Avgust Forel:Glava XIX

AVGUST FOREL: POLNO PITANjE

GLAVA XIX: POGLED NA PROŠLOST I BUDUĆNOST

Utopija i ostvarljivi ideal.

Utopijom ce može nazvati svaki idealni projekt društvene budućnosti, koji, sagrađen maštom jednog čoveka, nema zdrave i stvarne osnove, koji ce sudara s ljudskom prirodom i s rezultatima iskustva, i koji, prema tome, nema izgleda na uspeh. Ali konzervativni i buržoaskih duhovi, koji žive od predrasuda i vere y autoritet, rado nazivaju utopijom i svaki ideal, koji nije bio uzakonjen i ozvaničen vremenom, navikom, običajima ili kakvim autoritetom. To je duboka zabluda, koja bi, kad bi uvek vladala, preprečila put svakom društvenom napretku.
Što ce tiče ideala, budućnost će biti y stanju, da učini mnogo napredaka, koje prošlost nije poznala. U tom pogledu Ben Akiba nije imo prava da kaže da „ništa pod nebom nema novog". Međunarodni saobraćaj, opšti poštanski savez, ukidanje robovanja y obrazovanim zemljama, veštačko hr-njenje novorođene dece, aseptična hirurgija, telefon, bezžična telegrafija, vazduhoplovstvo, sumareni itd. predstavljaju ostvarene napretke, koji ce nekada nisu ni pomolili na vidiku čovečanstva, i koji bi davali tada utisak neostvarljivih maštanja tj. utopija. Zašto bi na pr. opšta upotreba međunarodnog govora i ukidanje rata između obrazovanih zemalja, bile utopije ? Najrazličnije rase govore već engleski, a sve bi mogle da nauče esperanto. U unutrašnjosti velikih zemalja, kao y Nemačkoj, Francuskoj itd. mesni ili pokrajinski ratovi između feudalnih gospodara (u maloj Švajcarskoj čak i između kantona) prestali su već odavno. Zašto bi sve međunarodniji savez između ljudi bio nemoguć?! Samo je predrasuda y stanju da to jogunstvo podržava.
Zašto bi, y društvenoj oblasti, zabrani izvesnih narkotičnih substanci (ukoliko su sredstvo za uživanje), a koje polako truju čitave nacije kao alkohol, opijum, hašiš, — bila utopija ! Zašto bi to isto bilo i sa ekonomskom reformom, koju traže socijaliste tj. s pravednoi podelom nadnica, pomoću, na primer, kooperativnog sistema ili pomoću svođenja privatnog kapitala na najmanju količinu! Ne vidim razloga, da je to nemogućno.

To su sve stvari, koje su, same po sebi, sasvim mogućne čoveku, a čak neophodne prirodnom i naprednom razviću čovečanstva. Samo predrasuda starih običaja, oslonjena na konzervativnu upornost osećanja, opire ce takvim predlozima i pokušava da ih ismeje, nazivajući ih utopijama. U svojoj kratkovidosti ta predrasuda ne vidi promenu, koja ce izvršila y društvenim odnosima ljudi na zemljinoj lopti ili ne ocenjuje tu promenu po przvom dosegu: ona nije y stanju da ce odvoji od svojih starih idola.
Zašto bi, najzad, razumne reforme y polnoj oblasti bile utopije, teže da ce ostvare nego veštačko hranjenje — tako dobro podešeno danas — novorođene dece, koje njihove majke ne mogu da doje, teže, nego sadašnji triumfi hirurških operacija, teže, nego seroterapija, predohrano kalemljenje itd.?
Isto onako kao što kratkovidi i dalekovidi nose naočare iln kao što ce onaj, koji nema zuba služi veštačkim, isto tako bolesni i nasledno opterećeni ljudi mogu savršeno upotrebljavati y obljubi prezervativ, kako bi ce izbeglo rađanje rđavog potomstva. Ista sredstva ce mogu upotrebljavati da bi ce ženama dalo vremena da između svakog porođaj]a priberu izgubljenu snagu.

