Od Aristotela do Renesanse

Kada je Sparta krajem V veka pre Hr. opasala i srušila Atinu, izgubi majka grčke filosofije i umetnosti svoju premoć, i snaga i samostalnost atinske misli propadoše. Kad je, 399. pre Hr., Sokrat morao da ispije otrov, sa njim i Atina ispusti dušu, i ona je samo još s oklevanjem boravila u njegovom ponosnom učeniku Platonu. I kad je Filip, kralj maćedonski, pobedio Atinjane kod Heroneje 338. pre Hr., i Aleksandar posle tri godine do temelja spalio moćni grad Tebu, čak ni ostentativna pošteda Pindarove kuće nije mogla sakriti činjenicu da je nezavisnost Atine, u političkom i u duhovnom pogledu, nepovratno razorena. U tome što je maćedonski Aristotelo zavladao nad grčkom filosofijom ogleda se politička potčinjenost Jelade muževnim i mlađim narodima na severu.

Smrt Aleksandrova (323. pre Hr.) ubrzala je ovaj proces propadanja. Mladić-vladalac, mada je i pored Aristotelova poučavanja ostao varvarin, naučio se poštovati bogatu kulturu Jelade, i sanjao je o raširenju te kulture na Istoku po putevima svoje pobedonosne vojske. Razvitak grčke trgovine i umnožavanje grčkih trgovačkih mesta u Maloj Aziji stvorili su ekonomsku osnovu da i ova oblast postane član jelinske carevine, i Aleksandar se nadao da će iz ovih poslovnih mesta zračiti i pobeđivati ne samo grčka dobra nego i grčka misao. Ali, on je potcenjivao tromost i otpornu snagu istočnoga duha, a i veličinu i dubinu istočne kulture. Naposletku, inak je to bilo mladačko uobražavanje kad je on mislio da bi se jedna tako nezrela i nestabilna kultura, kao što je bila grčka, mogla da nametne drugoj kulturi koja je bila neuporedivo raširenija i imala koren u tradicijama dostojnim najvećeg poštovanja. Kvantitet Azije izlazio je suviše krupan prema kvalitetu Jelade. Aleksandra samog, u trenutku njegove najveće slave, pobedila je duša Istoka. On se (pored više drugih žena) oženio Darijevom ćerkom; uzeo persisku krunu i oblačio se kao persiski kraljevi; uveo u Evropu istočnjački pojam »kralja po milosti božjoj«; i naposletku zaprepastio skeptičnu Grčku kad je, u veličanstvenom istočnom stilu, izjavio da je on bog. Grčka se smejala, a Aleksandar se opijao do besvesti.

Posle jedva primetnog uticaja aziske duše na mlohavo telo vladajućega jelinstva došla je naokoro bujica istočnih kultova i sekata koja je prodirala istim komunikacionim putevima što ih je osnovao mladi vladalac; probijeni nasipi pustili su da okean istočnjačkoga duha teče po nizijama još mladalačke evropske kulture. Mistička i supersticiozna učenja koja su uhvatila koren u nižim grčkim narodnim slojevima dobijala su novu hranu i raširivala se; istočnjačka naklonost prema ravnodušnosti i rezignaciji našla je plodno zemljšpte u dekadentnoj i klonuloj Jeladi. Stoička filosofija, koju je u Atinu uveo fenički trgovac Zenon (oko 310. pre Hr.), samo je jedno od mnogih stranih tela što su u nju polagano prodirala. I stoicizam i epikureizam — ravnodupšo dočekivanje nevolja, i težnja za zaboravljanjem nevolja u zagrljaju uživanja — uče kako čovek može da bude srećan i kad je potčinjen i kad je rob; baš onako kao što su pesimistički istočnjački stoicizam Šopenhauerov i klonuli epikureizam Renanov u XIX veku bili izraz jedne neuspele Revolucije i razderane Francuske.

