Комунизам и консерватизам
Животи и мишљења великих философа | [Аристотел и грчка наука]
<< Етика и природа среће | Комунизам и консерватизам | Философија државе: Брак и васпитање >>
Из једне тако аристократске етике природно следује строго арпстократска политичка философија (а можда je ова претходила оној). Од учитеља једнога цара и од мужа једне принцесе никако ce не може да очекује претерана наклоност према простом народу или чак према трговачкој буржоазији; философија једнога човека налази ce y истој ризници са његовим благом. Али, Аристотело je, изнад тога, био поштено консервативан, јер je познавао немир и несрећу који су израсли из атинске демократије. Као типичан научник, тражио je поредак, безбедност и мир, и мислио je да то није никакво време за политичке екстраваганције. Радикализам je раскош за стабилна времена; мењати прилике смемо само онда ако ствари мирно леже y нашим рукама. Али, уопште, каже Аристотело, мењање закона je зло ... »Ако je корист од измене мала, онда je боље да погрешке y закону и y владавини остану, јер друштву ће та измена донети мању добит него ли што ће навика на непослушност према власти донети штету.« Моћ закона, која човека приморава на покоравање и тиме на политички поредак, оснива ce великим делом на навици; лак прелазак из старих закона на нове јесте најсигурније средство за слабљење суштине закона уопште. »А не сме ce притом заборавити ни то да треба дуго времена и много година y којима би те ствари имале прилику да покажу своју важност.«
»Te ствари«, разуме ce, односе ce на Платонову комунистичку државу. Аристотело ce обара на Платонов реализам општих појмова и на његов идеализам y државним стварима. У учитељевој слици будућности налази он много тамних мрља. Њему ce не свиди та логорска, стална заједница на коју je Платон осудио своје чуваре философе; ма колико да je Аристотело консервативан, он ипак индивидуалне особине, повученост и слободу цени више него ли социјалну моћ и способност за рад. Он би мало имао отуда што би свакога савременика звао братом или сестром, и сваку старију личност звао оцем или мајком; ако су сви браћа, онда то није ниједан, и »ипак би боље било бити реалан рођак него ли син на онај (платонски) начин.« У држави y којој су жене и деца заједничко добро ».. . љубав ће испасти водена ... Јер две ствари које y људском срцу највише изазивају интерес и добру вољу јесу: својина и љубав; али, од ових не би ниједна могла да постоји y таквој држави« какву je Платон хтео да оствари.
Можда je, y тамној давнини, кад je још породица била једини државни облик, и сточарство или примитивно обрађивање земље било једини облик живота, постојало комунистичко друштво. Али, »у једном јаче подељеном стању друштва«, где подела рада на различно важне задатке доноси природну неједнакост људи, и све je више развија, ту ce комуиизам растура, јер не даје никакав довољан потстицај за снажно развијање виших способности. За напрегнут рад потребна je жудња за добитком, и праву марљивост, штедљивост и старање одржава само жудња за имовином. Где све свакоме припада, ту ce нико ни за што неће бринути. »Ономе што многима припада посвећује ce баш најмања брига. Међутим, човек ce веома тачно стара за оно што њему припада, a за заједничко добро готово нигда... »Уошпте je заједнички живот веома тежак ако све оно што je људима потребно треба да буде заједничко... То ce види код путничких друштава y којима ce готово сви чланови око обичних и незнатних ствари« — a да и не говоримо о тешком брачном комунизму — »посваде и разиђу.«
»Истина, једна тако (платонски) уређена држава изгледа пријатна и човекољубива, и ко o њој слуша, она му ce допада и изазива мисао да ће y њoj завладати чудесна љубав свих према свима, нарочито ако ce притом износи тужба да зло стање које постоји данас y државном животу долази од оскудне заједнице добара... a то су зла која не долазе отуда што нема заједнице добара, него зато што je природа људска покварена.« »Политичка наука не прави људе, него их од природе прима као градиво.«
Али, људска природа, просечан човек, стоји ближе животињи него ли божанству. Велика већина људи од природе су глупаци и ленштине; ови ће одлазити на дно, ма како ствари биле уређене. Потпомагати их државном помоћи значи »лити воду y буре које нема дна.« Таквим људима мора неко y држави да влада и да их води y њихову раду — са њиховом приволом колико je могућно, a без ње где je потребно... »Одмах при рођењу врши ce подела људи, која једне одређује да владају, a друге да ce покоравају... »Ko je, наиме, као умно биће способан за предвиђање, он je од природе одређен да влада и заповеда, a ко само снагом тела може да извршује издана наређења, он je од природе одређен да ce покорава и да служи.«
Роб je господару оно што je тело души, и као што тело треба да буде подвргнуто духу, тако je »за нижега боље да њиме управља неки господар.« »Роб je живо оруђе, оруђе je нежив роб.« И наш немилостиви философ, наслућујући могућности што нам их y руку даде индустриска револуција, додаје томе с озбиљном надом: »Кад би свако оруђе свршавало свој посао по наређењу или погађајући наређење унапред ... кад би чункови сами ткали, или перо само ударало о жице китаре, онда одиста ни грађевинарима не би били потребни надничари, ни господарима робови.« Аристотелова философија типично претставља грчко презирање телесног рада. Овај рад y Атини ннје добио онакву сложеност каква постоји данас, кад je интелигенција која ce захтева од многих занатлија често много већа него она што je изискују задаци обичне средње класе, и кад би какав професор средњих школа y аутомобилском механичару могао да види правога бога; телесни рад био je тада сасвим телесан, и Аристотело je, сa висина своје философије, презриво гледао на њега као на рад одређен за бића без духа, јер он пристаје само робовима и људе оспособљава само за ропство. Аристотело je мислио да телесни рад отупљује и квари дух, и не оставља ни времена ни снаге за политичко разумевање; и као паметан закључак чини му ce да само људи који довољно располажу временом смеју да имају глас y државној управи. Најбољи државни облик неће занатлије рачунати y грађане. »У Теби je постојао закон: ко ce десет година није уздржавао од сваког посла, не сме да врши никакву државну службу.« Аристотело чак и трговце и банкаре рачуна међу робове. »Трговина... с правом ce осуђује, зато што je неприродна и што ce оснива на узајамном закидању. И зато je каматовање с пуним правом омрзнуто, јер ce ту вуче корист из самога новца, и он сам губи своју вредност као средство. Јер новац je измишљен да ce олакша размена добара, a камате га умножавају... Камате су новац од новца ), и отуда су као врста стицања y највећој мери неприродне.« Новац не треба да рађа. Теориско расправљање о новчаним питањима није достојно философије, али занимати ce финансиским пословима или стицањем новца — то не доликује достојанству слободна човека.
<< Етика и природа среће | Комунизам и консерватизам | Философија државе: Брак и васпитање >>