Гилгамеш (либрето) - III чин

„ Гилгамеш ”
I чин ◄	II чин ◄	III чин

13. слика

Апстрактни простор са три светлеће препреке

Индивидуе необичног облика и кореографија о спајању, прожимању и умножавању. Улази Гилгамеш, не примећујући ништа.

Гилгамеш
Уплашио сам се смрти,
о, Богови, господари живота,
сачувајте ми живот.
О, Енкиду, пријатељу мој,
антилопа те млеком подојила,
за тобом плачу вали Еуфрата,
жале те жене
што гледаху како убисмо бика,
тужни су робови што сипаху вино,
и ја плачем тужбалицу за Енкидуа,
а он ћути и не слуша нас, о Енкиду!
Можеш ли мртав видети светлост сунца?
Страх ми утробу стеже,
Енкиду, ти си постао прах, земља,
страх ме је, страх,
лећићу и ја
и нећу устати никда и довека...

14. слика

Капија Сунца

Сподобе догурају Гилгамеша до прве капије. Шкорпиони су чувари капије.

Човек Шкорпион (гласом као робот)
Овај који је пред нама, од меса богова има тело...

Жена Шкорпион (гласом као робот)
... две трећине њега је бог, а једна трећина човек.

Човек и Жена Шкорпион
Потомче богова,
кажи нам циљ свог пута.

Гилгамеш
Иза капије коју чувате,
станује праотац мој Утнапиштим,
он је нашао вечни живот!
Морам да га питам за то!

Човек и Жена Шкорпион
Никада још човек није прошао
кроз тамни кланац
иза Сунчеве Капије до Мора Живота
никада још човек није прошао
кроз тамни кланац.

Гилгамеш
Ја ћу проћи,
ја хоћу да нађем живот!

(виче)

Ја хоћу, хоћу, морам!

Човек и Жена Шкорпион
Храбар си, Гилгамешу, храбар.
Иди и пронађи пут.

(понављају до промене сцене)

Нестаје прва капија и Шкорпиони. Гилгамеш прилази другој препреци. То су Врата Богова и престо богиње Сидури Сабиту. Он покушава да прође невидљиву препреку.

Сидури Сабиту
Ја сам Сидури Сабиту,
богиња што чува живота Стабло
у врту богова на обали мора...
Зашто си кренуо овим далеким путем?
Реке си препливао, пустиње прегазио,
неотворива Врата Сунца отворио.
Хоћу да знам, зашто си дошао,
потомче богова, који ти тражиш циљ?

Гилгамеш
Живот, вечни живот тражим!

(са зебњом)

Смрти се плашим и немам мира...
пријатељ мој, Енкиду, је постао земља...
Господарице, он неће никада устати...
тога се плашим, смрт ме свуда вреба...
покажи ми пут где Утнапиштим живи
за вечни живот хоћу да га питам.
Сидури моћна, покажи ми пут.

Сидури Сабиту
Богови, када су стварали људе,
они су смрт наменили човеку...
живот су богови засе задржали.
Зато једи и пиј, Гилгамешу,
и дан и ноћ буди весео.
Одећа нек' ти је светла, коса чиста,
окупај тело у свежој води.
Гледај децу како ти руку држе,
загрљајем својим обрадуј жену.
Само је у томе живот човека...

Гилгамеш
Хоћу све то и да траје вечно.

Сидури Сабиту
Живот који тражиш, нећеш наћи!

Крене брзо назад, Гилгамеш је заустави

Гилгамеш
Упути ме, богињо!

Сидури Сабиту
Када су богови стварали људе,
смрт су одредили за њих...

Гилгамеш
Покажи ми пут, Сидури,
ако треба опет пустињом, ићи ћу!
Ако пут води преко мора, препливаћу га...

Сидури Сабиту
Дубоке су воде смрти...

Гилгамеш
Доста, Сабиту, доста...
покажи ми пут!

Сидури Сабиту
Погледај тамо...
Чамац и лађар Утнапиштима далеког.
Али пут је дуг...
пут је дуг...

Сидури одлази. Гилгамеш креће ка лађи

Хор сподоба (иза сцене)
Пут је дуг...

15. слика

Утнапиштимова лађа и таласи

У лађи су Гилгамеш и лађар Ур-Шанаби. Путовање морем.

