POKOJNIKOVA ŽENA. I. Toliko mu je već izlazila, a i sada izlazi na grob, da ga je kao živoga gotovo zaboravila i pamti ga samo po grobu. Dugačak mu grob. Više groba štrči mu drven krst. Do krsta testijica vode; u grlo joj kita suha bosiljka, a po dršci testije i bokovima crne se kaplje voska nakapalih od toliko sveća koje mu je palila. I ako ne svakoga dana, a ono svake subote i u oči praznika, ispočetka s majkom, a posle, kada joj dete poraslo i ojačalo, s detetom je izlazila na grob i klečala. Tada bi na grobu uvek bila razgrnuta bošča s tepsijom, u kojoj bi bilo ponuda: pita, jabuke, grožđe i kriške pečene bundeve (sve ono što je on rado jeo). Bošča bi se belela, odudarala od trošne, crne zemlje groba u koju ona nikada nije smela dublje da zabode prst, sve bojeći se kao da ne napipa, dodirne [page 14]

trulo, čovečje telo, jer toliko je u tome grobu bilo pokopano! Cela njegova porodica, jedno preko drugoga, naizmence i — neposletku, povrh sviju, on, muž njen. Oko krsta bi upaljene sveće tiho gorele. Lelujali bi im se njihovi laki plamenovi. Ona, pošto čelo groba klekne, nagnula bi se napred ka grobu, tako da joj glava, čelo, dodiruje krst. Crna joj šamija sa otpuštenim krajevima sa strane, sakrila bi joj belo lice, a na ruci zavrnuo bi se rukav od košulje sa crnim bojama, te bi joj se videla bela, rumena koža od ruke. Plače. Puna joj se ramena tresu. Lice joj sakriveno u šamiji i ugrejano, okupano krupnim, sočnim suzama, jasno nežno odudaralo bi od crnine šamijine. Oči joj vlažne, tamne. Istina s malo bora, ali naročito tada, kada joj oči pocrvene i podnaduju se od plača, i ne vidi se. Pa taj njen plač bio je tako dubok, uzdržavan, pun grcanja... Čim uđe na groblje, sinčića, koga je za ruku dotle vodila, odmah ostavlja da za njom ide, a ona kao da potrči grobu... I idući skida tepsiju s glave, da bi je što pre metla na grob, posle još brže odveže šamiju, zabaci krajeve, te joj sine podbradak, lice... I, čisto sa strahom, [page 15]

uplašeno, pošto poljubi krst, još užurbanije pali mu sveće, pa, kao da 6i se što pre svega toga otresla — ne klekne, već pada na grob i zajeca: — Lele, Mito! Sinčić joj, koji, ostavljen, trči za njom, ne može da je stigne, i kad vidi kako ona pada, nestaje je kod groba, pojuri k njoj: — Nemoj, nano... Pa, od straha što se ona ne obzire na nj, pada i on do nje na grob i počne, gurajući se u njen skut, da plače, jeca. Ona ga i ne gleda, kuka, nariče. Kao uvek, spominje njega, pokojnika, muža; ređa njegove želje. Pa kada počne ono: na koga ih je ostavio... što ne siđe da ih vidi i ne pogleda... a naročito da vidi dete, sina... već koliki mu je i kakav je porastao... Ne zna se ko više plače. Da li ona ili dete. I tek kada dete onako ispod njena skuta, još više uplašeno što se ona nikako njemu ne okreće, počne na sav glas da rida, i kad bi od njegovih krupnih suza već počela zemlja da se vlaži i lepi po njegovim obraščićima, tek onda bi se ona osvešćivala, trzala, dizala ga gotovo onesveslo od plača, čisteći mu zemlju sa obraščića. [page 16]

— Šta pa ti? kroz plač počela bi kao da govori. Ne gledaj ti nanu, čedo... Zar zato što vidiš da nana plače, pa i ti da plačeš? Ne gledaj ti nanu. Drugo je nana. Nemoj. Lošo će mi ti je... počela bi da ga utišava, prigrljava, meće sebi u skut. Ali tek tada sinčić joj, u njenom krilu, oslobođen od straha, još više bi se ražalio i produžavao da i dalje jeca, plače. Posle se diže. I pošto od plača razuzureno joj i popustilo odelo pritegne, ponovo se zabradi šamijom, ali sada dublje, da joj se vide od uplakana lica samo oči i jabučice, i kad od onoga što mu je iznela na grob razda po komšijskim grobovima, a najviše prosjacima, i kad naposletku još onako zajedno sa sinčićem zapali i kandilo pored sveće, uredi, očisti mu od trave i učvrsti grob, — tek onda bi se vraćali, ostavljajući mu grob onako nem, dugačak. Išli bi natrag kući. Ona nosi tepsiju na glavi. Jednom rukom vodi dete, koje, isplakano i umireno, sada veselo poigrava oko nje, a ona još sva vrela. Uplakano joj lice zažarilo se, buknulo, a i cela joj snaga kao nabrekla. Haljine joj tesne. A oseća kako joj se prsa šire, otimaju se iz tesnog količeta, izlaze na [page 17]

