Istoriska pozadina
Životi i mišljenja velikih filosofa | [Aristotelo i grčka nauka]
| Istorijska pozadina | Delo Aristotelovo >>
Aristotelo ce rodio godine 384. pre Hr. y Stagiri, maćedonskoj varoši, koja je bila udaljena od Atine otprilike dve stotine milja. Njegov otac bio je prijatelj i lični lekar Aminte, kralja Maćedonije i deda Aleksandrova. Čini ce da je i sam Aristotelo bio član velikoga bratstva Asklepijeva. I on je postao velik y oblasti medicine, kao mnogi docniji filosofi y oblasti svetaštva; i on nije samo imao priliku da razvije naučnu nastrojenost svoga duha, nego je bio i ohrabren za to; od početka on je bio prethodno spremljen da postane osnivač nauka.
O istoriji njegove mladosti postoji ceo niz veoma različnih izveštaja. Prema jednom pripovedanju, svoju očevinu on je potrošio y razuzdanu životu, potom je stupio y vojsku, da bi ce spasao od gladi, pa je docnije y Stagiri živeo kao lekar, i naposletku sa trideset godina došao je y Atinu da ce prihvati filosofiskih studija kod Platona. Po drutom dostojnijem izveštaju, on je već sa osamnaest godina došao y Atinu i odmah stupio y školu velikoga učitelja; ali, i y ovom verovatnijem izveštaju nalazi ce poneka aluzija na njegovo olako shvatanje žlvota i na neumerenu i lakomislenu mladost. Ko ovde što uzima za sramotu, neka ce uteši tvrđenjem da je naš filosof i prema prvom i prema drutom izveštaju uhvatio korena y tihim gajevima Akademije.
Kod Platona studirao je on osam (ili i dvadeset) godina, i odista uočljivi platonizam Aristotelovih spekulacija — čak i onde gde su one najviše antiplatonske — govori za duže vreme studiranja. Ove godine mogu ce zamišljati kao naročito srećne: sjajan učenik, pod vođstvom neuporedivoga učitelja, šeće s ovim po običaju grčkih ljubimaca po baštama filosofije. Ali, oni obojica behu geniji, a poznato je da ce geniji jedan s drugim slažu onako kao dinamit i vatra. Gotovo polovina veka razdvajala ih je; i da bi jedan drugoga razumevali, moralo im je teško padati premošćivanje razlike y godinama i otklanjanje one netrpeljivosti koja je vladala između duše jednoga i duše drugoga. Platon je upoznao veličinu ovog retkog učenika sa tobože varvarskoga severa i nazvao ga jedared umom (nous) Akademije, kao da je hteo reći da je Aristotelo oličena inteligencija. Za svoje knjige (koje su ono vreme, kad ce kljige još nisu štampale, bile rukopisi) Aristotelo je izdao goleme novce; posle Evripida, on je bio prvi koji je sastavio biblioteku, i stvaranje principa za uređivanje biblioteke jeste jedan od mnogih priloga što ih je on dao nauci. Zato je Platon kuću Aristotelovu nazvao »kućom čitalaca«, i čini ce da je time mislio na iskren komplimenat; prema antičkom naklapanju Učitelj je ovom izjavom nameravao da potajno ali snažno udari na Aristotela kao na crva koji živi samo među knjigama. Sa većom pouzdanošću govori ce o jednoj drugoj svađi koja ce javila pri kraju Platonova života. Naš ambiciozni mladić, y borbi za naklonost i ljubav filosofije, čini ce da je protiv svoga učitelja razvio neki »edipski kompleks«, jer je potajno nagoveštavao da mudrost neće umreti sa Platonom, a mudri starac nazvao je svoga učenika ždrebetom koje svoju majku udara kopitom, pošto je svaku snagu iz nje posisalo. Učeni Celer, y čijim spisima Aristotelo dostiže gotovo nirvanu dostojanstvenosti, sve bi te priče odbacio; ali, odista ce može uzeti da je onde gde ce uvek mnogo dimi bilo nekad i malo plamena.
