Velika rekonstrukcija

Nesvesno, usred Bekonovih triumfa, srce njegovo bilo je sa filosofijom. Ona je bila dojilja njegove mladosti, ona je bila njegova pratilja u službi, ona je bila njegova uteha u tamnici i u sramoti. On se žalio na rđav glas na koji je, po njegovu mišljenju, izišla filosofija, i svaljivao je krivicu na neplodni sholasticizam. »Čovek lako naginje preziranju istine zbog prepirki koje je okružuju, i misli da su svi u zabludi, jer se nikada ne mogu složiti.« »Nauke... gotovo miruju, i ne doživljuju proširenja koja bi dostojna bila čovečanstva; sve tradicije i neprekidno postojanje škola jesu samo sukcesija učitelja i učenika, a ne otkrivača ... Što se sada radi u naukama to je samo okretanje u krugu, i neprestano kretanje, koje se svršava onde gde je počelo.« I za vreme svih godina svoga uspinjanja i svoga uzvisivanja on je kovao plan o restauraciji ili o rekonstrukciji filosofije: »Meditor instaurationem philosophiae.«

On je hteo ceo svoj rad da koncentriše na taj zadatak. Pre svega, naglašava on u svom »Planu rada«, napisao bi nekoliko Uvodnih rasprava, da stagnaciju filosofije objasni posthumanom ukočenošću zastarelih metoda i da nagovesti svoje predloge za nove zadatke. Drugo, pokušao bi da izvrši novu Podelu nauka, da im odredi njihovo gradivo, i da sabere nerešena pitanja pojedinih područja. Treće, prikazao bi svoju novu metodu za Interpretaciju prirode. Četvrto, naročito bi se posvetio prirodnoj nauci i ispitivao Pojave prirode. Peto, pokazao bi onu Lestvicu uma kojom su se pisci u prošlosti uspeli do istina što ce y sadašnjosti rešavaju i dobivaju oblik iz pozadine srednjovekovne brbljivosti. Šesto, pokušao bi da iznese izvesne Anticipacije naučnih rezultata o kojima on misli da će ih doneti primena njegove metode. I naposletku, kao Drugu (ili primenjenu) filosofiju, on bi naslikao utopiju koja treba da procvate iz svih klica tih nauka kojima je on prorok. Iz svega toga treba da se obrazuje Magna instauratio, veliko obnovljenje filosofije.

To je bilo veličanstveno preduzeće, koje — sve do Aristotela —nije imalo nikakva primera u istoriji. Od svake druge filosofije ono bi se razlikovalo time što bi više težilo za praktičnim nego li za teoriskim ciljevima, i više za naročitim određenim dobrima nego li za spekulativnom simetrijom. Znanje je moć, a ne samo gradivo za raspravljanje ili ukras; »ono nije nikakvo mišljenje koje treba da se ima, nego posao koji treba da se vrši; i ja ne radim na osnivanju neke škole ili nekog učenja, nega na osnovima koristi i moći.« Ovde, prvi put, zvuči glas i ton moderne nauke.