Ne treba misliti da su ove prirodne antiteze etičkih učenja bile sasvim nove za Grčku. One se nalaze kod mračnoga Heraklita i kod »nasmejanog filosofa« Demokrita, i poznato je da su se Sokratovi učenici pod vođstvom Antistena i Aristipa podelili na kiničare i kirenaičare, i prvi su propovedali ravnodušnost, a drugi sreću. Nu, ove škole u svoje vreme bile su gotovo egzotične mode mišljenja: Atina za vreme svoje moći nije vodila računa o njima. Ali, kad je Jelada videla Heroneju u krvi i Tebu u pepelu, ona obrati pažnju na Diogena, i kad je Atinu slava ostavila, Atina je bila zrela za Zenona i Epikura. Svoju filosofiju apatije sagradio je Zenon na jednom determinizmu koji je Hrisip, docnije stoičar, samo teško mogao da razlikuje od istočnjačkog fatalizma. Kad je Zenon, koji nije bio nikakav prijatelj ropstva, izudarao svog roba zbog nekoga prestupa, ovaj se opravdavao pozivajući se na filosofiju svoga gospodara, po kojoj je on od večnosti opredeljen da pravi tu pogrešku, na što je Zenon, sa blagošću mudraca, odgovorio da je on, Zenon, na osnovu iste filosofije odabran za to da ga bije zbog te pogreške. Kao što je Šopenhauer smatrao da je besciljan otpor individualne volje protiv universalne volje, tako su i stoičari tvrdili da je filosofska ravnodušnost jedini pametan stav prema životu u kojem je borba za opstanak tako nepravedno osuđena na neminovni poraz. Ako je pobeda sasvim nemoguća, onda je treba prezreti. Tajna mira nije u tome da svoj život prilagođavamo svojim željama, nego da svoje želje spuštamo na liniju svojih životnih odnosa. »Ako ti se čini da je nedovoljno to što imaš (kaže rimski stoičar Seneka, koji je umro 65. posle Hr.), bićeš nesrećan ako i sav svet bude tvoj.«

Ovakvo učenje dizalo je toliku graju da je izazvalo sebi suprotno učenje, i Epikur, mada je isto tako stoički živeo kao Zenon, branio je ovaj drugi ekstrem. Epikur, kaže Fenelon, »kupio je sebi ubavu baštu, koju je sam uredio. Tu je osnovao svoju školu, i tu je živeo skromno i u slozi sa svojim učenicima, koje je poučavao šetajući se i radeći ... On je prema svakome bio dobar i prijatan... On je bio uveren da nema ničega blagorodnijeg nego baviti se filosofijom.« Njegovu ishodišnu tačku čini uverenje da je ravnodušnost nemogućna, i da je uživanje — a ono ne mora biti čulno uživalje — jedini shvatljivi, i sasvim opravdani cilj života i delanja. »Od prirode svako živo biće pretpostavlja svoje dobro dobru drugih«; — čak i stoičar nalazi fino zadovoljstvo u odricanju. »Ne treba uživanje izbegavati, nego ga treba birati.« Prema tome, Epikur nije nikakav epikurejac; on duhovne radosti ceni više nego čulne, i odvraća od onoga uživanja koje dušu razdražuje i pomućuje mesto da je umiruje i ublažuje. Najzad, savetuje da ne tražimo uživanje u običnom smislu reči, nego ataraksiju — nepomućenost, izjednačenost, duševnu mirnoću; sve to tesno se prislanja uz apatiju Zenonovu.

