Otadžbina Platonova
Životi i mišljenja velikih filosofa | [Platon]
<< O koristi od filosofije | Otadžbina Platonova | Sokrat >>
Karta Evrope pokazuje da Grčka liči na neku koštunjavu ruku kojoj savijeni prsti padaju u Sredozemno More, Južno leži veliko ostrvo Krit, odakle su oni požudni prsti na dve hiljade godina pre Hrista uhvatili početke civilizacije i kulture. Istočno, s onu stranu Egejskoga Mora, leži Mala Azija, koja danas ćuti i ne javlja se da je živa; ali, u vremenima pre Platona bujali su u njoj poslovi, trgovina i duh preduzimački. Na zapadu, s onu stranu Jonskoga Mora, nalazi se Italija kao kriv toranj u moru, južno i zapadno Sicilija i Španija, koje su krile sve cvetne naseobine grčke, i još dalje na zapadu »Stubovi Heraklovi« (današnji Gibraltar), ona mračna vrata pored kojih se nije usuđivao da prođe nijedan antički brodar. I naposletku, na severu nalazi se oblast koju su onda činile Tesalija, Epir i Maćedonija, još nesavladani i poluvarvarski krajevi, iz kojih ili kroz koje su se uselila ona snažna plemena čiji potomci behu geniji Homerove i Periklove Grčke.
Pogled na kartu otkriva dalje bezbrojne zalive na obalama i uzvišenja na kopnu. Svuda useci i zalivi kroz koje se uvlači more, n zemlja svuda navaljana i nabacana u brežuljke i brda. Ovim prirodnim vodenim i planinskim granicama bila je Grčka razdeljena na usamljene komade. I kako su putovanje i saobraćaj u ona vremena bili mnogo mučniji i opasniji nego danas, svaka dolina razvijala je svoje, za se dovoljno, gazdinstvo, i sopstvenu, nezavisnu vladavinu, sopstvena uređenja, jezik, religiju i kulturu. Svuda jedan dva grada, oko kojih se sve do brdskih klanaca prostire poljoprivredno zaleđe: takve »varoši-države« bile su Eubeja i Lokrida, takve Etolija, Fokida, Beotija, Aheja, Argolida, Elida, Arkadija, Mesenija, Lakonija sa glavnom varoši Spartom, i Atika s Atinom.
Karta nam pokazuje još i to da je Atina od svih većih grčkih varoši najistočnije ležala. Svojim povoljnim položajem razvila se Atina u mesto kroz koje su Grci izlazili u svet i za kojim su težile maloaziske trgovačke varoši, i ona je postala kapija kroz koju su one starije varoši unosile svoj raskoš i svoju kulturu u mladu grčku zemlju. Ona je u Pireju imala izvrsnu luku, gde je bezbroj brodova moglo da se ukotvi bez smetnja koje dolaze od teških morskih nevolja. I ona je imala veliku prekomorsku flotu.
U vreme od 490. do 470. godine pre Hrista zaboravile su Sparta i Atina svoju zavist, sjedinile su svoje snage i odbile napad Persijanaca pod vođstvom Darija i Kserksa, i time sprečile da Grčka postane kolonijom aziske carevine. U toj borbi mlade Evrope protiv Istoka, koji je već stario, Sparta je dala vojsku a Atina flotu. Posle rata raspustila je Sparta svoju vojsku i morala da zapadne u ekonomske teškoće, koje uvek prate takve događaje; svoju ratnu flotu Atina je pretvorila u trgovačku mornaricu, i razvila se u jednu od najvećih trgovačkih varoši staroga sveta. Sparta se vratila u stanje poljoprivredne odvojenosti i u opšte mirovanje, dok je Atina postala poslovno trgovačko i lučko mesto gde su se susretale mnoge rase sa svojim različnim kultovima i običajima, i svojim dodirom i suparnšptvom izazivale upoređivanje, tačna ispitivanja i razmišljanje.
U takvim središtima raznovrsnog saobraćaja gotovo se sasvim istiru tradicije i dogme. Gde je bezbroj ispovedanja vere, tu naginjemo na to da sumnjamo u sve. Trgovci su, po svoj prilici, bili prvi skeptičari; oni su se suvšpe koječega nagledali da bi u sve to mogli verovati, i opšta sklonost trgovaca da sav svet dele na budale i lopove dovela je do sumnje u sve veroispovesti. Pored toga, oni su postepeno razvijali i nauku; sa sve većom složenošću novčanih poslova razvijala se matematika, a sa jačanjem brodarske hrabrosti astronomija. Blagostanje koje je neprestano raslo donelo je sa sobom dokolicu i sigurnost, a to su uslovi svakog ispitivanja i svake naučie spekulacije. Od zvezda nije se više tražila samo orijentacija na dalekoj morskoj pučini, nego i odgovor na zagonetke vaseljene; prvi grčki filosofi bili su astronomi. »Ponoseći se onim što su postigli (kaže Aristotelo), ljudi su posle persiskih ratova neprestano koračali napred; naseljavali su se u svima naukama i tražili još dalje oblasti ispitivanja. Smelost ljudi narasla je toliko da su se usudili da za procese i za događaje, koji su se pre svodili na natprirodne snage. traže prirodne osnove za objašnjavanje. Magija i obredi polagano su uzmicali nred naukom i posmatranjem, i počela se razvijati filosofija.
