Etika i priroda sreće

Životi i mišljenja velikih filosofa | [Aristotel i grčka nauka]

<< Psihologija i priroda umetnosti | Etika i priroda sreće | Filosofija države: Komunizam i konservatizam >>


Kad ce Aristotelo dalje razvio, i mladi ljudi kupili ce oko njega očekujući pouku i obrazovanje, duh njegov sve više ce odvraćao od detalja nauke i prilazio opštijim i neodređenijim problemima karaktera i upravljanja životom. Sve jasnija mu je postajala misao da iznad svih pitanja materijalnoga sveta stoji pitanje pitanja: koji je život najbolji? — Šta je najviše dobro života? — Šta je vrlina? — Kako ce može naći sreća i ispunjenje?

U svojoj etici on je prosto realističan. Njegovo naučno obrazovanje ne dopušta mu da propoveda nadljudske ideale i prazne savete za usavršavanje. »Kod Aristotela (kaže Santajana) shvatanje ljudske prirode jeste sasvim zdravo; svaki ideal ima prirodnu osnovu, i sve prirodno ima idealan razvitak.« Odmah upočetku Aristotelo otvoreno ispoveda da cilj života nije dobrota radi nje same, nego sreća. »Jer mi biramo sreću uvek radi nje same, a nikada obzirom na nešto drugo. Čast, zadovoljstvo i razum žudimo zato što mislimo da ćemo time biti srećni.« Ali, on uviđa da je to samo ošite mesto kad sreću nazivamo »najvišim dobrom«; ono što nam nedostaje to je jasan pogled na prirodu sreće i na put koji vodi k njoj. On ce nada da će taj put naći na taj način ako ispita razliku između čoveka i drugih bića, i ako uzme da ce sreća čovekova sastoji y punom funkcionisanju specifično-ljudskih osobina. A čovek ce naročito odlikuje svojom sposobnošću mišljenja. Njezinom pomoći on prevazilazi i savlađuje sve oblike života, a kako mu je razvitak te sposobnosti stvorio njegovu supremaciju, tako će mu, možemo pretpostavljati, njen potonji razvitak doneti ispunjenje i sreću.

Glavni uslov za sreću bio bi onda, ne gledajući na izvesne telesne prethodne uslove, život uma, i y njemu leži specifična slava i snaga čovekova. Vrlina, ili bolje: odlika, zavisi od jasnoga suda, od samosavlađivanja, od ravnoteže požuda i od umetnosti srednjega puta; to nije osobina prostoga čoveka, ona nije prosto dana ni nevinim dušama, nego je to rezultat iskustva y punoj meri razvijenoga čoveka. Pa, ipak, postoji jedan put i jedan vođ do savršenog delanja, koji nam otklanja mnoga zaobilaženja i odgađanja: to je srednji put, zlatna sredina. Osobine karaktera mogu ce podeliti na tročlane grupe; svaka od ovih grupa kao prve i poslednje osobine sadrži preterivanja i mane, a srednja osobina jeste vrlina ili odlika. Tako između strašljivosti i smelosti stoji hrabrost, između škrtoće i rasiposti darežljivost, između tuposti i požudnosti umerenost, između poniznosti i oholosti čednost, između ćutljivosti i brbljivosti ispravnost, između džangrizavosti i lakrdijaštva veselost, između svadljivosti i laskanja ljubaznost, između Hamletove neodlučnosti i Don-Kihotove strastvenosti samosavlađivanje. Prema tome, »mera« za etiku i delanje ne razlikuje ce od »mere« y matematici i tehnici; y jednom i y drugom slučaju ona znači nešto besprekorno i prikladno, što najboljim putem vodi do najboljeg uspeha.