Kada su Rimljani 46. pre Hr. došli u Jeladu da pljačkaju, zatekli su ta dva rivala kako između sebe dele polje filosofije; i kako sami nisu imali ni vremena ni dovoljno suptilnosti za spekulativno mišljenje, poneli su sa sobom pored svoga drutog plena obe filosofije u Rim. Veliki organizatori i večni robovi u istoj meri skloni su stoičkim navikama: ako je čovek suviše osetljiv, onda je vladanje teško kao i robovanje. Što je Rim imao iz oblasti filosofije, došlo je uglavnom iz škole Zenonove. To važi kako o Marku Aureliju, caru, tako i o Epiktetu, robu; i čak Lukrecije propoveda epikureizam kao kakav stoičar (slično Hajneovu Englezu koji je bio tužan u uživanju) i svoje strogo jevanđelje uživanja zapečatio je samoubistvom. U svom plemenitom epu O prirodi stvari ugleda se na Epikura i odbacuje uživanje time što ga slabo hvali. Gotovo savremenik Cezara i Pompeja, on je živeo usred bune i bojne graje; njegovo nervozno pero neprekidno je doželjkivalo duševno spokojstvo i mir. On se zamišlja kao plašljivo biće čiju je mladost pomračio religiozni strah, jer on svojim čitaocima neumorno pripoveda da, osim zemlje, nema nikakvog pakla, i da ima samo takvih bogova koji kao džentlmeni žive u oblacima u kakvoj epikurskoj bašti, i nikad se ne mešaju u ljudske prilike. Kultu neba i pakla koji je bujao u rimskom narodu pretpostavlja on jedan bezobziran materijalizam. Duša i duh razvijaju se sa telom, rastu sa njegovim rastenjem, trpe njegove bolove, i umiru sa njegovom smrću. Nema ničega osim atoma, prostora i zakona; a zakon svih zakona jeste večito nastajanje i nestajanje.

Nijedna pojedinost ne traje, sve one teku,

za delove prianjaju delovi; stvari rastu,

dok ih ne upoznamo i ime im damo, i dok se ponovo

ne raspadnu; niko ne zna da li su još to.

Atome, koji kruže brže ili polagano,

vidim zgrudane u sunce i u svetove koji se

razvijaju; ali, svetovi cami u sunce

opet će jedared pasti u večito strujanje.

I ti, Zemljo, — sa carstvima, zemljama i morima —

ti najsitnija među svima zvezdanim jatima,

u postajanju, slično njima, postala si lopta,

da nestaneš nestajući svakoga trenutka...

Ništa ne postoji. More će se razići u nežne pare,

mesečinom obasjani prud neće ostati onde

gde će ga beli talasi drugih mora

kao srpovi pokositi u drugim zalivima.

Pored astronomskog nastajanja i nestajanja postoji još rađanje i izumiranje vrsta.

»I mnoge nemani odvajkada je zemlja pokušavala da rađa .,. bića sa čudnovatim licima i udovima... neka bez nogu, druga bez ruku, treća bez usta, a četvrta bez očiju... Sve moguće nemani... rodila je zemlja, ali uzalud, jer je priroda uskratila pomoć za njihovo uspevanje, tako da nisu mogle postizati željeno cvetanje života, ni nalaziti hranu, ni bračno združenje; i mnogi rodovi stvorenja morali su u ono vreme da izumiru i da postanu nesposobni za rađanje i razmnožavanje u svojoj vrsti Jer, od početka svoga nostojanja, sva stvorenja koja dišu dahom života čuvala su i održavala svoju vrstu snagom ili hrabrošću ili brzinom ... Ona kojima priroda nije dala nijednu od tih osobina morala su da budu izložena kao plen i lov drugima dok priroda nije njihovu vrstu predala izumiranju.«

I narodi rastu polagano kao pojedinci i isto tako propadaju: »jedni narodi dolaze, druti prolaze, i za kratko vreme smenjuju se rodovi živih bića, i, kao trkači, predaju najbližima svetlost života.« Pred borbom i pred neminovnom smrću samo ataraksija krije mudrost: »na sve stvari gledati mirnim duhom«. Stara paganska životna radost očevidno je tu iščezla, i jedan gotovo egzotičan duh dodiruje žice slomljene lire. Istorija, koja se ne odriče humora, nije nigda bila dosetljivija nego li u času kad je ovoga uzdržljivoga i klasičnoga pesimista nazvala »epikurejcem«.

