха кооперације корист сваког појединца посебице. Рад у замену, моба, није ништа друго него рад за плату у натури, или рад за љубав, или за божију плату. Босански сељаци врло ретко заједнички праве пут кроз свој џемат 5); мост на реци; доводе воду за пиће и натапање; заједнички чувају стоку и т. д. Ако је нешта учињено за општу ствар то је најчешће дело душевна појединца. Једна обзидана чесма или засађена воћка поред пута није дело кооперативе премда је намењена заједници. У крајевима Босне који обилују брзо текућом водом има скоро свака кућа своју малу дрвену воденицу, премда би једна већа била довољна за читаво село. Читава села прелазе брвнима потоке и држе алаше коња, јер се кола не могу употребити ради помањкања добрих путева, али никоме не пада на ум да се задругарски изгради цеста, мост или воденица. Шта више ако и дође иницијатива са стране кога добро намерна појединца о неком задружном послу, наилази на бесконачне запреке, које леже у менталитету босанског сељака.

Друштвени рад просвећене омладине

Задњих 50 година учињени су огромни напори од стране школоване и свесне млађе генерације, да се идеја модерног задругарства проведе у дело. Резултати постоје и нису малени, али је све тојош врло далеко од онога што се од задругарства очекује. Довољно је само да притисак и потпора организатора за извесно време престане, па да се све врати на старо. Колико је само задруга основано, које данас или не постоје никако, или су само на папиру. Прва и највећа погрешка и узрок компромитовања идеје задругарства лежала је и лежи баш у горљивости добронамерника око оснивања задруга. Задруге су оснизане често без претходних примера иницијатора и претходног препарирања средине, ради које се задруга оснива. Оне су често настајале преко ноћи готово као певачка друштва. Данас су наравно од стране задружних савеза и просвећених појединаца учињене коректуре и ради се обазривије и стручније иако са мање елана.
У пословима, где је држава задругарску идеју поткрепила својим ауторитетом и присилном организацијом, те ако су користи од кооперативе биле убедљиво очите, било је задругарство прилично афирмисано.
После таквих погрешака и после сметња, којих је било доста, са стране власти, посао данас иде лаганим темпом, са повременим депресијама ипак напред и ићи ће до конца победе идеје задругарства у сељаковом схватању.

Организације државне иницијативе

Организације, које нису имале приватан карактер оснивалаје земаљска влада директно преко управних власти или преко поверљивих и оданих лица. Организација пољопривредног кредита т. зв. »Котарске припомоћне закладе« настала је год. 1886. у гатачком срезу после неколике узастопне неродне године. Да би се решила сталнога делења помоћи гладнима, Земаљска влада, вотира те године кредит од 5.000 фор., обећавши кроз пет година давати исту своту и нареди да се исто толико има сакупити од сељака тога среза, Та година, била је родна, котарски предстојник сакупи од сељака 1.000 товара јечма. Из тих је фондова подељиван зајам сељацима уз каматњак од 4—6%. Већ год. 1906. сви босански срезови имају основане ове установе. На више места покушала је тадања управа организовати задруге за мелиорацију земљишта или у другу сврху, али већином без успеха. Разлог је неуспеху на првом месту менталитет босанског човека и савршена неупућеност у корист од кооперативе, као и споменута антипатија према свакој иницијативи тадање власти 6). Сељаци не само што нису хтели помагати те послове него су их често и сметали пасивном резистенцијом или чак и кварењем објеката. Све што је учињено у овоме правцу учињено је силом или сретствима саме управе. Много више је успеха имала управа у сличним организацијама у граду, преко организованих опћина или преко специалних установа; фабрика и радионица. (Организовање кућне индустрије ткања ћилима и беза и индустрије веза). Преко стотину опћина са годишњим буџетом од преко 5 мил. круна, организованих несамоуправно, чинили су оно што наређује Земаљска управа. Сасвим је разумљиво зашто такове општине нису могле створити неку комуналну свест код грађана, него напротив код већине изазвати крајње неинтересовање за опште послове. У свему постоје два фронта: управа и малобројни опортунисти с једне стране и народ с друге стране тога фронта.
Муслимани су били још више нетрпељиви у питањима вере, или бар у стварима које су по њиховом веровању носиле карактер верски. Стара гробља нису се смела дирати 7). У тим је питањима Аустрија била до скрајњих граница попустљива и толерантна, али је, на пример, знала наћи згодан начин да од гробља прави паркове и слично.

