Životi i mišljenja velikih filosofa | [Aristotel i grčka nauka]

<< Komunizam i konservatizam | Brak i vaspitanje | Demokratija i aristokratija >>


Žena je muškarcu ono što je rob gospodaru, telesni radnik duhovnom radniku, varvarin Jelinu. Žena je nedovršen čovek, koji je zaostao na nižem stepenu skale razvića. Muško je po svojoj prirodi više, a žensko niže; jedno vlada, a drugo ce pokorava, i ovaj princip nužno ce odnosi na celokupno čovečanstvo. Volja ženina je slaba, zato ona nije sposobna da steče samostalan karakter ili samostalan položaj. Žena je najviše sposobna za miran domaći život, i dok ona y svima spoljnim prilikama stoji pod vođstvom muža, y domaćim stvarima može da ga prevaziđe. Sličnost žene sa muškarcem ne bi trebalo pojačavati, kao y državi Platonovoj; pre bi trebalo razvijati njihovu različnost, jer ništa ne privlači jače nego li ono što je drukčije vrste. »Hrabrost kod žene i kod muškarca nisu, kao što je Sokrat mislio, isto: hrabrost muškarca jeste hrabrost y vladanju, a žene y poslušnosti... Kao što kaže pesnik: ukras ženin je ćutanje.«

Čini ce da je Aristotelo mislio da muškarac samo retko postiže idealno zarobljenje žene, i da jezik ne vlada ređe nego li muška pesnica. Kao da bi hteo obezbediti muškarcu nužnu korist, Aristotelo mu preporučuje da ženidbu odlaže sve do trideset i sedme godine, i tada da ce oženi devojkom od dvadeset godina. Devojka od dvadeset godina sasvim odgovara muškarcu od trideset, i možda bi je držao na uzdi ratnik sa trideset i sedam godina. Do ove bračne matematike dovodi Aristotela misao da će dva bića tako različnih godina otprilike y isto vreme izgubiti svoju reproduktivnu snagu i svoje strasti. »Ne treba da dođe do toga da je muškarac sposoban da oplođava a da žena nije sposobna da rađa, ili obratno. Jer takve prilike dovode do svađe i razdvajanja... Kako je priroda kao poslednju granicu reproduktivne snage za muškarca postavila prosečno sedamdesetu godinu života, a za ženu pedesetu, onda početak bračne veze treba udesiti tako da odgovara ovim vremenima. Iz brakova koji ce rano sklapaju ne dolazi na svet dobar podmladak, jer su kod svih životinja mladunčad od mladih roditelja slaba, većinom ženska i malog oblika...« Zdravlje je važnije nego li ljubav. Zatim, »to je korisno i za umerenost ako ce devojka udaje tek y zrelijim godinama. Jer suviše rano ljubavno uživanje pojačava nagone preko mere, kao što je isto tako utvrđeno da polni saobraćaj među onima koji još rastu sprečava rastenje.« Takva pitanja ne bi ce smela ostaviti mladačkoj proizvoljnosti, nego bi trebalo da ce podvrgnu državnom nadzoru i državnoj kontroli; trebalo bi da država za svaki pol odredi, posle kojih i do kojih ce godina sme ulaziti y brak, i koje je vreme najpogodnije za začeće, i koliki priraštaj stanovništva sme da bude. Ako je prirodni priraštaj stanovništva i suviše jak, onda svirepo ubijanje dece treba da ce zameni otklanjanjem ploda; i »to otklanjanje treba da ce primenjuje još pre nego plod zadobije život i osećalje.« Za svaku državu postoji idealna visina stanovništva, i ona ce menja prema položaju i prema pomoćnim sredstvima države. »Ako država ima malo stanovnika, onda ona nije samostalna ... a ako ih ima mnogo, onda je ona samo narod, a nije nikakva država, i tu ce ne bi moglo govoriti o ustavnoj vladavini«, ili o narodnom ili o političkom jedinstvu. Što prelazi meru od deset hiljada stanovnika, ne odgovara idealnom cilju.

