Milica Stojadinović Srpkinja

Anica Savić-Rebac: HELENSKI VIDICI
(Letopis Matice Srpske, god. 1926, knj. 308, sv. 1-2)

Predeli i duše uzajamno stvaraju jedno drugo. Milica Stojadinović Srpkinja spada među tvorce predela srpske domovine. Jedan dah snažne, skoro veličanstvene idiličnosti prožima Frušku goru u duši Miličinoj: jer je priroda domovine gorostasna i večna za onog ko je gleda dušom. Bregovi Fruške, preko kojih je prešao jedan daleki dah antičke skladnosti, nisu visoki uzrastom, no dušom koju su primili i dali. Fruška, majka Miličinih snova, sija i danas kroz Miličin Dnevnik, sa čudnim ranim zorama, sa paganskom srećom u šumu letnjih kiša i sa strasnom melanholijom šumske jeseni trepereći skroz Miličinom tajanstvenom mladošću.

Ona i njena priroda su jedno. Ona je bila srasla sa prirodom svoje domovine kao nimfa sa svojim drvetom. Njoj se ljudski život prividno smešio, ali ju je morao obmanuti i uništiti. Njena je duša bila srodnija duši njenog najmilijeg drveta, njene marele na jutarnjem brežuljku, nego komšgakovanom ljudskom životu. Da je mogla da se ne odvaja od svoga drveta! Ali nimfa nije čak ni znala da će joj to odvajanje doneti smrt. Duša čudesno jednostavna, sva od jedne čiste prave linije, u svojoj jednostavnosti ipak zagonetna, kao njena priroda, i kao ova skromna i čarobna, ona je u jedan mah očarala sva srca. I danas još mi joj možemo pristupiti, i pristupamo joj najviše srcem, i još više no svoje savremenike to vito stablo devojačko, potresa nas izgubljena nimfa kojoj su svi ljudski puti bili presečeni. Njena je melanholija tako razumljiva, i bila je neizlečna, sasvim prirodno, jer šta je njoj ljudski život mogao dati? Trebalo je da se pojavi, da progovori, pa da iščezne među sestrinskim stablima u fruškogorskim šumama, da i dalje, kao što je činila u mladosti, zajedno sa njima dočekuje sunce sa istoka i ispraća ga do zapada. I oni koji su je znali u čarima njene mladosti opope i ozbiljne, kao bečki književnik Frankl, i oni koji su je viđali tek kao slomljenu dušu, kao dr Milan Savić, govore o njoj iz očarana srca i sa iskrenim pijetetom. I kao što je se sećamo danas, uvereni smo da neće ni u budućnosti biti zaboravljena dirljiva slika devojke koja inauguriše književni rad žena u našoj novoj književnosti. Ona je svakako duboko slutila svoju tešku i čudnu sudbinu. Melanholija njenoga Dnevnika dvostruka je: elementarna tuga nimfe koja je srasla sa prirodom, i kao što se sa njome veseli:

Plavo nebo sad se eno vedri,

Na njega se moja duša smeši,

tako se i smuga u njenim mutnim časovima; i tuga devojke koja predoseća da se mora srušiti život sazidan na snu i iluzijama. Tim je predosećanjem, pored nesvesne ljubavne čežnje, teška njena majska tuga, među trešnjama punim ploda koje se rumene kao bokori ruža s pupoljcima. Daljina se preliva od Cera do Avale. Srem i Srbija slivaju se u njenoj čežnji, ali kukavica peva pesmu prolaznosti. Otkuda ju je tako rano osetila? Njen san o velikom srpskom narodu bio je jedna viša stvarnost, ali ne hrana za svakidašnjicu; a njena uloga u životu srpskog naroda prikazala se kao iluzija. Njeno je ime lepo i značajno. za srpsku kulturu, ali u drugom pravcu no što je ona očekivala. Ta mlada de-vojka od 24 godine oseća da će snovi i iluzije da odlete, oseća gde se diže iz lepote Maja ona gorčina quod in ipsis floribus angat. Oseća da će najzad kadtad svemu što joj je drago morati reći:

Evo raj ostavljam, bez krivnje i greha.