Национално-просветна и хумана коорпатива

До почетка акције просвећене омладине год. 1900., мали човек у борбама за народну ствар није имао скоро никакве улоге. Карактеристика нове борбене епохе, у којој се брзо развија друштвеност, јесте демократско схватање и подела рада. Сасвим неовисно од система владавине образује се преко разноврсних удужења демократска и парламентарна организација народних снага. Тај нови систем борбе, заведен од младе генерације, значио је мобилизацију читавога народа:са ратним планом; са генералним штабом; комором и музиком 8). Преко »Просвете» се вршило оснивање српсккх новчаних завода; земљорадничких, занатских и кредитних задруга; читаоница, књижница и певачких друштава; соколских и трезвењачких. Преко ње се вршила организација Народне Одбране и ништа се пије догађало у друштвеном животу српскога дела народа без њезинога суделовања. Она подиже кадар просвећених радника и за непуну десетину година свога рада показује огромне резултате.

Из забелешки и кореспонденције пок. др. Ђорђа Ђокића може се реконструнсати историја постанка Просвете. Почетком априла год. 1899. др. Ђокић, намеравајући издати своју књигу »Историја умног развића«, пише из Бања Луке, где се тада налазио, писмо своме пријатељу медецинару Лазару Димитријевићу у Беч. Др. Ђокић се тада бавио мишљу да створи организацију, која ће издавањем књига, попут Матице Српске, културно деловати. План за ту организацију био је готов, али одговор другова из Беча преко Димитријевића, склони Ђокића да привремено забаци мисао о оснивању издавачког друштва. Довољно је цитирати неке ставове из тих писама, да се види како се из мисли о оснивању издавачког друштва створила мисао о друштву за помагање Срба ђака. У писму од 21. априла 1899. стоји: »Идеја којом се ти бавиш, врло ми се свиђа и нико јој паметан не може приговорити«; али у другом писму већ: »Оно је наше стало сада мало друкчије. Ми имамо пред очима само сврху: Ми хоћемо да учинимо оно што ће бити од користи народу у Б. и X. — Наша је намера, да буде што више школованих Срба, правообразованих у сваком погледу. Што више и што прије... И то све да буде одгојено у националноме духу, у борби за националне идеале истрајно и безобзирно«. Уверивши се и сам да је свака културна акција без већег броја интелектуалаца немогућа, др. Ђокић напушта мисао о издавачком друштву. Почетком маја т. г. пише г. Шћепану Грђићу у Мостар и тужи се да код Сарајлија не наилази на разумевање, јер они мисле да треба форсирати главну ствар, т.ј. аутономну борбу 9). Исте године пише студент Танасије Дакић из Граца дру. Ђокићу о бедном стању Босанаца студената у Грацу. Из тога времена (мај 1899.) је Ђокићева редакција првога прогласа који је требао бити упућен српском народу ради оснивања друштва за помоћ ђака 10). Тада се у Загребу припремала педесетгодишњица Змајева књижевног рада, па су се са свих страна Српства припремали дарови песнику. У томе се прогласу међу осталим вели: »Браћо Босанци и Херцеговци! Ми бисмо могли Змају, још за живота му, подићи најлепши споменик оснивањем друштва за помагање Срба ђака из Босне и Херцеговине а у славу његове педесетгодишњице... итд». Међутим овај проглас није публикован иако је у препису био познат студентима у Бечу и Грацу. Из почетка је све ишло путем преписке дра Ђокића и пријатеља а први је састанак одржан у лето 1899. у Сарајеву, у кући оца дра Ђокића у Магуди улици. Тек три године после тога састанка Просвета је почела јавно да живи. Те је године био штрајк у владином дому студената Босанаца у Бечу после кога су многи истерани, што је свакако убрзало рад око оснивања друштва.

Дуго и мучно рађење Просвете одлично илуструје босанско градско друштво и велике потешкоће и запреке, које су се имале отклонити прије него се могло прећи на стварни рад. (Подробније о осивању Просвете у чланку г. Б. Кебељића, Календар Просвета за 1928.) Брзо после оснивања др. Ђокић се болешћу присиљен повлачи из акције и умире.
Упоредо са радом на револуционисању маса, чиме се највише бави штампа и социјалистичке организације, креће се организација конструктивног рада. Просвета брзо после свога оснивања проширује своју делатност и на организацију економног правца. Тенденција се друштава, која се после године 1905. оснивају, мења из темеља: године 1904. Срби у Б. и X. имају 43 друштва од тих: 21 певачко, 6 читаоница, 9 Одбора Просвете, 4 добротворна и по једно занатско, трезвењачко и гимнастичко дрштво. Осам година касније број је дрштава 337, од чега су 76 Одбори Просвете; 47 соколских друштава 11); 46 трезвењачких и 87 земљорадничких задруга. До оснивања Просвете сва су друштва локалног карактера: певачка, добротворна и читаонице, без чвршће везе и централне организације. Године 1912. већ 256 (72%) друштава има своје централе, преко којих су индиректно повезана и остала — певачка, добротворна и гимнастичка — друштва 12).

