Prvi ustanak (libreto) – Prvi čin

„ Prvi ustanak ”
Prvi čin	Drugi čin ►	Treći čin ►	Četvrti čin ►

Likovi i uloge

Vule Ilić	hajduk Stanoja Glavaša	tenor
Ilija Birčanin	knez srpski	bariton
Aleksa Nenadović	knez srpski	tenor
Jelena	robinja	sopran
Mehmed Fočić-aga		bas-bariton
Kara-Husein		bariton
Jedan seljak		bariton
Dva turčina		tenor bariton
Filip Višnjić	slepi guslar	tenor

• Hor: seljaci (muški hor), raja (mešoviti hor), Turci (mupki hor)
  
• Statisti: narod (ljudi i žene), jedan dečak

I čin – „Seča knezova”

Događa se 23. januara 1804. godine. Šuma sa debelim hrastovima; levo, u dubini, koliba pokrivena slamom. Ispred kolibe na kladi sedi nekoliko seljaka, dva-tri stoje. Vule Ilić, hajduk Stanoja Glavaša, stoji naslonjen leđima na kolibu. On je naoružan puškom, jataganom i pišoljima. Svojim odelom odudara od seljaka, koji su kako-tako obučeni. Od njih samo jedan ima pušku, a drugi jatagan. Prvo se začuje hajdučka pesma „Koja gora razgovora nema”, koju pevaju seljaci i hajduci dolazeći iz šume. Za vreme ove pesme diže se zavesa.

Seljaci (iza scene) [T. B.]
Koja gora razgovora nema?
Romanija razgovora nema.
(Seljaci dolaze na scenu)
Prođe Novak, pa je razgovara,
i provede konja zelenoga,
a na konju brata ranjenoga.

Vule Ilić (drži čuturu i nazdravlja)
Kuda pošli, dobro došli,
sreća nam se nasmešila.
Božja volja s nama bila,
da branimo srpsku raju.
(Pije iz čuture)
Besni Turčin, robi, pali,
zulum pravi, glave seče.
Pusti Srbin ćuti, trpi.

Seljaci [T. B.]
Ćuti Srbin, života ne daje.
Mehmed Fočić po'vata knezove,
obezglavi sirotinju raju.

Vule Ilić
Preva ri ih Turčin i na veru dobi,
Birčanina silnog i Aleksu.

Seljaci [T. B.]
Na veru, na veru, crna mu duša bila!
Fočić-Aga sa dvesta momaka,
teško zemlji kuda Turci prođu.

Nekoliko seljaka [B.] (Vuletu)
Ti si hajduk Stanoja Glavaša,
zakon ti je u desnici ruci.
Hrabri Vule, spasavaj knezove.

Vule
Ja jedini, na dvesta Turaka?

Seljaci [T. B.]
Ti jedini, bez ikoga,
pogini hajduče!

Vule (seljacima)
Vas pobiti treba,
jer ste hladno stenje.
Sinji robe,
riljaš zemlju k'okrtica,
kamdžija ti po leđima puca.

Seljaci [T. B.]
Žene, deca, sirotinja,
leba nema, Vule!

Robinja (iza scene)
Vekovi će prohujati,
zemlja će se otvoriti,
nebesa se zatvoriti.
Teško tada našim dušmanima.

(Pojave se dva Turčina gonieći ispred sebe vezanu Robinju)

Robinja (posrćući)
Za ljubav, braćo,
za pravdu mrem.
(padne)

(Vule trgne jatagan i navali na Turke)

Turci (preplašeni)
Stanoje Glavaš!

Vule Ilić
Nije Glavaš. nego ljuta guja!
Vule Ilić iz sela Kolara!

(Turci nagnu u bekstvo, Vule za njima sa isukanim jataganom. Seljaci odreše Robinju i zapajaju je rakijom)

Robinja
Fočićevi momci,
zle sluge goreg gospodara,
zemlja im kosti isturila.

Seljaci [T. B.]
U mir, u mir, Robinjice!
Sila ne zna za Božiju pravdu!

(Naiđe Vule brišući jatagan o čakšire)

Robinja
Živeo junače, Bog ti sreće dao!

Raja (iza scene, iz daljine) [S. A. T. B.]
Besni Turčin sa Istoka,
pali, robi i tamani,
bez uvora na Zapadu
usahnuše reke.

(Robinja ode brzo desno, pogleda, vrati se)

Robinja
Gospod s nama... Knezove vode:
Birčanina i Aleksu
krvnik Fočić tevabiji glava!

Raja (iza scene) [S. A. T. B.]
Jaduj jade, jadni rode,
za nas više spasa nema.
Tvrda zemlja, hladna stena,
nebesa se zatvorila.

Vule (seljacima)
Zbogom, braćo...
(Robinji)
Prosti me, sestro...
Gde su Turci mnogi
za hajduka mesta nema...
(Ode)

(Seljaci se uznemire. Neki uđu u kolibu, a ostali i Robinja odu u stranu. Čuje se larma iza scene. Nailaze Fočić Mehmed-Aga, Kara-Husein, Uzun-Mehmed; za njima vezani u sindžir Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin; za ovima gomila Turaka i naposletku raja, ljudi i žene. Svi zastanu)

Raja [S. A. T. B.]
Čestiti Aga, pusti nam knezove,
dve stotine kesa daćemo ti blaga!