Granate jabuke su se spletale u duboku senicu, sklonište ljubičica i zmija, vinogradi su se nadnosili jedan nad drugi u zemlji zatišja carskih manastira, a nad daljnim Beogradom, u prozirne večeri, činilo se da se belasa visoka kruna careva. I sve se to ogledalo u njenoj prozirnoj duši, u čistoti njenih intelektualnih i sentimentalnih težnja. Njena najintenzivnija osećanja, ljubav prema prirodi, roditeljima i narodu, bila su potpuno iskrena, naivno-neposredna, primitivno snažna. Poeziju je smatrala najdostojnijim izrazom tih osećanja, i zato je pevala. I kao što je bila iskrena u pevanju, bila je iskrena u ćutanju. Njena diskretnost o ljubavi bila je iskrena i prirodna kao njeno pevanje o prirodi i narodu. Iz tog simpatičnog pevanja i dražesnog ćutanja, iz vedrine koja izbija i melanholije koja osvaja, sastojala se njena mladost i njeno delo. Ona je slutila da je ovo dvoje u njoj povezano, nimfa je bila vezana za proleće, i potpuno je rezignirala ired studeni život. To je velika šteta sa književne strane, jer je tada tek trebalo da počne za nju ozbiljan rad.
- Kao lirski pesnik ona je ostala neupućena i neizrađena; njeni književni prijatelji gledali su prvo njen rad kroz sjajnu koprenu njene ličnosti; kasnije, kad je nestalo proletnjih iluzija, nestala je za njih i ona sama. Ali ta slabost koju nose u sebi mkoge njene lirske pesme ne umanjuje njenu čar. Njena je duša bila jedna celina, stvorena doduše više da oseća nego da stvara, manje da utiče svojim delima (to bi bilo odveć individualno-čovečanski), a više sama sobom, kao što priliči cvetu, drvetu ili nimfi. Pa ako Miličini stihovi i nemaju mnogo neposredne lepote, oni odišu tragičnošću njenog života tihom i intenzivnom, fatalnošću koju je osećala na sebi ova duša u smernim razmerama svoje sudbine, i iskrenim čovečanskim drhtajima. Razumljivo da se ona mnogo bolje mogla da izrazi u obliku koji traži manje koncentrisana umetnička napora. Zato je njen dnevnik U Fruškoj gori sasvim apartno delo u srpskoj književnosti; tiho i nesvesno, lepotom duše koja je u njemu govori, on se razvio u knjigu koja ima pozitivnih umetničkih kvaliteta. U njoj su priroda i duša jedno, imaju isti tok, pesnikinja sa prirodom živi i umire. Ovaj je Dnevnik prava Godina duše. Kratka godina: od Maja do Oktobra, od hodova kroz rumene majske zore - kojih se seća, uočavajući lep kontrast, u „tamnoj hladovini" velikovaroškog jutra u Beču - pa preko junskih večeri kad se iznenada kroz tišinu zahori pesma:

Ivanjsko cveće, petrovsko!

i šareni se barjaci zalepršaju kroz večernji zrak, i preko julskih dana kad već leži u krstinama svedeno žito, „prvi izdisaj zelenog leta", preko avgustovskih bura i vedrina, do onog skoro veličanstvenog predvečerja berbe kojim knjiga završuje, pravom umetničkom notom. Da li je to naročito tražen efekat? Mi očekujemo opis same berbe: jesenju tešku slast i pesmu vinograda, a ona daje osećanje kraja pred još punim riznicama, u potezima smerne idile čudnu strepnju pred dahom večnosti.

Grožđe se rumeni i plavi kroz lišće koje je već jesen zadanula; onde se žuti gunja, onde se rumeni zimska kruška il' jabuka, a sve je poslednji prirode dar. Ovde-onde vidiš samotnog pudara gde stazama hodi ili bičem pukne na crno jato čvoraka. Po visokim trešnjama beli se na motki podignut drveni vitlić, koji najmanjim vetrićem pokrenut okreće se i daje od sebe glasa koji se po tišini prirode nadaleko čuje. Kad se veče spusti, onda se ukažu rasejane pudarske vatre koje trepte kao kakve velike zvezde.
Ova je partija lepa i za sebe, a još je lepša u celini knjige, kao završna pesma Godine duše. Kad jednom dođu bolja vremena za srpsku književnost, bez sumnje će se preštampati ova dražesna knjiga, koju je sada skoro nemoguće nabaviti, i čitaće je svi koji vole prirodu i prošlost našeg naroda. Jer sem duše mlade pesnikinje, ona nam iznosi pred oči i srpsko društvo 50-ih godina, i interesantne priloge narodnoj poeziji i folkloru, i u tome svemu jedan elemenat Miličine duše koji nismo još spomenuli: humor. Slike iz društva ređaju se pune nestašluka i komike, a narodnih priča i pesmica ima sasvim delicioznih.
Posle ove knjige, koja je štampana tek 5-6 godina pošto je napisana, nastaju za Milicu sve tužniji dani. Već iduće, 1855. god., ona piše Poslednje vrste:

Nek sunce sija, nek cveće cveta,

Sva moja mila nek krasi mesta,

Ali za mene iščezlo sve je, -

Osećanja je usahlo more.

