Utopija nauke

Hteti usavršiti nauku, i zatim uvođenjem naučne kontrole usavrpšti društveni poredak na ocrtani način, — to je utopistička misao. Takav utopistički svet naslikao nam je Bekon u svom fragmentarno kratkom i poslednjem delu Nova Atlantida, koje je izišlo dve godine pre njegove smrti. Vels drži da je Bekonova »najveća zasluga za nauku to što je on, mada samo u skici, razvio sliku jednoga društva u kojem nauke kao upravljači stvari dobijaju naposletku ono mesto koje im pripada; ovim kraljevskim delom svoje imaginacije on je za tri stoleća postavio cilj velikoj armiji boraca u borbi saznavanja i izumevanja protiv neznanja i bede. Ovde, u ovih nekoliko stranica, nalazi se suština i »oblik« Franje Bekona, zakon njegova bića i njegova života, tajna i neprestana čežnja njegove duše.

Platon je u Timeju izneo staru legendu o Atlantidi, potonulom kontinentu u zapadnim morima. Bekon i drugi novu Ameriku Kolumbovu i Kaboovu smatrali su za staru Atlantidu; nije potonuo stari kontinent, nego je nestalo hrabrosti ljudi da plove po morima. Kako je ova stara Atlantida bila poznata, i njeni stanovnici pokazivali doduše dovoljno životne snage ali opet nisu bili sasvim onakvi kao briljantni stanovnici Utopije u Bekonovoj mašti, to Bekon izmisli novu Atlantidu, jedno ostrvo u dalekom Tihom Okeanu, kojim su tada uzduž i popreko plovili samo Drake i Magelan, a to ostrvo ležalo je od Evrope i tadanjega znanja dovoljno daleko da utopističkoj imaginaciji da izdašan prostor za igru.
Njegovo pričanje počinje na isti veoma umetničko-prirodni način kao velike pripovetke Defoa i Svifta. »Mi smo plovili od Perua (gde smo proveli čitavu godinu) prema Kitaju i Japanu Južnim Morem«. Nastala je duga tišina, i galije su na beskrajnom okeanu mirno ležale kao male mrlje na ogledalu, a gotovina pustolova smanjivala se. A potom su jaki vetrovi nemilosrdno gonili galije prema severu, neprestano prema severu, od juga koji je posejan ostrvima u beskrajnu morsku pustinju. Obroci su bili smanjivani, i opet smanjivani, i opet smanjivani; i bolest obuze momčad. Naposletku, kad se ona predala smrti, ugleda, čisto ne verujući, lepo ostrvo koje se pojavljivalo u daljini ispod neba. Kad su se galije približile obali, pustolovi ne ugledaše na obali divljake, nego proste pa ipak lepo obučene, čiste ljude, s očevidno razvijenom inteligencijom. Smeli su da iziđu na kopno; ali, saopšteno im je da vlada ostrva strancima uskraćuje stalan boravak. Nu, kako su neki iz posade bolesni, mogu svi da ostanu dok im bolesnici ozdrave.
Za vreme oporavljanja putnici su postepeno odgonetali tajnu Nove Atlantide. »Otprilike pre devetnaest stotina godina (pričao je jedan od urođenika) vladao je na ovom ostrvu jedan kralj o kome spomen poštujemo iznad svega. On se zvao Solomona, i mi se sećamo njega kao zakonodavca našega naroda. Ovaj kralj imao je veliko srce... i težio je samo za tim da usreći kraljevstvo i svoj narod.« Među izvanrednim delima ovoga kralja jedno se naročito odlikovalo. To je bilo stvaranje ili osnivanje Reda, ili Društva, koji se zove Solomonov dom; ovaj dom mi smatramo za najplemenitiju ustanovu sveta i za buktinju ovoga kraljevstva.«