polje, vide se... Zato od stida saginje glavu, namiče još više šamiju, da joj se jedva vide oči i usta, koja još ne mogu da se umire od plača, već joj dršću. A s groblja u varoš vodi još i drum širok, prav, po kome vrvi svet. I zbog toga još uplašenija, sve uza zid brzo ide. Ali već ispred Itine kasapnice menja hod. Čvršće steže dete za ruku, još više poginje glavu i jedva čeka da što pre do te kasapnice dođe, nazove Boga i prođe je. Jer pred tom, Itinom, kasapnicom uvek ima po nekoliko njih muških, gde besposleni sede na ćepencima, puše, gledajući ili svet što drumom prolazi, ili one obešene čereke mesa i krvave direke od kasapnice, iskićene bajatim crevima i džigericama, što kupuju Cigani ili krajnja sirotinja. I čim ona tu naiđe, jače povuče k sebi dete, još više se skupi, smerno, uplašeno. Ljudima oko kasapnice nazove Boga prema kasapnici. Ali ako se tu desi i gazda Ita, čim nju spazi, on odmah silazi s ćepenka, obuva izuvene cipele, izdvaja se, zaustavlja sinčića joj i zove ga k sebi, da ga daruje. Ona dete pusti i pošto odmakne, jednako okrenuta varoši, stane, čeka. Dete ode do Ite, poljubi ga u ruku, a ovaj vadi kesu, jedva nađe marjaš [page 18]

i daje mu. Pa, ma da ga niko od ostalih ne pita, on im kazuje čiji je: — Mitino. Mita što lane umre. A ono mu je domaćica, i pokazuje na nju, pa se opet okreće detetu: — Milane, sinko, dođi sutra, ali rano, sabajle, te čiča malo mesca da ti da, da odneseš doma, a sad 'ajd idi, — otpušta ga gledajući u nju kako ona stoji i čeka na dete. 'Ajd idi, veli glasno, da ga čak i ona čuje. — Idi, da te nana eno ne čeka. A ona zaista ga jedva čeka: sve se boji nečega, a naročito one širine i prostranosti druma, sveta, ljudi što po njemu hode. I čim oseti kako joj se sinčić vraća, hvata je za ruku, ona odmah produžava put. U tom već počne prvi mrak. Njive počinju da se gube; varoške ulice da bivaju tešnje i tamnije. Ona ubrza. Preko skrhanog mosta Odžinke ulazi u varoš. Žuri se. Ali sada malo slobodnije ide po poznatim ulicama. Prolazi pored kapija, kapidžika, sniskih kućica, dugačkih ćerana... tek po koja velika kuća, turska, s kapcima i rešetkama na prozorima... Susreće sluge i decu koja nose meso, pirinač i drugo, što po njima šilju iz čaršije svojim kućama muževi, domaćini.. Ali kada dođe do čaršije i kad hoće da [page 19]

je pređe i uđe u svoju ulicu, opet mora da zastane. Naročito, ako je subota, ne može se od sveta — pazarlija — seljaka, koji se vraćaju svojim selima. Neki pijani, na konjima, isprečili se i zaustavljaju svet, ispijajući okanice, onako s konjima ispred mejana. I posle sve to, tiskajući se, odmiče s vrevom, žagorom i prašinom. Ona, dok to, kao neka navala, ne prođe, čeka, pa zatim brzo pređe, gotovo pretrči čaršiju, i uđe u svoju ulicu. I čim uđe u svoju ulicu, sinčić je odmah ostavlja i pojuri ispred nje kući. Ona, u svojoj ulici sada kao sasvim oslobođena. gleda kako joj sinčić veselo trči kapiji, na kojoj ih već kao uvek čeka njena majka, koja svakad subotom i u oči svakog praznika dolazi, da kod nje prenoći. — Dođoste li? pitala bi je mati, dižući se s praga od kapije i brižljivo krijući bošču, u kojoj bi obično uvila brašna i drugo što joj je donela. — Eto, dođosmo, odgovarali bi materi ona i odmah se saginje, pruža joj ključ od katanca, pošto ona od tepsije na glavi ne može da otvara kapiju. Majka bi otvorila i, jednako krijući onu bošču, prva bi ušla i žurno otišla u kuću. I, kao uvek, odmah bi tamo