Životi i mišljenja velikih filosofa | Platon

<< Platonov razvitak | Etički problem | Politički problem >>


U kući Kefala, bogatog aristokrata, vodi se razgovor. Grupi pripadaju Glaukon i Adimant, braća Platonova, i Trasimah, grub i lako uzbudljiv sofist. Sokrat, koji je u dijalogu pretstavljao glas Platonov, pita Kefala:

»Šta smatraš ti za najveći blagoslov što si ga mogao požeti od svoga bogatstva?« Kefal odgovara: bogatstvo je za njega blagoslov zato što mu ono daje mogućnosti da bude darežljiv i častan i pravedan. Sokrat, svojim lukavim načinom, pita ga šta on naročito razumeva pod pravednošću; i na taj način izaziva filosofski megdan. Jer ništa nije tako teško kao definisanje, niti išta tako ozbiljno kao ispitivanje duhovne jasnosti i umešnosti i vežbanje u tome. Sokratu je lako obarati jednu za drugom definicije koje mu se daju, dok najzad Trasimah, koji nije tako strpljiv kao drugi, ne grakne na njega:

»Već odavno si upao, Sokrate, u prazno brbljanje! I kakve to ludorije pričate? Ako želiš da znaš šta je pravednost, onda po mom shvatanju moraš odgovarati, a ne pitati, i ne ponositi se stoga što druge pobijaš... Jer odista znaš da je lakše pitati nego li odgovarati« (336).

Sokrat se nije uplašio, nego je i dalje više pitao nego što je odgovarao, i posle kratkog raspravljanja prinudio je nepažljivoga Trasimaha da je dao ovu definiciju:
»Pa, čuj, (reče razdraženi sofist) ja tvrdim da je moć pravo, i da pravednost nije ništa drugo do korist jačih... i da razne vrste vladavine stvaraju zakone za svoju sopstvenu korist, i to demokratske stvaraju demokratske, aristokratske stvaraju aristokratske, a autokratske stvaraju autokratske. Ove zakone, koje su one stvarale da služe njihovoj sopstvenoj koristi, daju one svojim porodicama kao »pravednost« i svakoga ko ih pogazi kažnjavaju kao »nepravednog« ... To ćeš najlakše upoznati ako se držiš najpotpunije nepravednosti... A to je takozvana tiranija koja sebi prisvaja tuđe dobro lukavošću i nasiljem ne u malom... nego u isti mah sve skupa... A ako neko, osim imanja svojih sugrađana, podvrgne pod svoju vlast još i njih same i učini ih robovima, onda toga nazivaju srećnim i dostojnim hvale, i to ne samo njegovi sugrađani nego svi... Jer, onaj koji kudi nepravednost, kudi je ne od straha da nepravdu ne čini, nego da je ne trpi« (338-44). To učenje nas danas s više ili manje prava potseća na Ničea: »Ja sam se odista često morao da smejem mladićima koji se smatraju dobrima zato što su im šape ukočene«. Štirner iskazuje to isto na kraći način: »Bolja je pregršt moći nego vreća puna prava«. U istoriji filosofije ovo učenje nije niko bolje formulisao no sam Platon u jednom drugom dijalogu, u Gorgiji (483. i dalje), gde sofist Kalikle skida obrazinu moralu kao pronalasku slabijih da bi ovi obesnažili moć jačih:

»Oni hvale i kude s obzirom na svoju vlastitu korist i kažu da je nepoštenje sramotno i nepravedno, a pri tome pod nepoštenjem razumevaju želju za posedom većim nego što je onaj u suseda; jer kako oni poznaju svoju manju vrednost, oni bi se već i jednakošću suviše zadovoljili... Nu, kad bi se našao čovek sa dovoljno moći (javlja se »natčovek«!), onda bi ovaj sve to stresao, srušio i oslobodio od svega toga. On bi nogama zgazio sve naše propise, basme, mađije, i zakone koji greše protiv prirode... Ko bi hteo da istinski živi, morao bi pustiti da mu požude rastu u neizmerje, ali kad mu tako narastu, morao bi imati i hrabrosti i pameti da im služi i da zadovoljava sve svoje želje. A to je, jamčim vam, prirodna pravednost i plemenitost. Ali, gomila to ne može postići, i zato osuđuje ljude, jer se stidi svoje sopstvene nesposobnosti i teži da je sakrije; zato ona i neumerenost osuđuje... Plemenitije prirode ona pravi robovima, i hvali pravednost samo zato što je plašljiva.«

To nije nikakav moral gospodara, nego moral slugu (oude gar andros all andrapodou tinos); to je moral robova, a ne moral gospodara. Prave vrline čovekove jesu hrabrost (andreia) i pamet (phronesis).

Možda se u ovom teškom »imoralizmu« ogleda imperijalistička spoljna politika i bezobzirno držanje Atine prema slabijim državama. »Vaša država (kaže Perikle u jednom govoru koji je Tukidid izmislio) osniva se pre na vašoj sopstvenoj moći nego li na dobroj volji vaših građana«. A isti istoričar izveštava nas i kako su atinski poslanici stanovnike Melosa silom uvukli u savez protiv Sparte: »Vi isto tako dobro znate kao i mi da pravednost, kad je već svet tako stvoren, postoji samo između jednako jakih država; jače čine ono što mogu da čine, a slabije trpe ono što moraju«. Tu imamo pred sobom osnovni problem etike, najveću teškoću učenja o moralnom delanju. Šta je pravednost? — Treba li da cilj naše težnje bude čestitost ili moć? — Da li je bolje biti dobar ili moćan?

Kako odgovara Sokrat, t. j. Platon, na ovo izazivačko učelje? Isprva on uošpte nšpta ne odgovara. On obraća pažnju na to da je pravednost jedan odnos između jedinki, a taj odnos zavisn od organizacije društva, i da se pravednost prema tome može ispitivati kao deo društvene strukture, a ne kao osobina ličnoga držanja. Ako možemo da ocrtamo pravednu državu, onda ćemo, kaže, moći opisati i pravednu jedinku. Za ovo obilaženje Platon se pravda dokazivanjem da se oštrina vida čovekova ispituje i polaganim primicanjem najpre velikih n onda tek malih pismenih znakova; isto tako, tvrdi on, stvar stoji i sa pravednošću, jer se ona može bolje ispitivati u velikim vezama nego li na uskom zemljištu ličnoga držanja. Ali, ne treba da se damo ovim obmanuti: majstor u stvari vezuje tu dva ispitivanja, i svojim upoređenjem hoće da to sakrije. On neće da raspravlja samo o problemima lične moralnosti, nego i o problemima socijalnog i političkog sazdavanja. On nosi utopiju u rukavu sakrivenu, i tvrdo je rešen da je iznese. I lako nam pada da mu oprostimo, jer to zastranjivanje čini jezgru i ono što je najdragocenije u njegovoj knjizi.


<< Platonov razvitak | Etički problem | Politički problem >>