Сутон (либрето)
Овај чланак или један његов део кандидат је за премештање на Викизворник. Молимо Вас, помозите и пребаците овај чланак у Вики изворе. |
Либрети опера |
Опера у једном чину Стевана Христића, српског композитора, према истоименом другом делу „Дубровачке трилогије” Ива Војновића, дубровачког писца. Опера је праизведена 26. новембра 1926. године у Народном позоришту у Београду.
Композитор се скоро у потпуности држао оригиналног текста који је аутентичан дубровачки говор раног 19. века, те је стога овај либрето дат на латиници, како је и написан, према оригиналном клавирском изводу аутора1.
- 1 - осим у две инстанце: 1) упитна реч где? се у делу јавља у три облика где?, гдје? и ђе?, а овде је дато према оригиналном тексту драме као ђе?; и 2) у оригиналном тексту, према правопису оног времена, слово ђ се писало гј, а овде је дато у савременом облику.
Ликови
уредиМара Никшина Бенеша (68 година) | владика дубровачка | цонтралто |
Маде (42 године) Оре (36 година) Павле (27 година) |
њезине кћери |
сопрано сопрано сопрано |
Ката (60 година) | дјевојка у Маре | меззосопрано |
Лујо Ласић (32 године) | капетан поморски | теноре |
Васо (40 година) | трговац | баритоно |
Сабо Шишков Прокуло (62 године) | властелин дубровачки | теноре |
Луцо Орсатов Волцо (78 година) | властелин дубровачки | бассо |
Једна козица |
Место и време
уредиДогађа се у Бенешиној кући на Пустијерни, у дубровачком Граду, 1832. године
Либрето
уредиПризор: I – II – III – IV – V – VI – VII – VIII – IX – X – Xа – XI – XII |
I Призор
уредиСоба у госпођа Маре у старом "емпире" стилу. По зидовима висе запрашене слике старих госпара. На дну и на љеву страну позоришна врата. С десне стране пак велики готски балкон - отворен напола. Кроза њ вуче се по тој запуштеној самоћи задњи жар запада с гласом звона, што поздрављају Госпу. Госпођа Маре сама, гледа сутон наслоњена у великом стоцу. Једну руку ставила на таволин, пун бумбака*, постава, курђеља*, а другом пребира кралијеж*. Обучена у старом црном одијелу. На глави шкуфица (боннет). Отале падају бијели завојци. Око рамена зелени шалин*, како су га носиле даме 20-тих година. Све је на њој складно, фино, али јако старо. На блиједом увехлом лицу велики израз умовности и господства.
Докле траје звук звона моли и гледа запад. Кад и јека нестане онда уздахне, пак стиснувши рамена, види се да нешто броји и да бројање њу баш и мучи. Опет гледа запад:
Мара
Што сунце брзо пада!
Јесмо ли оно продали
шеснес' ока* по четрес' пет...
или по четрес' ?...
Маде је нешто говорила,
да све скупа чини дванаес',...
не, четрнес' талијера*.
Да! Да... да...
(Хоће да настави молитву, али јој се не да:)
Ах!
Да би Васу дошло напамет
доњет ми алмено* половицу.
Ох! Да зна!
Да зна!
Света Маријо, мајко божија,
моли се за нас!
Ох! Јес' управ*,
моли се за нас!
Ах! Моли се за нас!
Маслине усахле,
а кућа на Цавтату празна.
Истина, капетан Лујо ћио* ми је откупит',
ма ја сам рекла:
"Што?...", да помисли:
"Звала ме на посјело,
да јој платим кафу." Да?!
Неби ми се ћело* него још и то!
(Клима главом и гледа запад пуном резигнацијом)
Неби ми се ћело него још и то!
II Призор
уреди(Ката уљегла*. Стара дјевојка. Обучена је, како се то носило у властеоској кући. Око врата и прсију бијели велики убручић; бијеле чарапе вире испод нагрешпанога* краткога тамнога руха. Отворене папуче са зеленим гајтаном обурлане*. I сукња обурлана је зеленим кордуном*. Коса преплетена по жупску с црном пешом. Уљегла побрже, па све као да нешто тражи.)
Ката
У име оца и...
Ето ти ту, а што сам ја рекла?
Мара
(пренула се од мисли)
Јеси ли ти, Ката?
Ката
(Климајући главом сва најеђена, али пуна бриге и доброте)
А, Ви баш хоћете,
да се нахладите*, је ли! Ах!
Мара
(ускошена)
Ох! Ох!
Јеси ли почела?
Ката
Прије Госпе Нунцијате*,
с фуњестрам* отворенијем...
је ли ко игда видио!
Мара
Ет не нос индуцас ин тантатионем! *
Ката
Биће како говорите,
ма, ђе нема здравља,
нема ти ни латинорум*!
(затвори прозор)
I ето ти ту!