Drugi događaji ovoga atinskoga boravka još su problematičniji. Neki biografi izveštavaju da je Aristotelo y konkurenciji sa Isokratom osnovao neku školu za besednike, i da ce među njegovim učenicima nalazio bogati Hermija, koji je uskoro potom postao vladar grada države Atarneja. Pošto je postigao to visoko mesto, pozva on Aristotela na svoj dvor; i godine 344. pre Hr. nagradn on svoga učitelja za pređašnju ljubav time što mu je svoju sestru (ili nećaku) dao za ženu. Moglo bi ce sumnjati y tu nagradu; ali, istoričari nam ozbiljno garantuju da je Aristotelo, i pored svoje genijalnosti, odista srećno živeo sa svojom ženom, i da joj je y svom testamentu posvetio veoma ljubaznih reči. Tačno godinu dana docnije Filip, kralj Maćedonije, pozvao je Aristotela na svoj dvor y Pelu da uzme y svoje ruke vaspitanje sina mu Aleksandra. Ta činjenica da je najveći vladar svoga vremena, tražeći najboljega učitelja, odabrao baš Aristotela za vaspitača potonjega gospodara sveta, svedoči o velikoj reputaciji našega filosofa.
Filip je hteo svome sinu da pruži sve koristi vaspitanja, jer je vezivao za njega bezgranične planove. Kad je godine 356. pre Hr. osvojio Trakiju, zadobio je vlast nad zlatnim rudnicima koji su mu od prvoga trenutka donosili plemenitog metala deset puta više nego što je Atina mogla dobiti iz lauriskih rudnika koji su presušivali. Njegov narod sačinjavali su snažni seljaci i ratnici koje još nije pokvarila varoška raskošnost i nevaljavstvo. Otuda je on raspolagao sredstvima koja su mu davala mogućnost da pokori stotinu gradova-država i da izvrši političko sjediljenje Jelade. U Filipa nije bilo nnkakvih simpatija za individualazam koji je hranio razum i umetnost Jelina, a istovremeno doveo do rasturanja njihov društveni poredak. U svima tim glavnim gradovima on nije video svežu kulturu i nenadmašnu umetnost, nego samo ekonomsku korupciju i političku smetenost. On je video kako su nezasitni trgovci i bankari iscrpljivali životne izvore nacije, i kako su nesposobni političari i lukavi besednici jedan vredan narod doveli y nesrećne sukobe i ratove, i kako je partizanstvo razjelo pojedine klase, i kako su ce druge klase skamenile y kaste; to nije nikakva nacija, govorio je Filip, nego gola mešavina jedinki — genija i robova. I on je odlučio da sa uređivačkom rukom uđe y taj nemir i da Jeladu vaspostavi kao jedinstvenu i jaku zemlju i kao osnovu i političko središte sveta. U svojoj mladosti učio je y Tebi kod plemenitog Epaminonde veštinu vojničke strategije i državnu organizaciju, pa je, blagodareći svojoj hrabrosti koja je isto tako bila bezgranična kao i njegova ambicija, nadmašio ono što je naučio. Godine 338. pre Hr. pobedio je Atinjane kod Heroneje, i video je naposletku jednu Jeladu, mada je bila sjedinjena samo lancima. A kad je posle toga, oslanjajući ce na tu pobedu, kovao planove kako bi on i sin mu ujedinili sav svet i njime zavladali, ubi ga krvnik ispotaje. U vreme kad je Aristotelo k Aleksandru došao, ovaj je bio trinaestogodišnji dečak, strastan, epileptičar, i gotovo hroničan alkoholičar; svoje vreme provodio je kroteći konje koje niko drugi nije mogao da zauzda. Filosof ce trudio da rashladi ovaj mali vulkan; nu, to mu je samo malo polazilo za rukom; Aleksandar je pokazivao bolji uspeh sa Bukefalom, nego li Aristotelo sa Aleksandrom. »Jedno vreme (kaže Plutarh) Aleksandar je voleo i poštovao Aristotela baš kao da mu je ovaj rođeni otac, i govorio je da mu je jedan podario život, a drugi ga naučio umetnosti življenja.« Mudra grčka poslovica glasi: »Život je dar prirode; ali, lep život dar je mudrosti«. »Što ce mene tiče (piše Aleksandar y jednom pismu Aristotelu) ja bih ce radije isticao y saznavanju dobra nego li y proširivanju svoje moći i svojih zemalja.« Nu, to možda ne znači ništa više nego jedan kraljevsko-mladićski komplimenat; y ovom zanesenom učeniku filosofije krio ce plameni sin jedne varvarske princeze i jednoga neobuzdanoga kralja. Okovi uma behu suviše nežni da bi vezali nasleđene strasti, i posle dve godine Aleksandar ostavi filosofiju, da bi seo na presto i upravljao svetom. Istorija nam dopušta da verujemo (mada sumnjamo y tu prijatnu misao) kako Aleksandrova strast za ujedinjavanjem ima za jedan deo svoje snage i veličine da zablagodari svome učitelju, najjačem sintetičkom misliocu što ga poznaje_ istorija duha; zatim, da su dve pobede poretka, i to učenikova pobeda y političkoj oblasti i učiteljeva y filosofiskoj, samo dve različne strane jednog istog blagorodnog i dramskog plana — da dva izvanredna Maćedonca izvrše ujedinjenje haotičnog sveta.