Босанске жене у своме друштву

Просвета се првих година бави највише помагањем високошколаца. Бригу о средношколцима води у Сарајеву Добротворна Задруга Српкиња У ђачкој трпези задругиној храни се велика већина Срба средњошколаца из провинције. Ради се са највећим пожртвовањем. Госпође из одбора саме кувају и деле јело ђацима. За Сарајевом су се повела и друга места, па пред Рат у Босни , готово није било места без Задруге Српкиња. Њихов је рад у ствари био више реалан а мање политички. Оне су храниле саромашне ђаке, и сиротињу; за време Балканског рата шиле рубље за рањенике и помагале својим суделовањем сва остала друштва.
За време Рата ако је уопште било неке друштвене акције водиле су је жене. (Помоћ гладним и колонизација деце из гладних крајева у богате.) Са истим се еланом спроводи концентрација националног капитала у штедионицама и банкама. Само у месецу јуну 1905. године оснивају се четири српска новчана завода у Босни: у Фочи, Босанској Градишки, Гацку и Невесињу. »Српска Ријеч«, чији је први уредник Васиљ Грђић, форсира и коментарише овај рад. У јануару 1905. штампа Млад. Ђ. {вероватно псеудоним) велики чланак о привредној организацији, а у јуну Шћепан Грђић студију; »Земљорадничке задруге«. Оба покрета, задругарски и штедионички имају чврст ослонац у сличним организацијама Срба из прека, чији је центар тада био Загреб (Српска Банка, Земљ. Задр.).

Породични живот

Форма затвореног породичног живота била је, поред верских, велика запрека широј друштвеносхи. Затворен кроз генерације у уске кругове махалске, еснафске и породичне друштвени је живот тињао. Добра страна ове затворености је висок породични и сексуални морал. Како је основ свакога друштвеног морала породични и овај је био висок. Са слабљењем породичних веза мења се доста брзо и породични и друштвени устав према новим приликама. Стари је морал на умору а нови још није формиран па се већ сада догађају монструозни преступци, који су карактеристични за ово време преласка. На пример било се проширило као морална норма мишљење да се у политици и у односима са материјалном језгром не треба држати никаква морала.

Босанац као капиталиста

Са малим капиталима, који у другој средини не би значили ништа, класа капиталиста босанског градског друштва, није у стању да као новчана аристократија других земаља, подигне својим учешћем у оној мери продукцију и уопште друштвену делатност, како је то у другим народима случај. Стара капиталистичка класа, особито после послератних реформа уступа лагано послове, по способностима и менталитету, новим људима. Аграрна је реформа ослободила знатан део везаних капитала градској привреди и учинила да се смањи број нерадника. У овој групи, поред страног капитала, који је у великим предузећима остао до данас доминантан, игра важну улогу жидовска конфесијска група. Урбанизирани већ хиљаде година, Жидови су често свемогући у економијама многих градова, јер код њкх није никада било господских традиција, ради чега је готованство и нерадиност код њих ретка појава. Жидови држе у Босни знатан део градских капитала у својим рукама и пласирајући их рентабилно у послове тако донекле дају сатисфакцију радноме народу, који је те капитале створио. Две велике мане, са становишта социјалног, ортодоксност и верска ексклузивност, онемогућују овој конфесијској групи да дође у крвну и етничку везу са језгром народа — са радником и сељаком. Њихово је присуство и поред тога од користи босанској градској средини, јер су у стању да формирају најмање рђаву капиталистичку класу.

Негативни друштвени типови

На концу да споменемо као запреку друштвеног деловања у градовима Босне неке негативне друштвене типове, чије је присуство отежавало сваки друштвени рад. Такви су:

Готовани, који имају и данас још велики утицај, и који држе још велики део друштвеног поверења у својим рукума. Држе капитале, релативно врло мале и грицкају их, или се баве пословима »ко од беде«. Ако им се преврне чанак умеју и да раде. Иначе не мисле много, често пута ни толико колико је потребно да сачувају своје позиције. Док су живи готово их је немогуће ангажовати за друштвену акцију или жртву. Обично им је најсоцијалнији акт њихова телесна смрт, јер имања наравно, не могу са собом понети него их остављају другима, неретко и заједницу.

Готоване свуда верно прате с л у г а н и. Да њихово полтронство донекле не правда сама структура друштва, они би били само достојни презрења. Готованима носе скуте и помажу их да се одрже на положајима. Они су партијски кортеши; они су људи на положајима, које својим квалификацијама не заслужују. Њихов је рад у основи непродуктиван — лакајски. Као друштени талог, они су грудина, на којој може свашта да никне.

Небриге су типови, које у босанском граду често сретамо. Они сносе одговорност за рђаво стање, али му нису директан узрок. Живе у миљеу ашчинице и бербернице. Раде своје послове, али залудниче се својим слободним временом. Они су публика периферијских каваница и биртија. Даду, се одушевити за друштвену акцију, али накратко, јер то одушевљење брзо излапи. Данас су небриге заостатак разбијене војске националних друштвених радника, па их није тешко увући у редове радника на подизању друштва.