Zatim sleduje opisivanje Solomonova doma, suviše složeno da bi se moglo citirati, ali dovoljno rečito da neprijateljskom Mekoleju izmami sud da »ni u jednom ljudskom spisu nema mesta koje bi se dubinom i ozbiljnom mudrošću više odlikovalo« nego baš ovo. Solomonov dom, na Novoj Atlantidi, zauzima mesto kao Parlamentski dom u Londonu; to je sedšpte vlade ostrva. Ali, u njemu nema nikakvih političara, nikakvih obesnih »odabranih ljudi«, nikakvog »nacionalnog brbljanja«, kao što bi rekao Karlajl; nikakvih stranaka, izbornih i partiskih skupština, sastanaka, kampanja, znamenja, plakata, uvodnih članaka, govora, laži i izbora. Ovi stanovnici Nove Atlantide kao da nikada nisu ni mislili na mogućnost da državne položaje osvajaju pomoću takvih dramatičkih metoda. Ali, put ka visinama naučne slave svima je otvoren, i samo oni koji su ovim putem zakoračili smeju da dolaze u sednice državnoga saveta. To je vlada naroda i za narod, i u njoj su najbolji koje je narod izabrao; vlada tehničara, arhitekata, astronoma, geologa, biologa, lekara, hemičara, ekonomista, sociologa, psihologa i filosofa. Dosta složena; ali, zamislite vladu bez političara!
Ustvari, u Novoj Atlantidi uopšte se malo vlada, jer oni što vladaju više se zanimaju nadziranjem prirode nego li upravljanjem ljudi. »Cilj naše ustanove jeste saznaanj uzroka i skrivenih kretanja stvari, i proširivanje granica ljudske moći, radi proizvođenja svih mogućih stvari.«1 To je osnovna misao knjige, i Franje Bekona. Vladare nalazimo gde vrše tako nedostojan posao kao što je promatranje zvezda, gde se trude da snagu vode koja pada iskoriste u industriske ciljeve, gde razvijaju gasove radi isceljivanja različnih bolesti, gde prave eksperimente na životinjama radi pribiranja hirurških znanja, gde ukrštanjem zapaćaju nove varijacije biljaka i životinja, i t. d. »Mi podražavamo let ptica i možemo da u vazduhu malo letimo. Imamo brodova i čamce za podmorske ciljeve.« Vodi se spoljna trgovina, ali na neobičan način; ostrvo proizvodi ono što troši, i troši ono što proizvodi; ono ne preduzima nikakvih ratova da osvoji nove pijace. »Mi vodimo trgovinu, ali ne zlatom, srebrom, ili dragim kamenjem, ni svilom, ni začinima, niti ikakvom drugom robom, nego samo prvim onim što je Bog stvorio, a to je svetlost; mi želimo da svetlost napretka donesemo iz svih krajeva sveta.«1 Ovi »trgovcn evetlosti« jesu članovi Solomonova doma, i njih svakih dvanaest godina šalju u svet da žive među stranim narodima svih civilizovanih delova zemlje, da nauče njihove jezike i prouče njihove nauke, industriju i književnost; i posle dvanaest godina da se vrate, da upravi Solomonova doma podnesu izveštaj o svojim nalazima; a njihova mesta u stranom svetu zauzima nova grupa naučnih istraživača. Na taj način ono što je najbolje u svemu svetu dolazi naskoro u Novu Atlantidu.

Ma kako da je ovo crtanje kratko, opet u njemu vidimo nacrt svake filosofiske utopije: — narod kojim u miru i u skromnom dobrom stavnju upravljaju njegovi najmudriji. San svakoga mislioca jeste zamenjivanje političara naučnicima; ali, zbog čega se pored tako mnogih inkarnacija ostalo samo kod pustoga sna? Možda stoga što je mislilac bio suviše u duhu i snu da bi stupao na arenu istinskih stvari i pojmove o njima preobražavao u stvarnost? Zato što će bezobzirna požuda golih srebroljubivih duša večno potiskivati plemenite i obazrive aspiracije filosofa i svetaca? Ili možda zato što nauka još nije postigla svoju zrelost i samosvesnu moć? — I zato što tek u naše dane fizičari i hemičari i tehničari počinju opažati da sve veća važnost nauke za industriju i rat njima daje stožerni položaj u socijalnoj taktici, i nagovešćuje vremena u kojima će njihova organizovana moć možda primorati svet da ih pozove za vođe? Možda nauka još dosada nije zaslužila da bude vođ svetu; ali, možda će to zaslužiti već uskoro.