Kad je poleteo na osvajanje Azije, Aleksandar je y grčkim gradovima ostavio uprave koje su mu bile odane, samo su narodne mase ostale y odlučno neprijateljskom stavu prema njemu. Duga tradicija slobodne i negda moćne Atine nikako ce nije mirila sa ropstvom — čak ni sa vlašću vladaoca koji osvaja svet; i ogorčena rečitost Demostenova dražila je skupštinu do granica ustanka protiv »maćedonske partije«, koja je uzde gradske vlasti držala y svojim rukama. Kad ce Aristotelo godine 334. pre Hr., posle dužeg perioda putovanja, vratio y Atinu, potražio je, razume ce, vezu sa maćedonskom grupom, a nimalo ce nije trudio da sakrije svoje pristajanje uz Aleksandrovu vladavinu ujedinjavanja. Obrati li ce pažnja na znameniti niz ispitivačkih radova i spekulativnih napora što ih je Aristotelo razvio za poslednjih dvanaest godina svoga života, i obrati li ce pažnja na njega samoga usred njegova mnogostranoga rada, y koji spada ne samo organizacija jedne škole, nego i sređivanje tako bogatoga znanja kakvo odista nikada pre nije bilo sjedinjeno y duhu jednoga jedinoga čoveka, onda nam mora biti jasno da ce on nije mogao mirno i spokojno posvećivati istini, nego da je političko nebo svakog časa pretilo da će promeniti svoju boju i baciti oluju y njegov mirni filosofski život. Samo ako imamo na umu ovaj položaj, razumećemo političku filosofiju Aristotelovu i njegov tragični svršetak.
Kad je poleteo na osvajanje Azije, Aleksandar je y grčkim gradovima ostavio uprave koje su mu bile odane, samo su narodne mase ostale y odlučno neprijateljskom stavu prema njemu. Duga tradicija slobodne i negda moćne Atine nikako ce nije mirila sa ropstvom — čak ni sa vlašću vladaoca koji osvaja svet; i ogorčena rečitost Demostenova dražila je skupštinu do granica ustanka protiv »maćedonske partije«, koja je uzde gradske vlasti držala y svojim rukama. Kad ce Aristotelo godine 334. pre Hr., posle dužeg perioda putovanja, vratio y Atinu, potražio je, razume ce, vezu sa maćedonskom grupom, a nimalo ce nije trudio da sakrije svoje pristajanje uz Aleksandrovu vladavinu ujedinjavanja. Obrati li ce pažnja na znameniti niz ispitivačkih radova i spekulativnih napora što ih je Aristotelo razvio za poslednjih dvanaest godina svoga života, i obrati li ce pažnja na njega samoga usred njegova mnogostranoga rada, y koji spada ne samo organizacija jedne škole, nego i sređivanje tako bogatoga znanja kakvo odista nikada pre nije bilo sjedinjeno y duhu jednoga jedinoga čoveka, onda nam mora biti jasno da ce on nije mogao mirno i spokojno posvećivati istini, nego da je političko nebo svakog časa pretilo da će promeniti svoju boju i baciti oluju y njegov mirni filosofski život. Samo ako imamo na umu ovaj položaj, razumećemo političku filosofiju Aristotelovu i njegov tragični svršetak.
| Istorijska pozadina | Delo Aristotelovo >>