Vlada li već kod učenika Epikurova takav duh, onda čovek može sebi pretstaviti životodavni optimizam izrazitih stoičara kao što su Aurelije ili Epiktet. U celoj književnosti ništa teže ne pada na dušu nego li Rasprave roba, izuzevši možda Meditacije careve. »Ne traži da se stvari dešavaju onako kao što ih ti sebi želiš, nego radije želi sebi ono što se dešava, pa ćeš srećno živeti.« Na taj način čovek nesumnjivo može da upravlja sudbinom i igra ulogu vladara sveta. Priča se da je Epiktetov gospodar, koji ga je kinjio stalnom svirepošću, jednoga dana stao okretati Epiktetu nogu radi svoje zabave: »Ako produžiš to (reče ovaj mirno), slomićeš mi nogu«. Gospodar je igru produžio, i noga je bila slomljena. »Zar ti nisam rekao (primeti Epiktet blago) da ćeš mi nogu slomiti?«  Ali, ima neke skrivene otmenosti u ovoj filosofiji koja potseća na bezrečnu hrabrost pacifista u Dostojevskoga. »Nikad ne treba reći: ja sam tu stvar izgubio, nego: ja sam je vratio. Umre li ti dete, ono je vraćeno. Umre li ti žena, ona je vraćena. Otmu li ti tvoja dobra, zar nisu i ona samo vraćena?« Takva mesta odaju blizinu hrišćanstva i njegovih neustrašivih mučenika; zar nisu ustvari hrišćanska etika odricanja samoga sebe, hrišćanski politički ideal gotovo komunističkog bratstva ljudi i hrišćansko učenje o strašnome sudu — fragmenti stoičkih učenja što su ih struje mišljenja ovamo nanele? U Epiktetu izgubila je grčko-rimska duša svoje paganstvo, i otvorila se primanju jedne nove vere. Njegova knjiga odlikovana je time što ju je rana hrišćanska crkva uvela kao religiozni priručnik. Od ovih Rasprava dž Meditacija Marka Aurelija samo je jedan korak do knjige Ugledanje na Hrista.

Međutim, istoriska pozadnna preobražavala se u nove scene. U jednom značajnom odeljku8 Lukrecije opisuje propadanje agrikulture u rimskoj državi i uzrok tome nalazi u iscrpenosti tla. Ma koji uzrok bio, bogatstvo Rima obrnu se u siromaštvo, njegova organizacija u propast, njegova moć i njegov ponos u dekadenciju i apatiju. Gradove je isisavala njihova nekulturna okolina, putevi su propadali, i po njima nisu više odjekivali koraci trgovaca; male porodice obrazovanoga Rima istrebila su životno jaka i neobrazovana germanska plemena, koja su svake godine tajno prelazila preko granice; paganska kultura predala se istočnjačkim kultovima, i Carstvo je neosetno prelazilo u Papstvo.