Kratak pregled knjige. — Iznesimo y nekoliko reči 18 glava ove knjige:

a) U glavama I—V upoznali smo prirodnu povesticu, anatomiju i funkcije polnih organa, kao i psihologiju polnog života.
b) U glavi VI izneli smo, najviše prema Vestermarku, kratak gfegled etnografije i povssnice polnih odnosa kod raznih ljudskih naroda.
v) U glavi VII pokušali smo, da, s jedne strane, prikažemo zoološko razviće polnih života, kroz lozu naših životinjskih predaka, a, c druge, da ukratko opišemo lično ra-viće ili tok ljudskog polnog života od rođenja do smrti. Time smo želeli da pokažemo čitaocu dve vrste izvora iz koga, svakog trenutka našeg života, izbijaju naša polna osećanja i osećaji: nasledni ili filogenetički izvori, i stečeni ili prilagođeni izvori.
g) U glavi VIII opisali smo bolesne izdanke polnog života, jer ce oni mnogo dublje, no što ce misli, mešaju y naše društvene odnose
d) U glavama IX—XVIII objasnili smo, najzad, odnose polnog života sa najvažnijim oblastima čovečjeg osećanja i interesa: odnos polnog života sa sugestijom, novcem i svojinom, sa spoljašnjim pogodbama života, s verom, s pravom, s medicinom, s moralom, s politikom, s političkom ekonomijom, s pedagogijom i sa umetnošću. Uzgredno, bacili smo pogled na društvene ustanove i običaje, koji zavise od tih odnosa.

Ako ukratko iznesemo dobivene rezultate, y stanju smo, da iz toga izvučemo jedan niz zaključaka, koje ćemo podeliti y dve grupe.

A. NEGATIVNI ZADACI.

Ukidanje posrednih i neposrednih uzroka polnih prestupa i zla, i uzroka društvenih nasapramnih nedostataka

Korupcija.

Korupcija, y koju je poluobrazovanost gurnula čovečanstvo, olakšavajući joj sredstva za zadovoljavanje njene bezumne strasti uživanja, — održavana je baš tom strašću. Ia kraju krajeva, neograničeno odavanje jedinke uživanju i nasladi ne može ce složiti sa dobrom i napretkom društva. U tome leži sva teškoća. Potrebno je da bolje društveno ustrojstvo veštački ukoči tu strast naslade, podižući istovremeno društvenu vrednost ljudi tj. njihov altruizam ili društveni nagon (njihova etička osećanja). Samo ce prvi od ta dva cilja može odmah postići. Ali smo videli, da je čovek y stanju, da drugi pripremi y budućnosti, jer se valja čuvati zanemarivanja ma kog od činioca društvenog spasenja.
Poznali smo najglavnije korene polne degeneracije, koju nam je poluobrazovanost, o kojoj smo govorili, donela y uzdarje. Kažemo poluobrazovanost, jer je naša sadanja kultura y stvari još mnogo nepotpuna: samo ce povrcio dotakla narodne mase.
Ljudi više kulture mnogo su bolje podneli bolesti mladosti civilizacije nego mase bez vaspitanja. Baš ta istina treba da nam udahne hrabrosti i poverenja y budućnost, y kojoj prava viša kultura duha treba da bude užitak svih. Koreni degeneracije, onakvi kakve smo mi prikazali, udruženi su, bilo posredno ili neposredno, s polnim životom. Dužknost nam je, da im objavimo istrebljivački rat, a da tu borbu ne prekinemo sve dok ih ne svedemo bar na prirodnu i prvobitnu najmanju meru. Valja, dakle, tražiti pre svega ove društvene borbe, kako bi ce postigle naspramne reforme:

Borba protiv novčanog kulta.