Ali, zlatna sredina nije, kao matematičko sredstvo, tačan presek između dva ekstrema koji ce mogu određivati bez ostatka; ona nije stalna i nepromenljiva, nego je y svakom pojedinom slučaju svako sam određuje, i ona ce otkriva samo zrelom i gipkom umu. Odlika je umetnost koja je stečena vežbanjem i navikom: mi ne delamo pravilno zato što imamo vrlinu ili odliku, nego ovu imamo zato što smo pravilno delali. »Ove vrline stvaraju ce y čoveku izvršivanjem radnji«; mi smo ono što često delamo. Otuda odlika nije nikakva radnja nego navika: »najviše ljudsko dobro ... jeste ... vrlini saobrazna, savršena delatnost duše... jer kao što jedna lasta i jedan dan još ne čine leto, tako ni jedan dan ili jedno kratko vreme još ne čine srećna ili blažena čoveka.« Mladost je vreme ekstrema: »Učine li mladn ljudi kakvu pogrešku, ona uvek leži na strani preteranosti i prenagljenosti.« Najveća teškoća za omladinu (a i za ponekog starijeg) y tome je da ce iz jednog ekstrema iziđe tako da ce ne zapadne y suprotan. Jer jedan ekstrem lako prelazi y drugi, bilo to »natkompenzacijom« bilo na koji drugi način; neiskrenost ce suviše mnogo kune, a poniziost čuči do ponora uobraženosti. Ko ce nalazi y jednom ekstremu, on neće srednji put nego će suprotan ekstrem nazivati vrlinom. Često je to pravilno, jer ako opazimo da smo zabasali y jedan ekstrem, »onda bi trebalo da ce nasilno obraćamo prema drugoj strani, jer što ce više udaljujemo od pogrešnog, tim više dolazimo do sredine, kao što to i čine oni koji nešto iskrivljeno hoće ponovo da isprave.« Ali, ekstremno raspoloženi y zlatnom srednjem putu vide najveći porok; »tako hrabar čovek pred kukavicom izgleda kao besan junak, a pred besnim junakom kao kukavica, i isto tako umeren pred tupim« ... Tako y današnjoj politici konservativac naziva »demokrata« »radikalcem«, a radikalac »konservativcem«.

Učenje o srednjem putu jeste izraz karakterističnoga stava koji ce može naći gotovo y svakom sistemu grčke filosofije. Platon je mislio na njega kad je vrlinu nazvao harmoničnim delanjem; slično je mislio i Sokrat kad je vrlinu identifikovao sa znanjem. Ovom predanju udarili su osnovu sedam mudraca kad su na stenu Apolonova hrama y Delfima stavili reči: meden agan — ništa previše. Možda su Grci, kao što misli Niče, na ovaj način hteli izdati naređenje za obuzdavanje svoga violentnoga i neobuzdanoga karaktera. Verovatnije je da ovo učenje izražava samo to da grčko osećanje ne odbacuje strast po sebi; strasti su sirov materijal kako za vrlinu tako i za porok, već prema tome da li ce javljaju y preteranosti i disproporciji, ili y meri i harmoniji."

Ali, zlatni srednji put, kaže naš filosof koji voli činjenice, nije jedina tajna sreće. Osim njega, nama je još potrebna primerna količina svetskih dobara, jer siromaštvo izaziva škrtoću i lakomost, a imovina daje slobodu od brige i lakomosti, i ta sloboda jeste izvor aristokratske pouzdanosti i ljupkosti. Najblagorodnije među ovim spoljnim pomoćnim sredstvima sreće jeste prijateljstvo. Ustvari, prijateljstvo je potrebnije srećnome nego nesrećnome, jer ce sreća umnožava kad ce c drugima deli. Ono je važnije nego pravednost, jer »gde postoji prijateljstvo, onde je pravednost suvišna; ali, gde su ljudi pravedni, prijateljstvo ostaje još uvek dobročinstvo«. »Prijateljstvo je jedna duša y dva tela.« Ipak, y prijateljstvo spada pre malo nego li mnogo prijatelja; »ko ima mnogo prijatelja, nema nijednoga prijatelja«, i »nemogućno je biti prijatelj mnogih y smislu savršenog prijateljstva.« Čistom prijateljstvu pre pripada istrajnost nego li snaga koja bukti plamenom, a istrajnost iziskuje čvrstinu karaktera; gde ce otvara šarena slika prijateljstva, tu ce može računati da su ce karakteri promenili. I prijateljstvo zahteva jednakost, jer sama blagodarnost y najpovoljnijem slučaju daje mu klizavu osnovu. Dobročinci više imaju prijateljskog osećanja za one koji uživaju njihovu dobrotu nego li ovi za njih. Veoma mnogima činiće ce dovoljno objašnjenje da su jedni dužnici a drugi poverioci... i da dužnici žele da ce oslobode svojih poverilaca, a poverioci ce brinu da svoje dužnike zadrže za ce.« Aristotelo odbacuje ovo tumačenje; on misli da ce jača nežnost dobročinaca može objasniti analogijom umetnikove ljubavi prema njegovu delu ili materine prema njenom detetu. Mi volimo ono što je od nas učinjeno.

