Викизворник Овај чланак или један његов део кандидат је за премештање на Викизворник.

Молимо Вас, помозите и пребаците овај чланак у Вики изворе.

Либрети опера

Опера у једном чину Стевана Христића, српског композитора, према истоименом другом делу „Дубровачке трилогијеИва Војновића, дубровачког писца. Опера је праизведена 26. новембра 1926. године у Народном позоришту у Београду.

Композитор се скоро у потпуности држао оригиналног текста који је аутентичан дубровачки говор раног 19. века, те је стога овај либрето дат на латиници, како је и написан, према оригиналном клавирском изводу аутора1.

1 - осим у две инстанце: 1) упитна реч где? се у делу јавља у три облика где?, гдје? и ђе?, а овде је дато према оригиналном тексту драме као ђе?; и 2) у оригиналном тексту, према правопису оног времена, слово ђ се писало гј, а овде је дато у савременом облику.

Ликови

уреди
Мара Никшина Бенеша (68 година) владика дубровачка цонтралто
Маде (42 године)
Оре (36 година)
Павле (27 година)
њезине кћери
сопрано
сопрано
сопрано
Ката (60 година) дјевојка у Маре меззосопрано
Лујо Ласић (32 године) капетан поморски теноре
Васо (40 година) трговац баритоно
Сабо Шишков Прокуло (62 године) властелин дубровачки теноре
Луцо Орсатов Волцо (78 година) властелин дубровачки бассо
Једна козица

Место и време

уреди

Догађа се у Бенешиној кући на Пустијерни, у дубровачком Граду, 1832. године

Либрето

уреди
Призор: IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXXXIXII

I Призор

уреди

Соба у госпођа Маре у старом "емпире" стилу. По зидовима висе запрашене слике старих госпара. На дну и на љеву страну позоришна врата. С десне стране пак велики готски балкон - отворен напола. Кроза њ вуче се по тој запуштеној самоћи задњи жар запада с гласом звона, што поздрављају Госпу. Госпођа Маре сама, гледа сутон наслоњена у великом стоцу. Једну руку ставила на таволин, пун бумбака*, постава, курђеља*, а другом пребира кралијеж*. Обучена у старом црном одијелу. На глави шкуфица (боннет). Отале падају бијели завојци. Око рамена зелени шалин*, како су га носиле даме 20-тих година. Све је на њој складно, фино, али јако старо. На блиједом увехлом лицу велики израз умовности и господства.

Докле траје звук звона моли и гледа запад. Кад и јека нестане онда уздахне, пак стиснувши рамена, види се да нешто броји и да бројање њу баш и мучи. Опет гледа запад:

Мара
Што сунце брзо пада!
Јесмо ли оно продали
шеснес' ока* по четрес' пет...
или по четрес' ?...
Маде је нешто говорила,
да све скупа чини дванаес',...
не, четрнес' талијера*.
Да! Да... да...

(Хоће да настави молитву, али јој се не да:)

Ах!
Да би Васу дошло напамет
доњет ми алмено* половицу.
Ох! Да зна!
Да зна!

Света Маријо, мајко божија,
моли се за нас!
Ох! Јес' управ*,
моли се за нас!
Ах! Моли се за нас!

Маслине усахле,
а кућа на Цавтату празна.
Истина, капетан Лујо ћио* ми је откупит',
ма ја сам рекла:
"Што?...", да помисли:
"Звала ме на посјело,
да јој платим кафу." Да?!
Неби ми се ћело* него још и то!

(Клима главом и гледа запад пуном резигнацијом)

Неби ми се ћело него још и то!

II Призор

уреди

(Ката уљегла*. Стара дјевојка. Обучена је, како се то носило у властеоској кући. Око врата и прсију бијели велики убручић; бијеле чарапе вире испод нагрешпанога* краткога тамнога руха. Отворене папуче са зеленим гајтаном обурлане*. I сукња обурлана је зеленим кордуном*. Коса преплетена по жупску с црном пешом. Уљегла побрже, па све као да нешто тражи.)

Ката
У име оца и...
Ето ти ту, а што сам ја рекла?

Мара
(пренула се од мисли)
Јеси ли ти, Ката?

Ката
(Климајући главом сва најеђена, али пуна бриге и доброте)
А, Ви баш хоћете,
да се нахладите*, је ли! Ах!

Мара
(ускошена) Ох! Ох!
Јеси ли почела?

Ката
Прије Госпе Нунцијате*,
с фуњестрам* отворенијем...
је ли ко игда видио!

Мара
Ет не нос индуцас ин тантатионем! *

Ката
Биће како говорите,
ма, ђе нема здравља,
нема ти ни латинорум*!
(затвори прозор)
I ето ти ту!