Poznali smo, koliko y glavi VI, toliko i y glavi X, prve izvore degeneracije y istorijskom razviću čovečanstva i njegovog polnog života. Ti ce izvori sastoje y iskorišćavanju čoveka čovekom, y želji za posedom velikog bogatstva i moći, koji postaju opet izvor braka otmicom ili kupovinom, izvor prostitucije i svih savremenih prečišćenosti, pomoću kojih ce gaji strast polne naslade, zahvaljujući moći novca.
Sveštenici i pristalice Mamona lažu kad govore, da je zlatno tele, njihov bog, najmoćniji podstrek rada i bitni pokretač svake kulture. Kad malo izbliže pogledamo, vidimo, da jo to suprotno. Genijalni naučnici, mislioci, pronalazači, umetnici rade gonjeni svojim nzslednim nagonom tj. istinitom ambicioznom potrebom za idealom i saznanjem. Mamonove učenike može čovek onda videti, nameštene y zasedi pozadi svojih busija, kako požudno vrebaju pronalaske i tvorevine ljudi, kako im postavljaju zamke i kako im otimaju ne samo plod njihova rada da bi ce obogatili, nego često čast i ime, kako bi ce mogli isprsiti nz njihovom mestu zahvaljujući gadnim spletkama. Umna krađa i plagijat pridružuju ce novčanoj krađi. Eto slavnih podviga „mamonizma"! Treba ga izbliza videti na delu da bi ce upoznala prepredenost s kojom on radi! I to bi, govore nam, bio jedini podstrekač ljudskog rada, a time i kulture!! Mi y to ne verujemo. Neobuzdano nadmetanje za zaradom nagoni, nesumnjivo, ljude na grozničavu delatnost. Ta vrsta marljivosti, gotovo uvek udružena sa strašću za nasladom i vlašću, radi da bi jedino postigla sredstva da ce ta strast zadovolji. To je nezdravi „arivizam". Potrebno je, da druge pokretačke snage stupe y delo, kako bi ce podstakao ljudski rad. Na našu sreću, te snage postoje. Tpteba ih samo tražiti i pokrenuti, jer bez rada, priznajemo, ne može postojati ni kulture ni društvenog napretka, ni sreće.

Kult zlatnog teleta, upotrebljavanje nagomilanog blaga kao sredstva da ce iskoristi tuđi rad y samoživom i koristoljubivom cilju, — predstavlja prvi i glavni koren društvene degeracije, braki kupovinom i braka zbog novca, prvi i glavni koren prostitucije i celokupne njine odvratne povorke. Ako čovečanstvo ne uništi taj koren, nikada neće uspeti da očisti i izleči svoje polne odnose. Borba protiv savremenih i preteranih prava, koje je zakon dao privatnom kapitalu i protiv zloupotreba, koje iz toga proizilaze, predstavlja jedan od prvih i glavnih neophodnih zadataka da bi ce posredno postiglo aseniranje polnih odnosa. Nek ce pogleda samo dokle je mamonizam doveo Američke Sjedinjene Države: do gadne korupcije, trustova, milijardera i degeneracije.

Borba protiv upotrebe opojnih pića.

Navika upotrebe narkotičnih otrova, a pre svega alkohola odvodi, kao što smo videli y glavama I, VIII, X i XI, do ozbiljne telesne i moralne degeneracije ljudi, koja ne samo što snalazi one, koji piju, nego i njihove klice, a time i njihove potomke. Tu degeneraciju smo nazvali blastoftorijom. Po svojoj prirodi, blastoftorija je prisno vezana za polne fenomene. Zahvaljujući njoj, razorno dejstvo otrova, koji pribavljaju nasladu, može ce proširiti na mnogobrojne generacije.
Jedan jedini koreniti lek, mogao bi ce lako primeniti, kada ljudi ne bi bili toliko robovi svojih navika i predrasuda, kao i kapitala i strasti za uživanjem. Svi narkotični otrovi, a na prvom mestu distilisana i prevrela pića, trebalo bi, da ce isključe iz sredstava za uživanje i da ce stave y apoteku, gde bi još mogli da ce upotrebljavaju kao lekovi, sa izvesnom obazrivošću. Osem toga, alkohol ce može zadržati i y industriji.

Nauka je dokazala, da moždana uzetost (paraliza) posledična alkoholnom opijanju, — čak i y najpristojnijem obliku i y najumerenijem stepenu „tek što odveže jezik" — poremećuje već združivanje misli, rasparčajući ih i čineći ih površnijim. Osoba, koja ce opija, to i ne primećuje. Ta laka moždana uzetost stvara y čoveku trenutno, prijatno i veselo osećanje, na koje ce on brzo navikava. Tako ce u njemu stvara čas slabija, čas jača potreba za ponovnom upotrebom pića, što ga y njegovoj slabosti i nesvesnosti, nagoni da stalno ponavlja, često povećavajući dozu. Većina narkotika, a naročito alkohol, distilirani ili prevreo, imaju za svojstvenost da pre svega nadraže polni prohtev na životinjski način i da time nateruju na najbesmislenije i najodvratnije prestupe, ma da oslabljuju stvarnu polnu moć. Prolazna naslada, koju pribavljaju te supstance, nije ni od kakve stvarne i trajne koristi, dok kao posledicu donosi najstrašnije lične i društvene bede.
Ustanove tako zvanog potpunog uzdržavanja (apstinencije) od svakog alkoholnog pića, preduzele su istrebljivački rat protiv svih otrova, koji služe kao sredstva za uživanje, y koliko je iskustvo dokazalo njihovu društvenu opasnost. Nadajmo ce, da će te ustanove uspeti y toku vremena, da odnesu pobedu za pobedom, kao što su to već postigle y izvesnim severnim zemljama. Island je već na celokupnom svom zemljištu zabranio prodaju i uvoz svakog distilisanog ili prevrelog pića, a Severna Amerika tek što to nije učinila. Onda će i drugi glavni koren degeneracije polnog prohteva i života biti uništen.

