Платонов развитак

Животи и мишљења великих философа | Платон

<< Сократ | Платонов развитак | Етички проблем >>


Састанак са Сократом био је преокрет у животу Платонову. Одрастао је Платон у пријатној и, поред тога, можда у богатој средини. Био је леп и снажан младић, а Платон је назван, као што кажу, због својих широких плећа; одликовао се као ратник, и двапут је добио награду у истмиским играма.
Из такве младости обично се не развијају никакви философи. Али, Платонова осетљива душа открила је ново уживање у »дијалектичкој« игри Сократовој. Била је то велика радост посматрати мајстора како догмама пушта крв и како тврђења набада на израђен шиљак својих питања. Платон се предао томе новоме спорту, онако као што је раније успевао у грубљим облицима утакмице; и по упутству старога »обада« (као што је Сократ сам себе називао) оставио је празна дебатовања и одао се брижљивијој анализи и плодним дискусијама. И све страсније волео је мудрост свога учитеља. »Ја сам захвалан Богу (имао је обичај да каже) што сам се родио као Јелин а не као варварин, као слободан човек а не као роб, као мушкарац а не као жена, а пре свега стога што сам се родио у време Сократово.«

Било му је двадесет и осам година кад је учитељ умро, и овај трагични свршетак једнога мирнога живота оставио је своје трагове у свему мишљењу ученикову. Ово искуство испунило га је таквим презирањем демократије, и таквом мржњом на гомилу да је у њему сазрело решење да се демократија мора уништити и заменити владавином најмудријих и најбољих. И наћи метод којим би се могли открити најмудрији и најбољи, и којим би се они могли покренути и поставити да владају — био је главни задатак његова живота.
Његови напори око спасавања Сократа учинили су га сумњивим у очима демократских вођа, и његови пријатељи упорно су га опомињали како му је боравак у Атини несигуран, и како му се пружа изванредно повољан тренутак да оде на једно веће путовање. И тако он године 399. пре Хр. крене на пут. Када је отишао не може се поуздано рећи; сваки његов корак изазива живу дискусију међу стручњацима. Чини се да је он најпре путовао у Египат, и ту се морао зачудити кад је од свештеничке касте, која је том земљом владала, чуо да је Јелада још младачка држава, без јаких традиција и дубље културе, и да стога још не заслужује да је ови загонетни мудраци са Нила озбиљно узимају. А ваља знати да ништа васпитније не делује него тренуци у којима се човек изненада зачуди, и отуд је сећање на ту учену касту, која је теократски владала озбиљним, пољопривредним народом, остало живо у Платонову мишљењу, и при састављању његове утопије оно је играло битну улогу.

Потом је отпловио на Сицилију и у Италију, и ту се неко време везао за школу или секту коју је био основао велики Питагора; и још једаред се у његов приступачни дух утиснуло сећање на малу групу људи коју су други одабрали да испитује и да влада, и која је поред све своје моћи живела скромним животом. Дванаест година провео је Платон на путовању, пио мудрост из сваког извора, стајао пред свакии храмом, огледао сваку веру. Неки тврде да је ишао у Јудеју и да је неко време био под утицајем традиције пророка чији гласови звуче данас готово социјалистички; а друти кажу чак да је допро до обале Гангеса, и да је ту упознао мистичке медитације Хиндуса. Колико у томе има истине, не знамо.
Године 387. пре Хр. вратио се он као четрдесетогодишњак у Атину; путујући кроз многе народе и пијући мудрост многих земаља, сазрео је до преобиља. Од онога младићског жарког одушевљења био је понешто изгубио, али је за то добио мисаону перспективу у којој се свако претеривање уочавало као полуистина, и у којој су се сусретале многе стране свакога проблема, тако да је свака фасета истине добивала праведну оцену. Он је неговао науку, и био уметник; философ и песник живели су овде у једној души, и стварали себи изражајно средство у којем су како лепота тако и истина имале своје место и свој простор за игру: то је био дијалог. Може се одиста рећи да философија никада пре није узимала тако сјајно рухо, и по свој прилици није то чинила никада доцније. Чак и у преводима тај језик блиста, пламти, игра и прелива се. »Платон показује (каже Шели, један од његових поштовалаца) ретко сједињење строге и фине логике с питиским одушевљењем за поезију; сјај и хармонија његова језика стопили су их у неодољиву струју која уверава и вуче са собом у трку без даха.« .И није то био никакав случај што је млади философ био почео као драматичар.

