Заснивање биологије
Животи и мишљења великих философа | [Аристотел и грчка наука]
<< Организација науке: Аристотело као природњак | Организација науке: Заснивање биологије| Метафизика и природа божја >>
Док je Аристотело пун дивљења корачао кроз своју зоолошку башту, дошао je до уверења да би ce бескрајна разноликост живота могла поређати y један континуирани низ y којем би ce сваки члан једва могао разликовати од свога суседа. У сваком погледу, што ce тиче структуре, или начина живота, или репродукције и растења, или осећаја и осећања, постоје веома мале градације и прогресије од најнижих до највиших организама. На најнижем степену скале једва ce може »живо« разликовати од »мртвога«; »природа иде од области неживог до области живог постепено, тако да су граничне линије које растављају обе области нејасне и непоуздане«; a можда и анорганско крије y себи извесну меру живота. Исто тако, многе специје организама не могу ce с поузданошћу назвати биљком или животињом. И као што ствар стоји код ових нижих организама који ce због своје сличности често не могу правилно сврстати y свој род и врсту, тако ствари стоје y свима областима живота: континуитет прелива и разлика исто тако удара y очи као и различности функција и облика. Ну, усред тога богатства структура, где je веома тешко сналазити ce, извесне ствари стоје изван сумње: на пример, да je живот непрестано бујао y сложености и моћи; да ce интелигенција паралелно развијала са прогресивном сложеношћу структуре и са покретљивошћу облика; да je специјализација функција непрестано расла, и увек ce вршила централизација физиолошке контроле. Живот je себи постепено стварао нервни систем и мозак, a дух je одлучно прелазио на освајање своје околине.
Чудновата je чињеница да Аристотело није поставио никакву теорију развитка, мада су му ударале y очи градације и сличности живота. Он одбацује Емпедоклово учење да су ce сви органи и организми сачували зато што су нарочито били способни за живот y борби за опстанак,24 и мисао Анаксагорину да ce разум човеков развио употребом руку за посао место за про дуживање кретања; Аристотело мисли, баш противно, да ce човек служио својим рукама пошто je постао разуман.25 Као оснивачу биолошке науке Аристотелу су ce поткрале многе и многе заблуде. Он, на пример, мисли да мушки елеменат y репродукцији само потстиче и убрзава ствар; он не опажа (што ми данас знамо из експеримената о партеногенези) да je иајважнија функција мушкога семена мање оплођавање јајета него ли снабдевање зачетка наследним особинама очевим, a тиме потомак постаје снажна варијанта, ново спајање двеју предачких линија. Како y његово време још није вршено сецирање, он je y физиолошким заблудама био нарочито продуктиван. О мишићима он није ништа знао, чак ни то да постоје; није правио разлику између артерија и вена; о мозгу je мислио да je то орган за хлађење крви; он мисли, и то му ce може опростити, да мушка лубања има више шавова него женска; он мисли и то, a то му ce мање може опростити, да човек на свакој страни има само осам ребара, и напослетку, непојмљиво и неопростиво, он мисли да жена има мање зуба него мушкарац. A извесно je да су његови односи према женама били веома топли.
Ипак je он изазвао већи целокупни напредак y биологији него ли икоји Грк пре или после њега. Он опажа да су птице и рептили по својој телесној структури уско везани, да мајмун претставља прелазан облик између четвороножаца и човека, a на једном месту храбро изјављује да човек спада y класу четвороножаца који рађају живе младе (наших »сисара«). Он скреће пажау на то да ce душа за време најранијега детињства једва може разликовати од душе животиња, и прави значајно запажање да храна често одређује начин живота: »тако неке дивље животиње живе y стадима, друге појединачно, како je већ то погодно за њихову исхрану... да нађу себи храну, оне живе различним начинима живота.« Он антиципира знаменити Беров закон по којем ce обележја рода (као око и ухо) y развитку организма показују пре појаве обележја врсте (као »формула« зуба) и личних обележја (као дефинитивна боја очију), и антиципира историју за две хиљаде година све до Спенсерова закона по којем ce јединке и расплођавање мењају y обрнутој сразмери, т.ј. што je врста или јединка развијенија и специјализованија, то ce број подмлатка смањује. Он бележи и објашњава враћање типу — чињеницу да изванредна варијација (као геније) y спаривању слаби и да ишчезава y потоњим генерацијама. Он саставља многа зоолошка запажања која су доцнији биолози неко време одбацивали, али их je модерно изучавање потврдило — на пример, оно о рибама које граде гнезда, и о ајкулама које ce могу дичити плацентом.
И напослетку, он je основао науку ембриологије. »Ko посматра растење ствари од њихова почетка (пише он), имаће најбољи поглед на њих.« Хипократ (рођен 460. пре Хр.), највећи лекар међу Грцима, дао je леп образац експерименталне методе на тај начин што je испод кокошију за време њихова лежања, y разним временским размацима, узимао јаја и изучавао их, и резултате тога изучавања искористио за своју расправу О пореклу детета. Аристотело ce на њега угледао и правио експерименте који су му омогућили да развитак пилета опише тако да ce томе ембриолози и данас диве. Он мора да je извео неколико експеримената који ce односе на историју развитка, јер он одбацује теорију по којој пол детета зависи од муда из којег тече продуктивна течност; он ce позива на случај где je десно мудо очево било отсечено па су ce ипак рађала деца различна пола. Он поставља неколико веома модерних питања из области науке о наслеђу. Нека жена из Елиде удала ce за Црнца; њихова деца била су бела, али y следећој генерацији појавила ce негроидност; тим поводом Аристотело пита где je y средњој генерацији био сакривен црначки елеменат. Од једног тако важног и интелигентног питања био je само мален корак до епохалних експеримената Грегора Мендела (1822.—1882.). Prudens quaestio dimidium scientiae — мудро питање јесте половина знања. Свакако, ови биолошки радови, и поред заблуда које су им сметале, чине највећи споменик што га je икад могао да подигне један човек y тој науци. Ако ce узме на ум да нам je исто тако познато, изузевши поједина осамљена запажања, да пре Аристотела није било никакве биологије, онда ћемо схватити да je већ сам тај рад био довољан за један живот и да обезбеди бесмртност. A за Аристотела био je то само почетак.
<< Организација науке: Аристотело као природњак | Организација науке: Заснивање биологије | Метафизика и природа божја >>