Emancipacija žene.

Treći izvor polnih anomalija ima za uzrok, nejednakost prava polova. Samo potpuna emancipacija žene može ga uništiti. Ni kod jedne životinje ženka nije predmet mužjakovog isključivog poseda. Nigde y prirodi ne srećemo ropski zakon, koji silom podvrgava jedan pol drugom. Čak kod mrava, gde je mužjak zbog svog umnog inferijoriteta, neobično zavisan od radnica, one ga ničim ne prisiljavaju, te je on y stanju da ce emancipuje, čim to poželi. Uostalom, ranije smo pobili argumenat, koji ce osniva na umnoj potčinjenosti žene čoveku (vidi kraj glavi III).
Emancipacija neće da pretvori žene y ljude, nego prosto želi, da im vrati njihova ljudska prava, rekao bi čak njihova prirodna životinjska prava. Ona ne želi nikako, da oduzme ženama rad ili da ih od njega odvikne. Besmisleno bi bilo isto tako odgajivati žene kao razmaženu decu, kao što bi bilo surovo i nepravedno, da ce c njima grubo postupa kao sa tovarnom stokom. Dužnost nam je, da im vratimo nezavisan položaj, sa svima pravima, dužnostima i odgovornostima, koje odgovaraju njihovom normalnom položaju u društvu.

Njihova polna uloga naročito je važna, pa čak i y tolikoj prevazi, da im daje pravo na najviše pretenzije y toj oblasti. Ne želimo da ponavljamo ono, što smo rekli y glavi XIII, nego želimo prosto, da odlučno izjavimo, osnivajući ce na najočevidnijim faktima, da će i treći glavni koren sadašnjih polnih zloupotreba biti uništen, čim žene budu stekle y društvu jednaka prava i dužnosgi s čovečjim (razume ce prema polnim razlikama) tj. čim budu y stanju da, slobodno, na svoj način, prema svom ženskom geniju, isto onoliko odlučno koliko i ljudi, — utiču na sudbinu zajednice. Potpuna emancipacija žene sačinjava naš treći glavni postulat. U tome smo potpuno y saglasnosti s Vestermarkom, s filozofom Š. Sekretanom i s drugim uglednim ličnostima. Srećom, zahtev koji je formulisan mnogo ranije (1905 god). pre svetskog rata, danas ce (1919 g.) naglo ostvaruje y celom svetu.
Razlika, koja postoji između polova ne predstavlja nikakvu razumnu pobedu, da bi čovek prigrabio sebi sva društvena i politička prava. Spoljašnji svet i bližnji od kojih i za koje živimo i telom, i dušom, istovetni su i za čoveka i za ženu. Na taj način, čak i tamo, gde je misaonost jednog pola viša od misaonosti drugog pola, taj pol ne može iz toga da izvuče pravo sprečavanja slobode života i rada drugom polu prema njegovčm ličvom geniju.

Izvesno je, da su oba pola s mnogo gledišta različni. Svako zakonsko, pa prema tome i veštačko nasilje jednog prema drugom, ima kao posledicu: kočenje slobodnog razvića oba pola. Svaki od prirode ima pravo da posmatra i da asimilira svet, prema svom duhu. Na taj način, svako će biti y stanju, da svoju ličnost razvija tako, da ce ona ne ugasi i ne zakržlja kao ličnost kakve domaće životinje y oboru. Samo pravo jačeg, obučavano i negovano nesvesnom i ograničenom predrasudom, može da zanemaruje i da poriče tu istinu. Zakonska sputavanja, koja namećemo ženi, njenoj misaonosti, celokupnom njenom, a naročito bračnom životu, ma da nas ona ne povređuje niti dira, nemaju ničeg zajedničkog sa opravdanim sputavanjem koje, zakon mora da predviđa protiv povreda, od sgrane pojedinačnog egoizma, koji povređuje, tuđa mli društvena prava.