I vaspitanje trebalo bi da leži y rukama države. »Najvažnija od svih konservativnih mera... jeste vaspitanje omladine y smislu i y duhu ustava, a ono je danas svuda zanemareno.« Građanin treba da je prilagođen ustavu svoje zavičajne države. Državni nadzor nad školama može učiniti da ce narod odvrati od zanata i trgovine i vrati ce obrađivanju zemlje; i da ce ljudi, zadržavajući privatnu svojinu, priviknu na to da svoje imanje stavljaju na raspoloženje javnim ciljevima. »A sauživanje biće određeno blagorodnim držanjem građana prema poslovici: među prijateljima sve je zajedničko.« A pre svega, mladi građani treba da ce privikavaju na poslušnost prema zakonima, inače država ne može da postoji. »S pravom ce reklo: ko ce nije naučio slušati ne može dobro zapovedati . .. Dobar građanin treba da ume i jedno i drugo.« I samo državna škola može izvesti socijalno jedinstvo među građanima koji su etnički heterogeni; država je jedno mnoštvo iz kojeg ce vaspitanjem mora napraviti jedinstvo i zajednica. Treba i omladinu obaveštavati o dobrotvornim dejstvima države, o bezbednosti koju ona dovoljno ne ceni a koja ce svodi na socijalnu organizaciju, i o slobodi koju donose zakoni. »Čovek je, kad ce usavrši, najbolja životinja; ako ce pusti da živi odvojeno, onda je najgora, jer nepravednost je najopasnije naoružana, a čovek je od rođenja snabdeven oružjem uma i osobinama karaktera koje bi mogao da upotrebi za najošptije ciljeve. Zato je on, ukoliko nema vrlina, najsvirepija životinja, puna nezasitosti i požude.« I samo socijalna kontrola može da mu usadi vrline. Pomoću jezika čovek je obrazovao društvo, a y društvu ce obrazovao um, a umom poredak, a poretkom kultura. U tako uređenoj državi pojedinac ima na raspoloženju hiljadu mogućnosti i prilika da ce razvija, a to mu ne bi dao život y usamljenosti. »Da bi čovek mogao da živi sam, treba da je ili životinja ili bog.«

Zato revolucije nisu gotovo nikad pametne. One možda mogu da donesu dobra, ali po cenu mnogih nevolja, među kojima je najveća remećelje, a možda i rasturanje onog socijalnog poretka i one strukture od koje zavisi svako dobro y državi. Neposredne posledice revolucionarnih novina mogu ce proračunati i mogu biti povoljne; ali posredne većinom ce ne mogu proračunati i ne retko donose propast. »Oni koji samo malo stvari uzimaju y obzir lako mogu da izreknu svoj sud«; ko dubine lako premošćuje odista neće imati mnogo dubine. »Omladinu je lako prevariti, jer ce ona lako predaje nadama.« Ugušivanje navika koje su uhvatile duboka korena y građanskoj svesti dovodi do smenjivanja vlada koje su željne reforama, jer narod ce ne odriče lako starih navika; zakoni ce lakše menjaju nego li karakteri. Treba li da jedan ustav ostane trajan, onda svi delovi društva moraju želeti da ga očuvaju y snazi. Zato vladalac koji želi da otkloni revolucije treba da sprečava prekomerno siromaštvo i bogatstvo, jer to znači »stanje iz kojega ce obično rađa rat.« Trebalo bi da on (kao Englezi) potpomaže kolonizaciju kao odušku za suviše nagomilano stanovništvo, i trebalo bi da neguje i praktikuje religiju. Autokratski vladalac treba da se naročito ističe u poštovanju bogova; jer kad narod vidi da je vladalac religiozan i da poštuje bogove, manje će se bojati da će od njegove ruke doživeti nepravdu, i teže će se privoleti zaveri protiv njega. jer će verovati da se sami bogovi bore na njegovoj strani.


<< Komunizam i konservatizam | Brak i vaspitanje | Demokratija i aristokratija >>