Crkva, koju su u ranim vekovima potpomagali vladari, čiju je moć ona postepeno progutala, brzo je stekla veličinu, moć i oblast uticaja. U XIII veku njoj je pripadala već trećina evropskoga zemljšpta, i njene riznice bile su prepune darova koje su prilagali bogataši i siromasi. Za jedno tisućleće, magijom nepromenjenog ispovedanja vere, ujedinila se većina evropskog stanovništva; nikada pre ili posle nije se jedna organizacija tako daleko i tako mirno raširila. Ovo jedinstvo, po mšiljenju crkve, zahtevalo je da opšta vera natprirodnom sankcijom bude izdignuta iznad promenljivosti i razorne moći vremena; zato su neprikosnovene i stamene dogme kao zaštitni oklop obavile mladalački duh srednjovekovne Evrope. U okviru toga zaštitnog oklopa kretala se sholastička filosofija na uskom putu od vere do razuma i opet nazad, u pometenom kruženju od nekritičkih pretpostavaka do unapred određenih zaključaka. U XIII veku sve hrššćanstvo uznemirili su i pokrenuli arapski i jevrejski prevodi Aristotelovih spisa, ali moć crkve bila je još dovoljno jaka da, trudom Tome Akvinskoga i drugih, preobrazi Aristotela u srednjovekovnog teologa. Rezultat je bio cepidlačarstvo, ali nikakva mudrost. »Ako pamet i duh čovekov obdelavaju materiju (kaže Bekon), onda oni rade upravljajući se prema gradivu, i ono ih ograničava; a rade li na sebi, kao pauk što radi na svojoj mreži, onda su oni neograničeni i na svaki način ispredaju tkanje učenosti, i čovek se divi finoćama gradiva i rada, ali takvo delo nema supstancije i ne donosi koristi.« Ranije ili docnije intelekat Evrope morao je razbiti taj oklop.

Posle tisućgodišnjeg oranja donelo je to zemljište opet plod: roba se množila u obilju koje je izazvalo trgovinu, a trgovina je na svojim raskrsnicama ponovo podizala velike varoši u kojima se moglo zajednički raditi na negovanju kulture i na ponovnom izgrađivanju civilizacije. Krstaški pohodi otvorili su put na Istok i omogućili priliv raskoši i raznih jeresi, a to je bilo kobno za asketstvo i za dogme. Iz Misira je dolazila jevtina hartija, i ona je zamenila pergamenat čija je skupoća bila uzrok što je učenost postala monopol sveštenika; štampa, koja je odavno očekivala jevtin materijal, naglo se razvijala kao zapaljeni eksploziv, i svoj prevratnički i prosvećivački uticaj raširila je u svima pravcima. Smeli brodari, snabdeveni kompasom, prodirali su u pustinje morske, i uništavali ljudsko neznanje o zemlji; strpljivi posmatrači, snabdeveni teleskopima, smelo su upravljali svoje poglede preko granica dogme i uništavali ljudsko neznanje o nebu. Tu i tamo, na universitetima, u manastirima i na zabitnim zaklonima, čule su se diskusije, i počelo se ispitivati; na stramputicama, iz težnje da se manje skupi metali pretvore u zlato, preobrazila se alhemija u hemiju; sa još plašljivim duhom čovek je iz astrologije dopuzao do astronomije, a iz priča o životinjama koje govore razvila se zoologija. Buđenje je počelo Rodžerom Bekonom (umro 1294.), produžilo se bezgranično mnogostranim Leonardom (1452.—1519.), i dostiglo vrhunac u astronomiji koju su doneli Kopernik (1473.—1543.) i Galileji (1564.—1642.), u izučavanjima elektriciteta i magnetizma koja je vršio Gilbert (1544.—1603.), u izučavanjima anatomije koja je vršio Vesalije (1514.—1564.), i najzad u ispitivanjima cirkulacije krvi koja je vršio Harvi (1578.—1657.). Sa rastenjem znanja prestajao je strah; više se mislilo na savlađivanje nego li na poštovanje nepoznatog. Svaki vitalni duh bio je obuzet novim uzdanjem; ograde su bile srušene, i nije se više znalo ni za kakve granice ljudskih mogućnosti. »Nu, što male galije kao nebeska tela mogu da plove oko cele zemlje, to je sreća našega vremena. Ova vremena s pravom bi smela reći plus ultra, još dalje, onde gde su ranija rekla non plus ultra. To je bilo vreme delanja, nadanja i životne snage; novih početaka i preduzeća u svakoj oblasti; vreme koje je očekivalo jedan glas, jedan sintetičan duh koji bi mu izneo suštinu i misao. Franja Bekon, »najmoćniji duh novoga vremena«, bio je taj »koji je duhove zbunio« i oglasio da je Evropa stala na noge.