Дело Аристотелово
Животи и мишљења великих философа | [Аристотело и грчка наука]
<< Историска позадина | Дело Аристотелово | Заснивање логике >>
Једном учитељу који je давао образовање краљу краљева неће бити тешко да и y непријатељски расположеном граду нађе ученика. Кад je Аристотело са педесет и три године отворио своју школу, Ликејон, дошло му je толико ученика да су за одржавање реда били нужни компликовани прописи. Ученици су сами одређивали ове прописе, и сваког десетог дана бирали су једнога из своје средине за надзорника школе. Али не треба мислити да je та школа била место строге дисциплине, јер предана слика показује нам, шта више, ученике при заједничком ручку са њиховим учитељем, и при настави која je трајала за време заједничких шетњи на путу поред вежбалишта по којем je Ликејон добио своје име.
Ова нова школа није нимало била подражавање оне школе коју je Платон оставио иза себе. Академија je пре свих ствари била посвећена математици и спекулативној и политичкој философији; Ликејон je пре био склон биологији и осталим природним наукама. Ако смемо веровати Плинију, Александар je својим ловцима, пољарима, баштованима и рибарима дао упутства да Аристотела снабдевају свим зоолошким и ботаничким материјалом који би он могао пожелети. Друти антички писци извештавају нас да je Аристотело једаред имао на расположењу хиљаду људи, расутих по свој Јелади и Азији, да му купе обрасце флоре и фауне y свакој земљи. Са овим материјалом могао je да уреди прву велику зоолошку башту на свету. Једва ce могао довољно оценити утицај ове збирке на његову науку и философију.
Где je Аристотело нашао средства за финансирање тога предузећа? Он je већ сам, y то доба, био човек с великим приходима, и приженио ce на имање једнога од најмоћнијих државника Јеладе. Атенеј извештава (свакако мало претерујући) да je Александар дао Аристотелу, за физикалне и биолошке институције и y сврхе изучавања, суму од 800 талената (по данашњој куповној снази отприлике дин. 238,000,000, - 1934 г., оп. Голија) . Неки узимају да je на Аристотелов потстицај Александар изаслао скупу експедицију да испита изворе Нила и узроке његових периодичних плављења. Посао као што je збирка од 158 државних устава наговешћује нам знатну чету помоћника и секретара. Укратко, овде имамо први пример y европској историји како ce y великии потезима финансира наука из јавних средстава. Колико бисмо постигли y знању кад би модерне државе на сличан издашан начин потпомогле научно испитивање!
Али, ми бисмо били неправедни према Аристотелу кад бисмо пустили из вида готово фаталну ограниченост оруђа којим je он располагао поред својих беспримерних извора и средстава. Он je морао да предузима »одређивања времена без часовника, упоређивања температуре без термометра, астрономска посматрања без телескопа, и метеоролошка изучавања без барометра«. Он je живео y времену »које je од свих наших математичких, оптичких и физикалних инструмената једва имало који други осим линеала и шестара, a само за неке друге имало je најнесавршеније сурогате; хемиске анализе, тачна мерења и одмеравања, и моћна примена математике y физици, све je то било непознато; атрактивна снага материје, закон гравитације, појаве електричности, услови хемиске комбинације, дејства ваздушнога притиска, природа светлости, сагарања, и т. д., укратко све чињенице на којима ce оснивају новије физикалне теорије нису још сасвим или безмало никако биле откривене.
Овде ce види како изуми формирају историју: због немања телескопа Аристотелова астрономија je творевина детињске романтике; и због немања микроскопа његова биологија непрестано je збуњена. Одиста, баш y области индустриских и техничких изума Јелада je најдубље остала испод општег нивоа својих неупоредивих делатности. Грчко презирање ручнога рада, изузевши троме робове, није никоме давало прилике за непосредно познанство са процесима производње, за онај потстицајни додир са машинама који открива недостатке и наговештава могућности; техничка изумевања могли су да чине само они који нису никаква интереса имали y њима, и који не би од њих могли да извлаче никакву материјалну корист. Можда je баш јевтина цена робова спречавала изуме; снага мишица још je увек јевтинија него снага машине. И тако, док je грчка трговина освајала Средоземно Море, и грчка философија освајала свет око Средоземног Мора, грчка природна наука била je расута, и грчка индустрија остала je на истом ступњу на којем je стојала егејска индустрија кад су je грчки упадачи нашли пре хиљаду година y Кносу, Тиринсу и Микени. Нема сумње да овде лежи разлог зашто ce Аристотело тако ретко дотицао експеримента; механизам експеримента још није био створен, и најбоље што je он могао да чини било je постизање што универсалнијег и што континуиранијег посматрања. Поред свега тога, голема множина чињеница што су их скупили он и његови помагачи била je камен темељац за напредак науке пре две хиљаде година — једно од чуда људскога рада.