Borba protiv predrasude i autoriteta predanja.

Drugi jedan neprijatelj ce još opire svakoj predloženoj reformi. Po nesreći, on je tako duboko ukorenjen i uvrežen y ljudskoj prirodi, da ce njegovo postupno slabljenje može očekivati samo od laganog poboljšavanja ljudske kakvoće.
Hoću da govorim o povorci predrasuda, tradicionalnih običaja, mističnih praznoverica, verskih dogmi, mode itd. Trebalo bi nam mnogo strana moralne pridike, kad bismo hteli da nabrojimo i da suzbijemo sve mane, koje su neprekidno stvarane i održavane bednom težnjom ljudskog duha, da ozvaniči sve, što je od stare tradicije i da ga smatra kao nepokolebljivim. Kao svedoka uzimamo nemačkog pesnika Šilera, koji ovo stavlja y usta Valenštajnu (Valenštajnova smrt čin I, iojava V):
„Bojim ce nevidljivog neprijatelja, skrivenog y dnu čovečjeg srca i koji mi, strašan samo zbog svoje polne strepnje, daje otpora. Ne bojim ce živog i snažnog neprijatelja, već onog niskog i gadnog uvek minulog duha, koji sad nestane da ce opet vrati: koji će sutra biti zakon, jer je to danas bio. Čovek je sagrađen od malenkosti, a navika mu je dadilja. Teško onom, koji ce usudi da dirne y njegove stare spone, y nasleđe predaka, koje mu je tako drago! Godina ima na njega snagu, koja sve blagosilja. Sve što sedi, za njega je božansko. Budi vlasnik i bićeš y svome pravu; gomila će te sačuvati kao svetu relikviju!"

Predrasuda, vera y autoritet, večno pravo svega onog, što je minulo, misticizam, itd. stavljaju ce sa svesnim ili nesvesnim licemerstvom, a pomoću manje više providnih sofizama, y službu najnižih ljudskih strasti, y službu zlobe, mržnje, taštine, tvrdičluka, pohote, ogovaranja, vlastoljublja, lenosti i svega ostalog, i pokrivaju sve to svetim i prečasnim ogrtačem starih navika, kako bi što bolje ozvaničili njihovu gadost, oslanjajući ce na autoritet onog, što je prošlo. Nema bestidnosti koja na taj način nije opravdana, slavljena, pa čak i obožavana.
Nikada neću zaboraviti diskusiju, koju sam nekoliko dana vodio na jednom prekookeanskom brodu sa nekoliko ličnosti iz francuskog katoličkog plemstva. Ta cy gospoda počela y mom prisustvu da brane najodvratnije prestupe i zloupotrebe, da podražavaju najneverovatnije paradokse i besmislice i to sa upornošću, kojoj nema ravne. Slušalac bez prelrasuda, mogao ce ozbiljno pitati, da li ce ne šale. Ne. To je bilo njihovo duboko, ozbiljno mišljenje i oni su ga branili sa onoliko isto ubeđenja sa koliko pristalice dvoboja brane, njihov, takozvani zakon časti, pa ma kako on bio besmislen.
Ubeđen sam, da će jedino uvođenje naučničkog duha, induktivne i filozofske misli y škole i y opšte y narodne mase, biti sposobno da postepeno i uspešto suzbija besmisleno i papagajsko ponavljanje, koje ce rađa y obožavanju autoritativnih doktrina i predrasuda, osnovanih na svetosti onoga, što je starinsko.

Razume ce, da mi ne smemo pasti y suprotnu krajnost i primiti, bez kontrole, sve što ce hvali kao reforma ili novina. Naučnička oštroumnost sastoji ce y nepristrasnom odabiranju pravog od lažnog, y zadržavanju prvog, a y odbacivanju drugog, pa bilo da ce tiče novih ili starinskih stvari.
Dovoljno smo već govorili o predrasudama i zastarelim običajima, koje treba prvo da suzbijamo y polnoj oblasti. Na to ce više ne vraćam. Celokupna kategorija tih uzroka zla, kategorija, koja igra veliku ulogu i y drugim oblastima ljudskog života, može ce suzbiti samo pomoću oružja prave nauke, udruženog sa oružjem temeljitog i slobodnog vaspitanja omladinskog karaktera.