Ali, mada su spoljna dobra i spoljni odnosi potrebni za našu sreću, njena suština ostaje zatvorena y nama, y zaokrugljenom znanju i y vedrini duše. Čulno zadovoljstvo svakako nije pravi put, jer ono ce kreće y krugu; za grubo shvaćeni epikureizam kazao je Sokrat: češemo ce da nas svrbi, i svrbi nas da ce češemo. Ni politička karijera nije put, jer tu smo izloženi ćudima naroda, a ništa nije tako nestalno kao gomila. Ne, sreća mora ležati y duhovnom zadovoljstvu, i na nju možemo da ce oslonimo samo onda kad izvire iz tražeaa ili nalaženja istine. »Intelektualna delatnost ne ide ni za čim što bi ležalo izvan nje, i y samoj sebi nalazi zadovoljstvo koje je potstiče na dalju delatnost; a kako obeležja samodovoljnosti i neumornosti... jasno pripadaju ovom zanimanju, onda mora y njemu ležati savršena sreća.«

Ali, idealan govek Aristotelov npak nikako nije čist metafizičar. »On nije vratoloman i ne strovaljuje ce y opasnost, jer on malom broju stvari pridaje veliku vrednost; ali, y interesu krupnih stvari on ce izlaže opasnostima i ne štedi svoj život, jer ne ceni život iznad svega. On može da čini dobročinstva, ali ce čuva da prima dobročinstva, jer ono je osobina višega, a ovo osobina nižega čoveka... On ne želi da učestvuje y stvarima koje donose ugled, ili gde drugi igraju prvu ulogu... On iskazuje svoje mišljenje, ako samo ne govori ironično, što obično čini pred gomilom... I ničemu ce ne čudi, jer za njega ništa nije veliko. Čak ni sećanje na pretrpljene uvrede. Jer on ce ne zanima mnogo sećanjima, naročito sećanjima na pretrpljenu nepravdu, nego prelazi preko toga ... Ni o ljudima ne govori rado... Nije mu stalo do toga da bude hvaljen ni da ce drugi kude... ni o kome ne govori rđavo, čak ni o svojim neprijateljima, osim njima samima... Njegove kretnje su umerene, njegove reči zvuče teško, njegov govor teče mirno, jer samo ko ce brine za malo stvari i ništa ne drži za suviše značajno, taj ce ne prenagljuje i svoj glas ne napreže. A govorenje iza glasa i brzanje dolaze onda kad ce y danom slučaju čovek odreče takvog visokog držanja.«
Prema onome što iziskuje svakodnevni život on ce odnosi dostojanstveno i ljupko, i dane prilike iskorišćuje vešto kao izvežbani general koji svojim borbenim snagama upravlja po svima pravilima strategije. — On je sam sebi najbolji prijatelj, i uživa y samoći, dok su ljudi bez vrlina i sposobnosti sami sebi najgori neprijatelji, i boje ce svake samoće.
Takav je natčovek Aristotelov.


<< Psihologija i priroda umetnosti | Etika i priroda sreće | Filosofija države: Komunizam i konservatizam >>