I nekoliko godina kasnije: „Moj je duševni život prestao, prestao u svakom smislu, i ja sam mrtva." Iako ga je svakako imala i kasnije, kao što poka zuju pisma Đ. Rajkoviću, i razgovor sa M. Šapčaninom, izgleda da je prava Milica zbilja iščezla sa onim vilinskim letom. Ne na Markovom groblju u Beogradu, njeno je srce ostalo u Fruškoj, i kuca i danas još u nekom zamišljenom hrastu. U predosećanju proleća koje opet mora doći, ono se širi i možda sada peva pesmu ljubavi koju nije smelo da peva u grudima devojke. I zato bar sada možemo da je zamislimo kao nimfu koja se ipak probudila ljubavi, i kroz rosno jutro doziva dragog. Za života, ni mesečna noć u samoći nije mogla da joj izmami drugo priznanje no to da ne može da prizna:

I ja bih glasa imala toga,

K'o mnogi pesnik u pesmi svojoj, -

ali ona je fatalno morala da ćuti o ljubavi. Diskretna ljubavna pesma je ipak pozdrav Ljubomiru Nenadoviću:

Ali što reče u pesmi tvojoj

Da jesu naše hladne grudi,

Veruj mi to je lažna skromnost,

Jer liru tvoju svako ljubi.

A kao fragment neispevane ljubavne pesme zvuče reči iz jednog mnogo poznijeg pisma:

Ko zna koje kvrge sudbe njega vežu,

I koji se teški puti pred njime protežu.

Tajna njenih ljubavnih osećanja nestala je zajedno sa Milicom u divljem dahu planinskih mirisa.

Elementarno kao prirodu volela je Srpstvo - nimfa je bila i srpska vila, elementarno, kao sa prirodom, srasla je sa Srpstvom. Bila je svesna da u toj ljubavi ni za kim ne zaostaje. Ona je nosila tu ljubav s ponosom kao nevidljivu krunu. U mesečini evocira sjajnu viziju srpske prošlosti: Pesma jednog večera. Tu je viziju Laza Kostić digao među same zvezde u pesmi Kolo. U teškoj tuzi poslednjih vrsta ostaje jedan vedar akcenat:

Srećno da si mi Srpstvo za navek!

Ovo je sveg mog života odjek,

Jer su pesmama umukli glasi.

Ona je svesna dubokog jedinstva Vojvodine sa Srbijom, i ne deli ih ni u srcu ni u pesmi. Vojvodina je Srbinu „sopstvena zemlja", kao i Srbija; no dok o Srbiji govori sa divljenjem i nežnim tepanjem:

O, Srbijo, al' si lepa

Lepa kao venac cveća, -Vojvodina je bolna i tragična, pesma o njoj je puna teških suza:

U zadužbini majke Angeline

Vrata se opet otvoriše groba,

I pokraj Đorđa nesrećnog despota

Leže nam u grob i Stefan vojvoda,

A srpska vila u crno zavita

I sad cvili nad tim grobovima,

Grobove tužna Srbu pokazuje:

Gle, ovo ti je sva Vojvodina!

No Avala zrači u „tešku tamu fruškog brda" sa obećanjem slobode i potpunog jedinstva. U celom kolu rodoljubivih pesnika iz Vojvodine, niko to obećanje nije osećao jače od Milice Srpkinje.

A u tom ostvarenom jedinstvu ničije sećanje ne bi bilo draže Miličinoj duši od sećanja najmlađih srpskih intelektualki, studentkinja beogradskog univerziteta. Ona je strasno želela da se srpska žena što više izdigne kulturom i radom. „Mi smo pred budućnošću!" pisala je ona godine 1854. Danas je se sećaju one koje su sada pred budućnošću, ali za nju i za njeno doba znače budućnost i ostvarenje dalekih snova. Njihovo je sećanje najlepši moment koji je doživela uspomena Milice Stojadanovićeve u ujedinjenoj domovini.