Мара
(гледа је намрштено, климајући главом)
Ката, Ката,
да ти не присије*!?

Ката
Нека, само да моја госпођа
буде жива.

Мара
(увалила се у столац)
Ајмех!
Ето ти је сад у сентименту!

Ката
(слиједи потише, тик до ње:)
Ербо*, што ћемо послије
кад не буде више ње?

Мара
(затворила очи и шанула:)
Послије? Послије?

Ката
(Као гори*, у забуни да изрази што мисли:)
Ех, говору, да је послије...
и сутра!

Мара
Сутра? Што је сутра?

Ката
Сутра је... (нагло) објед!

Мара
(у чуду)
Објед?...

Ката
(Доброћудно, да не престраши одвише госпођу)
Је ли данас уторник*?... Јес'!
А јесте ли ми прекојучер обећали цванцику*?...
Јесте! Дакле?
Дакле, све то хоће ријет*,
да ми је потреба динара за спенцу*!

Мара
(сметена и једита)
Добро, добро!
Кад се врату* дјевочице с новене* оне ће ти их дат.
Знаш да госпођа Маде
држи кључе.

Ката
(Иде до врата, као хоће да изиђе, па некако нехајно замрмља:)
Знам, знам,
ма, ин танто*, и оне су...

Мара
(обрнула се нагло према њој) Што?

Ката
Рекле су:
"Даће ти их мајка."

Мара
(Мало се стресла и стисла раменима као да је прошла јежња, али то је за трен – одмах се усправи. Устане и великом мирноћом каже:)
Кад су оне то рекле, биће тако.
Напомени ме сутра у јутро да ти их дам.

Ката
(Зауставила се до врата, пак стиснула руке у јаду гледајући госпођу Мару. У себи:)
Ах! Јадна моја госпођа!

(чује се куцање од споља)

Мара
Не чујеш ли да су закуцали.
Пођи, отвори, биће дјевојчице.

Ката
Идем, идем!

(Одвуче се тромо климајући свеђ* главом. Мара остала замишљена и нема. Прошавши рукама преко лица неизмјерном уморности, потихо каже:)

Мара
Гинемо! Гинемо!
А све залуду!
Сребро, бисер, прстени,...
све, све је продано,
импегнано*.
Али, ваља наћ,
ваља живјет.
(Протрнула, али одмах и пренула се. Чује некога да доходи уза скале*. Брзо прође рупцем* преко очију, сједне у столац, начини шкуфицу и шалин, све да јој се не види гануће.)
Боже прости, рекле би да плачем!

III Призор

уреди

(Оре, Маде и Павле улазе једна за другом, све три једнако обучене како се носило година 1830. Велики затворени клобуци*, широки рукави и широко рухо. Око пâса мантљице* од модрога крепуна*. Сукње су кратке, а цревље* отворене с бјелијем бјечвама*. Свака од њих држи у руци молитвеник и фини бијели убручић*. Све три су мало укочене, озбиљне. Ништа смијешна, али разумије се да живу изван свијета. Једна их мала „козица”* прати, па како оне уљегну*, остане до врата. Улазе једна за другом, па иду равно до мајке, те јој се једним кретом* све три дубоко поклоне.)

Оре, Маде, Павле
Госпо мајко!

Мара (Наслонила се дражесно у стôцу*, пак пола шаљиво, а неком царском љубазношћу прима поздраве, као да се владарица клања дворскијем дамам)
Добро ми дошле,
добро ми дошле!
Ма виђи* ти,
што су ми данас фамозе*.
Заисто Маде,
твој клобучић ти
/ стоји красно!
|
| Маде (сретно, али устегнутим изражајем:)
\ Да си виђела*,
што су ме гледали!...

Мара
Нико пак не носи шалин*,
како моја ћерце* Оре!

Оре
Научила сам од Вас,
Мадаме ле Цонтессе Марина де Бенесса
даме д'хоннеур де са мајесте л'Императрице Марие Царолине!*

Мара (шаљиво и нехајно гладећи бијеле завојке*)
Ајмех!
I теби је још Франческо* по глави!

Оре
Како не би!...
Виђеле* смо Вас балат*
контраданцу* с Импературом*...

Павле (подала је „козици” свој шал и клобучић. Опонашајући их иронички:)
Ох која бремена*, која бремена!

Мара (мирно је гледајући)
Свеђ* добра за складну чељад.

Оре (потихо Павли одлазећи с клобуком у руци:)
Разумијеш ли?

Павле (погледавши је мирно, стресе раменима и обрне јој леђа:)
Не.

Маде (Ори)
Хо'мо* се промјенут*, Оре!
(одлазе, а „козица” за њима)

Спољне повезнице

уреди


„Сутон”
Либрето
Речник мање познатих речи и израза ►