Мара
(гледа је намрштено, климајући главом)
Ката, Ката,
да ти не присије*!?
Ката
Нека, само да моја госпођа
буде жива.
Мара
(увалила се у столац)
Ајмех!
Ето ти је сад у сентименту!
Ката
(слиједи потише, тик до ње:)
Ербо*, што ћемо послије
кад не буде више ње?
Мара
(затворила очи и шанула:)
Послије? Послије?
Ката
(Као гори*, у забуни да изрази што мисли:)
Ех, говору, да је послије...
и сутра!
Мара
Сутра? Што је сутра?
Ката
Сутра је... (нагло) објед!
Мара
(у чуду)
Објед?...
Ката
(Доброћудно, да не престраши одвише госпођу)
Је ли данас уторник*?... Јес'!
А јесте ли ми прекојучер обећали цванцику*?...
Јесте! Дакле?
Дакле, све то хоће ријет*,
да ми је потреба динара за спенцу*!
Мара
(сметена и једита)
Добро, добро!
Кад се врату* дјевочице с новене*
оне ће ти их дат.
Знаш да госпођа Маде
држи кључе.
Ката
(Иде до врата, као хоће да изиђе, па некако нехајно замрмља:)
Знам, знам,
ма, ин танто*, и оне су...
Мара
(обрнула се нагло према њој)
Што?
Ката
Рекле су:
"Даће ти их мајка."
Мара
(Мало се стресла и стисла раменима као да је прошла јежња, али то је за трен – одмах се усправи. Устане и великом мирноћом каже:)
Кад су оне то рекле, биће тако.
Напомени ме сутра у јутро да ти их дам.
Ката
(Зауставила се до врата, пак стиснула руке у јаду гледајући госпођу Мару. У себи:)
Ах! Јадна моја госпођа!
(чује се куцање од споља)
Мара
Не чујеш ли да су закуцали.
Пођи, отвори, биће дјевојчице.
Ката
Идем, идем!
(Одвуче се тромо климајући свеђ* главом. Мара остала замишљена и нема. Прошавши рукама преко лица неизмјерном уморности, потихо каже:)
Мара
Гинемо! Гинемо!
А све залуду!
Сребро, бисер, прстени,...
све, све је продано,
импегнано*.
Али, ваља наћ,
ваља живјет.
(Протрнула, али одмах и пренула се. Чује некога да доходи уза скале*. Брзо прође рупцем* преко очију, сједне у столац, начини шкуфицу и шалин, све да јој се не види гануће.)
Боже прости, рекле би да плачем!
III Призор
уреди(Оре, Маде и Павле улазе једна за другом, све три једнако обучене како се носило година 1830. Велики затворени клобуци*, широки рукави и широко рухо. Око пâса мантљице* од модрога крепуна*. Сукње су кратке, а цревље* отворене с бјелијем бјечвама*. Свака од њих држи у руци молитвеник и фини бијели убручић*. Све три су мало укочене, озбиљне. Ништа смијешна, али разумије се да живу изван свијета. Једна их мала „козица”* прати, па како оне уљегну*, остане до врата. Улазе једна за другом, па иду равно до мајке, те јој се једним кретом* све три дубоко поклоне.)
Оре, Маде, Павле
Госпо мајко!
Мара (Наслонила се дражесно у стôцу*, пак пола шаљиво, а неком царском љубазношћу прима поздраве, као да се владарица клања дворскијем дамам)
Добро ми дошле,
добро ми дошле!
Ма виђи* ти,
што су ми данас фамозе*.
Заисто Маде,
твој клобучић ти
/ стоји красно!
|
| Маде (сретно, али устегнутим изражајем:)
\ Да си виђела*,
што су ме гледали!...
Мара
Нико пак не носи шалин*,
како моја ћерце* Оре!
Оре
Научила сам од Вас,
Мадаме ле Цонтессе Марина де Бенесса
даме д'хоннеур де са мајесте л'Императрице Марие Царолине!*
Мара (шаљиво и нехајно гладећи бијеле завојке*)
Ајмех!
I теби је још Франческо* по глави!
Оре
Како не би!...
Виђеле* смо Вас балат*
контраданцу* с Импературом*...
Павле (подала је „козици” свој шал и клобучић. Опонашајући их иронички:)
Ох која бремена*, која бремена!
Мара (мирно је гледајући)
Свеђ* добра за складну чељад.
Оре (потихо Павли одлазећи с клобуком у руци:)
Разумијеш ли?
Павле (погледавши је мирно, стресе раменима и обрне јој леђа:)
Не.
Маде (Ори)
Хо'мо* се промјенут*, Оре!
(одлазе, а „козица” за њима)
Спољне повезнице
уреди
„Сутон” | |||
---|---|---|---|
Либрето | |||
Речник мање познатих речи и израза ► |