U početku filosofija je bila na fizikalnoj osnovi. Ona je gledala na svet materije i pitala šta su poslednji i nerazrešljivi sastavni delovi stvari. Prirodan završetak ovoga toka misli bio je materijalizam Demokritov (460.—360. pre Hrista): »U stvarnosti nema ničega dalje osim atoma i prostora«. Takva je bila jedna od glavnih struja grčkoga mišljenja; u Platonovo doba lrodužavala je ona svoj život neko vreme pod zemljom, ali je nanovo izbila na površinu u Epikura (342.— 270. pre Hrista), i u Lukrecija postala je strujom rečitosti. Nu, najosobenije i najuglednije tekovine grčke filosofije dobivale su svoj oblik u sofista, putnika i učitelja mudrosti, koji su više pazili na vlastite misli i sopstvenu prirodu nego li na svet stvari. Svi oni bili su mudre glave (na primer Gorgija i Hipija), i mnogi od njih (Protagora, Prodik) dubokoumni. Jedva ima koji problem ili koje rešenje u našoj savremenoj filosofiji duha i ljudskoga držanja da ga oni nisu bili poimali i o njemu govorili. O svakoj stvari oni su sumnjali, i bez straha se kretali usred religioznih i političkih tabua, i svaku veru i svako uređenje pozivali su pred sudiski sto uma. U politici podelili su se na dve škole. Jedan pravac učio je, kao i Ruso, da je priroda dobra, a civilizacija zla; da su ljudi od prirode svi jednaki i da su postali različni samo zbog mera i naredaba pojedinih klasa, i da su zakone izmislili jači da bi vezali slabije i vladali nad njima. Drugi pravac zastupao je, kao i Niče, shvatanje da priroda stoji s onu stranu dobra i zla; da su ljudi od prirode svi različni; da su moral izmislili slabiji da bi vezali i ograničili jače, i da je moć najviša vrlina i najviša žudnja čovekova. Zato je po njima od svih oblika vladavine aristokratija najmudrija i najprirodnija.
Ovaj napad na demokratiju pokazuje nesumnjivo porast bogate manjine u Atini koja se nazvala oligarhiskom partijom, a demokratiju oglasila za praznu zabludu. U izvesnom smislu demokratije nije bilo toliko da bi je izobličavali; jer su od 400.000 stanovnika atinskih njih 245.000 bili robovi, a ti uopšte nisu imali nikakvih političkih prava, a od onih 150.00 slobodnih ili građana dolazio je samo malen broj u Eklesiju, ili narodnu skupštinu, gde su se pretresale i uređivale prilike u državi. Ali, i pored toga, Atinjani su ostvarili demokratski duh u tolikoj meri u kolikoj on docnije nikad nije bio ostvaren. Narodna skušptina bila je najviša vlast, a najviše činovničko telo, Dikasterija, ili najviši sud, brojalo je preko hiljadu članova (zato su podmićivanja bila skupo zadovoljstvo), koje su po alfabetskoj shemi birali iz celokupnog broja građana. Nijedno uređenje nije moglo biti demokratskije, a ni bezumnije, kako su tvrdili njegovi protivnici.
Za vreme drugoga Peloponeskoga Rata, koji je trajao duže od jednog ljudskog veka (430.—400. pre Hrista), i u kojem se vojnička moć Sparte borila protiv pomorske moći Atine i naposletku je i pobedila, oligarhiska partija atinska, pod vođstvom Kritijinim, tražila je da se demokratija ukloni pošto nije sposobna da vodi rat, i hvalila je potajno aristokratsku vladavinu u Sparti. Mnogi od oligarhiskih vođa bili su prognani; ali, kad se Atina najzad predala, između ostalih Spartinih uslova za mir bio je i taj da se natrag pozovu prognani aristokrati. Tek što su se ovi vratili, izazvaše oni pod vođstvoi Kritijinim revoluciju bogataša protiv »demokratske« partije, koja je vladala za vreme nesrećnoga rata. Revolucija bude ugušena, i Kritija umre na bojnom polju.
Ovaj Kritija bio je učenik Sokratov i ujak Platonov.
<< O koristi od filosofije | Otadžbina Platonova | Sokrat >>