Списи Аристотелови иду на стотине. Једни антички писци приписују му четири стотине свезака, a други хиљаду. Сачуван je само један део, па и тај већ за себе чини једну библиотеку — по томе човек може себи да претстави ширину и величину целога дела. На првом месту стоје љогигки радови: Категорије, Топика, Прва аналитика и Друга аналитика, О интерпретацији, и О софистигким доказима; те радове сакупили су доцнији перипатетичари и издали под заједничким именом »Organon« Аристотелов (т. ј. орган или оруђе правилног мишљења). На друго место долазе радови који ce односе на прироцне науке: Физика, О небу, О постајању и пропадању, Метеорологија, Упоредна анатомија и физиологија, О души, О деловима животиња, О кретању животиња, и О постајању животиња. Треће су естетџчки радови: Реторика и Поетика, и четврто философиски радови y ужем смислу: Етика, Политика и Метафизика.
Одиста, ово je грчка Encyclopedia Britannica: сваки проблем који ce само може замислити и не замислити налази y њој своје место; и није никакво чудо што je Аристотело учио више заблуда и апсурдности него ли икоји други философ. Ту имамо синтезу знања и теорије какву нико други није извршио до дана Спенсерових, a ни тада ни напола тако величанствено; и много пре ту лежи освојење света него ли y изненадној и бруталној победи Александровој. Ако je философија тражење јединства, онда Аристотело заслужује оно високо име што га je носио кроз двадесет векова — Ille Philosophus: философ.
Разуме ce, духу који je био тако научно настројен недостајало je поезије. Од Аристотела не можемо очекивати књижевну бриљантност које су пуни списи драматичара-философа Платона. Место да нам даје високу литературу, y којој je философија оваплоћена (или помрачена) y митском и фантастичном облику, Аристотело нам даје стручну, апстрактну и концентрисану науку; ко њега потражи да нађе забаве, тражиће свој новац натраг. Место да лепој литератури ствара нове речи, као Платон, он je изградио терминологију за науку и философију: данас ми једва можемо говорити о којој науци a да ce не послужимо речима које je он донео; као фосилни остаци леже на путу нашега говора: способност, значење, максим (то je, код Аристотела, значило горњи став силогизма), категорија, енергија, актуалитет, мотив, сврха, принцип, облик — сву ту ваљану, необилазно нужну монету философскога мишљења сковао je његов дух И можда je тај прелаз из уметничкога дијалога ка брижљивој научној расправи потребан корак y развитку философије. Наука, која je основа и кичма философије, није могла да напредује докле год није развила своје сопствене строге методе рада и изражавања. И Аристотело je писао књижевне дијалоге који су y своје време били једнако цењени као и Платонови; али су они изгубљени, као што су ce изгубиле и научне расправе Платонове. Вероватно je да je време од свакога сачувало оно што je боље.
Могућно je и то да дела која ce приписују Аристотелу нису његова него да су компилације ученика и присталица који су y својим белешкама сачували неулепшано градиво његових предавања. Не чини ce да je сам Аристотело осим својих списа о логици и реторици публиковао и друге специјалне радове, a и садањи облик његовим логичким расправама дали су доцнији издавачи. Што ce тиче Метафизике и Политике, чини ce да су издавачи без ревизије или измене саставили белешке које je Аристотело иза себе оставио. Чак и стилистичка јединственост којом ce одликују Аристотелови списи, и која браниоцима његовог непосреднога ауторства даје доказна средства, има своје порекло y заједничком издању Перипатетичке школе. Ова околност изазивала je многе и жестоке препирке, као и хомерско питање, и то ће једва интересовати брзога читаоца. a скромнога испитивача приморава да ce уздржава од свога суда. У сваком случају можемо поуздано сматрати да je Аристотело духовни отац свих дела које носе његово име; рука која je ствар свршавала могла би y неком случају да припада другоме, али су глава и срце његови.
<< Историска позадина | Дело Аристотелово | Заснивање логике >>