Hteo sam da još jedanput ovde naglasim apsolutnu potrebu ogorčene borbe na ovom zemljištu. Zbog toga, potrebno je, dag naučnici s vremena na vreme iziđu iz svog kabineta i da blesnu svojom svetlošću y mračnom vrtlogu ljudskog društva. Treba da sudeluju y društvenoj borbi, ako ne zbog čeg drugog, a ono zbog toga, da ne bi izgubili, zatvarajući ce sve više y isključivu erudiciju specijaliste, svaki dodir i svako razumevanje onog, što će večno biti ljudsko.

Naredni zahtevi ce odnose na delimičnije lutanje i opasnosti.

Borba protiv pornografije.

U glavama V, X i XVIII govorili smo o pornografiji, a y glavi XVIII o njenoj velikoj opasnosti po razvitak normalnog polnog života kod omladine. Ma da pornografija, velikim delom, duguje svoje poreklo i svoj razvitak mamcu y vidu ćara, ne treba ipak zanemariti da muški erotizam pruža ruku trgovačkom interesu, kako bi potpomogao pornografiju. Dužnost je društva da suzbija pornografske proizvode nezdravog erotizma, ne nanoseći ipak ni najmanje vreda pravoj umetnosti. Polni prohtev čoveka je y srednju ruku snažan; može ce čak reći, da je i suviše snažan y poređenju sa društvenim potrebama rasplođavanja. Sasvim je izlišno, da ce on veštački golica, da mu ce pruža naročito odgajivanje i da ce na hiljadu načina pojačava. Borbu protiv pornografije, treba, dakle, uzdići na stepen društvene dužnosti.
Ne zaboravimo, ipak, da će ce pornografija uspešnije suzbijati, ako ispunimo četiri ranija zahteva i ako uzdignemo umetnički ideal i osećanja čoveka, nego pomoću neposredno nasilnih mera.
Upotreba tih mera treba da bude ograničena na neophodnost tj. na najpokvarenije i najbestidnije proizvode pornografa.

Politika i polni život.

Spominjem ovde, sećanja radi, mešanja politike y polni život, a naročito uticaj polnih činilaca na politiku. Razume ce, da treba suzbijati svako nepotrebno mešanje države y polni život pojedinaca pomoću neopravdanih zakona i propisa, kao i svaku intervenciju javne sile y prirodnim polnim potrebama čoveka, y brak itd. tamo gde ni jedan lični ili društveni interes nije povređen. Mnogo je teže sprečiti pritisak polnih simpatija i antipatija, a naročito pritisak ljubavnih strasti, na politiku, administraciju itd.

Borba protiv veneričnih bolesti.

Ogorčena borba treba da ce povede protiv veneričnih bolesti i protiv bolesnog izopačenja polnog prohteva. Sve što je y tome potrebno rekli smo y glavi VII, XIII i VIX. S polnim zlikovcima treba da ce postupa po patologiji polnog prohteva, a slično kao i sa pervertircima, jer ce tu gotovo uvek tiče nepravilnosti ljudskog mozga, koje ce ne mogu popraviti, ni odstraniti kaznama, niti drugim kaznenim merama.
Zasada jedini su mogućni lek zaštitne mere koliko lekarske toliko i administrativne, koje preduzima društvo od opasnih osoba, degenerisanih y polnoj oblasgi. Nasuprot, treba ce y budućnosgi potruditi, da ce takvim osobama spreči rasplođavanje i da ce pomoću našeg drugog zahteva izbegnu uzroci blastofgorije, koja stvara sve nove slične jedinke.

Borba ljudskih rasa.