Fočić-Aga
Bre, ne luduj, crna rajo!
Ko da pusti dva planinska vuka!

Raja [S. A. T. B.]
Čestiti Aga, pusti nam knezove,
tri stotine kesa daćemo ti blaga!

Fočić-Aga
Za blago se roblje otkupljuje,
a ovo su dva srpska arslana:
raju bune, Turke ubijaju...
danas ću ih, beli, razdružiti...

Ilija Birčanin
Na megdanu nisi nas dobio,
no na veru, prokleti Turčine!
Krv će naša iz zemlje provreti,
natopiće zemlju Lazarevu,
probudiće kosovske junake
i zatreće drna dušmanina.

Kara-Husein
Umukni, đaure,
jezik ću ti iščupati!

Aleksa Nenadović
Odbij se, Turčine,
ni tvoj zulum dugo biti neće!
(gleda po okolini)
Oj, Jakove, moj rođeni brate,
ne drži vere u Turčina.
Čete kupi, udri se s Trucima,
skupo prodaj svoju rusu glavu.
(raji)
U dušmanske ne verujte reči,
jer poštenje sa neverom neće,
zlo je s dobrim u iskonskoj kavzi,
i tu, braćo, pogovora nema!
Na noževe se zlo dočekuje,
vera data i dušmanske reči,
dušman daje, gori ko ih prima!

Raja [S. A. T. B.]
Tako je, kneže Aleksa,
u Turčina nikad vere nema!

Turci [T. B I.]
Ala, joldaš, pobuni se raja!

(Nastane komešanje. Kara-Husein zavitla kamdžijom)

Kara-Husein
Na kolena ropske sluge!
Zemlji padaj, robe od Kosova!

(Kara-Husein tuče kamdžijom. Žene kleknu, ljudi se malo povuku gunđajući)

Žene (klečeći) [S. A.]
Suze roni srpska majka,
na kriocu gaji sina,
za Turčina, za krvnika!

Ljudi [T. B.]
Ko pogubi na veru junaka,
dušu gubi i prokletstvo prima!

Turci [T. B I.]
Gle, manita raja nas rezili!

Fočić-Aga
Dok pogubim od reda knezove,
i popove što su raji glava,
Srbija se više dići neće!

Ilija Birčanin
Pade srpstvo, padoše junaci,
samo osta goloruka raja,
da robuje svome dušmaninu.
Glave će se nebu uzdignuti,
junaci će zemlji vaskrsnuti,
narod će se njima pridružiti,
teško vama, Turci, za doveka!

Fočić-Aga
Bre, ne luduj, Birčanin Ilija,
gde je bilo od roba junaka!
Vodite ih reci Kolubari,
Tamna noćca da nas ne pretekne.

(Fočić-Aga, za njim povorka: knezovi, Turci i raja. Seljaci ostanu pogruženi na sceni, Robinja tiho plače)

Raja (odlazeći) [S. A. T. B.]
Tamna noći, nikad ne pa'nula,
bela zoro, nikad ne svanula,
dva se bora nebu uzdigoše,
slomiše ih na izdaju Turci.

(Robinja pođe, zastane i gleda za njima)

Robinja
O, jadni ljudi, o, jadne žene!
Pođite mirno, jadni i plačni,
poslednju počast odajte njima:
Nenadoviću Aleksi dičnom
i silnom Birčaninu Iliji,
Jer smrt će njina, bolna i teška,
podići narod da ih osveti,
nama da skine ropske okove.
O, jadni ljudi, o, jadne žene!
Pođite mirno, jadni i plačni,
poslednju počast odajte njima.

(Robinja primeti dolazak Filipa Višnjića, guslara i polako mu ide u susret. Dečak dovede Filipa Višnjića. Robinja ih dočeka. Filip sedne na kladu. Oko njega posedaju seljaci. Robinja stane po strani sa dečakom. Slepi Višnjić zagudi u gusle i zapeva pesmu „Početak bune na dahije”. Seljaci, Robinja i dečak slušaju)

Filip Višnjić
„Bože mili! Čuda velikoga!
Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
po Srbiji zemlji da prevrne
i da druga postane sudija!
Tu knezovi nisu radi kavzi,
nit' su radi Turci izjelice,
al' je rada sirotinja raja,
koja globa davati ne može,
ni trpiti Turskoga zuluma;
i radi su Božji ugodnici,
jer je krvca iz zemlje provrela,
zeman doš'o valja vojevati,
za krst časni krvcu proljevati,
za krst časni i slobodu zlatnu!”

Seljaci [T. B.]
„Zeman doš'o valja vojevati,
za krst časni krvcu proljevati,
za krst časni i slobodu zlatnu!”

„ Prvi ustanak ”
Prvi čin	Drugi čin ►	Treći čin ►	Četvrti čin ►