Будале пијанци и криминалци долазе у заједничку рубрику, јер се срећом ради малога броја за поједине посебна не може отворити.
Будале не долазе никада у болницу за душевне болести, они су пре морално болесна створења без мерила за морално и лепо. Њих је створио менталитет готована, слугама и небрига. Налазе се свуда, па и на високим положајима, да поменуте насмеју и да огаде онима из културних радничких класа рад у њиховој средини. Они су, могло би се рећи, заштитни смрад горе набројених редова.
Пијанци су већином људи добра срца страстима одлепљени од идеалне подлоте. Као друштвени болесници, они у трезвенијим моментима дају лепе друштвене гестове. Криминалци су на срећу ретки и подобни своме друштву осталих светских градова.
Несвестан радник и апатичан интелектуалац сачињавају бројну групу. Често раде и против властитих интереса апсолутном пасивном резистенцијом од свих друштвених послова. Ту су и они интелектуалци за које је сељак лен и лопов а свака им друштвена акција изгледа незахвална и без резултата.
Радити у Босни на послу друштвености ради свих небројених запрека било је тешко. По нашем мишљењу је ипак највећа запрека заједничком друштвеном напретку велика провалија између два друштва, сеоског и градског. Па је најпречи задатак нових нараштаја друштвених радника да ове односе нормализују.

Срђа Ђокић, издање Обласног одбора народне одбране у Сарајеву 1929 г.

Коментари

1) Босанци су били увек добри војници. Судбина је хтела да становници ових покрајина неколико пута у историји сачињавају најбољу војску својих угњетача: Илирске легије у Риму; Јањичарске у Стамбулу и у најамничким европским војскама, па и босанске регименте у Бечу.

2) По једној аустро-угарској статистици од 1908. године на 10.000 становника долази осуђених: за крађу у Босни 3.34 а у Аустрији 5.74, премда је босанскк казнени закон многа кривична дела која су по аустро-угарском казненом закону квалификована као преступци, квалификовао као злочине, (према примедби самога извештача; Босанске земаљске владе) што је свакако повећало број осуда. Исто је тако и са бројем осуда: ради преваре: у Босни 0.34, у Аустрији 1.19; разбојства: у Босни 0.02, у Аустрији 0.03 а у Угарској 0.07; палежа: у Босни 0.03, у Аустрији 0.06, у Угарској 0.04; јавног насиља у Босни 0.81, у Аустрији 2.84, у Угарској 1.34; кривотворења: у Босни ни један случај, у Аустрији 0.01, у Угарској 007; сметања верозакона: у Босни ни један случај, у Аустрији 0.009; увреде величанства: у Босни 0.03, у Аустрији 0.09; пометнућа: у Босни ни један случај. у Аустрије 0.04, у Угарској 0,05. Укупан број криминалних осуда на 10.000 био је у Босни 10.71 у Аустрији 13.10. Међутим тешка телесна озледа је у аустријским земљама (1.77) много ређа него у Босни (4.37), као и обично убиство (без предумишљаја) у Босни 0.67 а у Аустрији 0.08.

3) У години 1909. убрала је земаљска управа у Босни шумских штета и глоба 731.569 Круна.

4) У новијој је историји настао култ умнога Кнеза Михајла, чија је ненадна смрт изазвала велику пометњу и жалост, а у најновијој легендарног Петра Мркоњића, Краља Петра и Његових синова. Синоним државничке мудрости и непогрешивости је за Босанца био покојни Никола Пашић, а јунаштва, људи какав је био војвода Вук, чија се јунаштво поред косовских већ уз гусле помињу. Горња Херцеговина, као крај најепскијег менталитета, највише је склона препричавању и анегдотисању као и Црна Гора.

5) Путеве нису правили и зато да се реше честих спахијских посета.

6) Све што је долазило од стране управе, народ је примао са великом резервом. Ради подизања цркве у Блажују скупљају се по старом обичају прилози. Има много приложника из Русије међу којима је и руски Цар са великим прилогом, који је омогућио подизање цркве. Да би предухитрила подизање цркве новцем руског Цара, босанска влада на брзу руку подиже цркву у Блажују својим новцем и то већу и лепшу него што су блажујски српски општинари намеравали. Сељаци у оваку цркву нису хтели ући, па је неколико година остала без пастве. Када се управа почела да меша у црквене ствари Срби су почели да бојкотују годинама цркву и да остављају децу некрштену.

7) У Сарајеву у центруму града, чак и на самим улицама још и данас постоје гробља, па чак и поједини гробови, ограђени на сред улице. (На Надковачима и у Престолонаследника Петра улици).