Ostaje nam najzad i poslednji neobično ozbiljan i škakljiv zahtev, o kome smo već govorili y dva, tri maha. Kako će naša arijska rasa i njena obrazovanost izbeći opasnost preplavljanja i istrebljivanja neverovatnom plodnošću drugih ljudskih rasa? Treba biti slep, pa ne videti tu opasnost. Da bi ce oia po pravoj meri ocenila, nije dovoljno metnuti na jednu stranu „divljake" i „varvare", a na drugu „civilizovane". Pitanje je mnogo složenije. Mnogi divlji ili poludivlji narodi brzo ce gace zbog prosečne neplodnosti. Evropljani su im doneli toliko alkohola, veneričnih bolesti i drugih rana, koje ih pazjedaju, da neobično naglo nestaju, nemajući kad ni da ce priberu, ni da dadu otpora. Takav je slučaj s Vedima, s Todima, s Crveno-kožcima Severne Amerike. sa Australijancima, čak i s Malajcima i s mnogim drugim.
Stvar stoji sasvim drukčije s Crncima, koji su neobični otporni, vrlo plodni i koji ce prilagođavaju i obučavaju svugde obrazovanim običajima. Oni, koji misle da su crnci sposobni da sami sobom steknu ili samo da sačuvaju neku višu civilizaciju, ne pretrpevši filogenetički moždani preobražaj, mogu ce smatrati za utopiste. Izgleda mi, da je suviše očevidno, da bi trebalo da su Crnci, od kad su već pod uticajem evropske kulture, sto puta pokazali sposobnost da tu kulturu prime i da ju nezavisno, prema svom sopstvenom geniju, razviju, kad bi njihov mozak bio za to sposoban. Umesto toga Crnci iz unutrašnjosti ostrva Hajiti, koje je Francuska nekada civilizovala, pa ih opet ostavila, ponovo su pali izuzev nekoliko meleza, y potpuno varvarstvo, pa su čak varvarizovali francuski jezik, pa čak i hrišćanstvo, koje im je bilo podareno. Neka nam ce ne pokazuje kao suprotan primer Booker Washington koji je bio melez.
Uporedimo brzinu, sa kojom jedan civilizovan ili narod sposoban za civilizaciju, osnivajući ce na sadašnjim energijama svojih klica, prima našu kulturu y hrišćanstvu ili van njega! U tom pogledu dovoljno nam je, da vidimo ono, što ce već skoro 40. god. događa y Japanu i šta čine, ma da ce mnogo manje genija (a za isto, ako ne i za duže vreme), hrišćanski narodi Balkanskog poluostrva, oslobođeni jedni za drugim fatalističkog i teškog turskog jarma na pr.: Srbi, Rumuni, Bugari i Grci. I sami reformisani Turci potpadaju pod Islam.
Vrednost drveta ce poznaje po njegovim plodovima. Japanci su sposoban i civilizovan narod, te tako treba da budu i smatrani. Crnci, naprotiv, to nisu, tj. sposobni su samo za sasvim nisku civilizaciju, a veštačko obučavanje im je pre samo spoljašni izgled civilizacije, prelama ih i uzdiže pojedinačno do naših običaja.
Do koje ce tačke mongolska, pa čak i jevrejska rasa mogu pomešati sa našim Arijskim ili Indogermanskim rasama, a da ih ne istisnu postepeno i da ih y miru ne unište? To je pitanje, koje mogu samo da postavim, ali na koje ne mogu da dam odgovora. Kad bi ce ticalo Japanaca, ne bi bilo ozbiljnih teškoća, a asimilacija bi bila dobra došla. Ali Kinezi i neki drugi mongolski narodi predstavljaju za opstanak naše bele rase očiglednu opasnost, koju samo slepac može da ne vidi. Ti ljudi jedu dva ili tri puta manje nego mi, zadovoljavaju ce za stanovanje tri, četir puta manjom zapreminom vazduha od zapremine, koja nas već guši, a uz prkos tome rađaju bar dva puta više potomaka nego mi, a radeći isto toliko koliko i mi. Nije teško da ce razume odnos tog pitanja sa polnim i ekonomskim pitanjem.
Možda ćemo moći da na vreme sklopimo ugovor s Mongolima, a naročito s Kinezima, po kome bi obe rase mogle da žive bez uzajamnog uništavanja na istoj zemljinoj lopti. Brzina, s kojom Kinezi primaju danas našu kulturu, možda će i povećati njihove pogrebe, a smanjiti njihovu plodnost. Već odavna, poznavaoci Dalekog Istoka prorekli su, da će zemlja na posletku postati Kineska. Caveant consules!

početna strana