Тешкоћа у разумевању Платона лежи баш у томе опојном стапању философије и песништва, науке и уметности; не може се увек знати кроз коју фигуру у дијалогу говори сам Платон, и у којем облику: да ли се оно што је речено има узети буквално или као метафора, да ли се он шали или озбиљно говори. Његова љубав за шалу и иронију и митско изражавање нагоне нас да понекад застанемо без помоћи; о њему би се могло готово рећи да је учио само у параболама. »Треба ли, као старији млађима, да вам говорим у упоређењима или у митовима?« пита он у свом Протагори. Своје дијалоге писао је, као што кажу, за већи круг читалаца; обликом разговора, својим живим и борбеним за и против, и постепеним развитком и честим понављањем важних аргумената (ма колико да су нам и данас тамни), ти дијалози били су прилагођени разуму људи који философију смеју да окусе само као пригодан раскош, и који су због краткоће живота принуђени да читају онако као што може да чита онај који трчи. Зато човек мора бити спреман на то да ће у овим дијалозима наћи много игре и метафоре, и много чега што је разумљиво само испитивачима који познају све друштвене и књижевне ситнице Платонова века, а и много тога што је данас без важности и без вредности, али је служило баш као зачини, да би тешку храну мисли могли да сваре духови који нису навикли на философске понуде. Мора се признати и то да је Платон сам у обилној мери имао особина које је осуђивао. Он је газио преко песника и митова, а притом је самим собом повећавао број песника и број митова за стотину више. Чинио је замерке свештеницима, који су ишли наоколо да држе проповеди о паклу и да за награду нуде спасење (в. Државу, 346), а он сам је свештеник, теолог, проповедник, и надморалист, Савонарола, који оптужује уметност и све би таштине бацио на ломачу. Као Шекспир, он признаје да су »упоређења клизава« (Софист, 231), a клизи из првога упоређења у друго и треће. Он осуђује софисте као диспутанте који глођу речи, а сам диспутира као студенти првога семестра. Фаге пародира га на овај начин: »Целина је већа него део? — Разуме се. — И део је мањи него целина? — Дабоме. — ... Зар отуда не излази јасно да философи имају управљати државом? — Каква је то истина? — Она је евидентна. Објаснићемо је још једаред.«

Ну, и то је и најслабије што се њему може замерити; и поред те замерке, Дијалози остају незаменљиво благо за свет. Најбољи међу њима, Држава, потпуно је завршена расправа, сав Платон сведен на једну књигу; у њој ћемо наћи Платонову метафизику, теологију, етику, психолошју, педагогику, учење о држави и уметности, и проблеме који дишу модерношћу и сасвим личе на савремене проблеме: комунизам и социјализам, феминизам, контролу порођаја и еугенику, ничеовске проблеме моралности и аристократије, русовљевска питања, као што су враћање природи и неприсиљено васпитање, Бергсонов élan vital, и Фројдову психоанализу, — све се то овде јавља. То је гозба за елиту, а приредио ју је дарежљив домаћин. »Платон је философија и философија је Платон« вели Емерсон; и о Држави каже оно што је о Корану казао Омар: »Спалите библиотеке, јер што год у њима има вредности, све то има ова књига«. О Држави ћемо проговорити подробније.


<< Сократ | Платонов развитак | Етички проблем >>