16. слика

Утнапиштимова капија

Утнапиштим и жена му за столом, око њих сподобе

Хор сподоба (сорпани и алти)
Долази брод... долази брод.

Утнапиштим
Ја гледам и не знам ко долази...
странац на нашем броду?

Утнапиштимова жена
О, богови, долази странац!

Долазе Ур-Шанаби и Гилгамеш. Лађар пада пред ноге Утнапиштима.

Ур-Шанаби
Опрости што га доведох,
натерао ме силом,
избора нисам имао, опрости!

Гилгамеш
Краљ сам Урука сјајног,
што сија над грдовима света,
Утнапиштима тражим, праоца људи.

Утнапиштим
Утнапиштим сам ја!

Гилгамеш
Лутао сам дуго да те нађем,
тебе о ком предања говоре...
сада сам ту.
Хоћу да нађем вечни живот.
Енкиду је постао блато земље...
прах је постао...
хоћу да у ништим духове смрти!
Утнапиштиме, покажи ми живот,
ти си га стекао.

Утнапиштим
Месо богова и људи је у твом телу.
Мати ти је родила као човека...
човеку није одређен вечни живот.

Гилгамеш
Кажи ми, Утнапиштиме,
како си доспео на сабор богова,
како си нашао вечни живот.

Утнапиштим
Ја ћу ти открити тајну богова...
На Еуфрату је постојао
стари град Шурупак
и ти га знаш.
Тад богови одлучише да га униште,
потоп да пусте, да га потопе...

Утнапиштимова жена
На реци, у кући од трске,
живели смо: муж, деца и ја.

Утнапиштим
Еа, бог мудрости,
није се сложио да нестане људи...
дао је да видим слике у сну...
схватио сам и саградио лађи:
сразмерна је била дужина ширини,
спустио сам је у слатководно море,
донео у лађу семе сваке врсте
и животиње мале и велике
кад владари таме пустише кишу...
Беснели су сви зли дуси.
Светлост се претворила у таму
и сами се богови уплашише потопа.

Утнапиштимова жена
Седмог дана попусти потоп...
била је тишина као после боја...

Утнапиштим
Пустих голуба,
он оде и брзо се врати...
Следећи дан пустих ластавицу...
и она, јадница, брзо се врати...
Трећег дана гаврана пустих,
он нађе хране и не врати се.
Тада сам све пустио напоље
и принео жртву боговима... Еа, бог, рече тад:
Утнапиштим је био смртан човек,
сад нека буде са својом женом једнак нама...
Зашто би се теби богови смиловали
да вечни живот нађеш?

Гилгамеш
Створен сам да се борим.

Утнапиштим
Гилгамешу,
дуго си ходао и поднео многе муке,
хоћу да ти одам тајну о чудотворној трави.
Дубоко у мору расте,
цвет сличан је трну.
Кад једеш од њега
наћи ћеш младост вечиту.
Лађар ће те одвести
до места где је најдубље слатководно море...

Гилгамеш поздравља Утнапиштима и жену му. Утнапиштимова капија нестаје.

17. слика

Лађа и море

Гилгамеш и лађар су у броду. Гилгамеш скаче у море. Враћа се у лађу носећи цвет.

Гилгамеш
Ја имам цвет што обећава живот
и младост у пуној снази.
Хеј, свете, ја имам цвет!
Носим га у Урук,
даћу јунацима да једу од њега.
Вратиће свима снагу и младост.
Вози, Ур-Шанаби, иди...

Гилгамеш излази из лађе, а лађар и лађа нестају. Он је на извору у пољу. Оставља цвет на стени крај извора и купа се. Бљеска. Змија (играчица) узима цвет и односи га са сцене. Гилгамеш је опази како одлази.

Гилгамеш
За кога су се трудиле руке моје?
Ур-Шанаби, за кога истиче крв мога срца...
за црва који по земљи гамиже!
Енкиду, пријатељу мој, Енкиду!
О, Енкиду!

Светлост се гаси

18. слика

Престона дворана

Гилгамеш се вратио кући. Седи на престолу. Дворјани, алхемичари, свештеници и свештенице у групама мирују.

Девојка
Опет је међу нама наш Гилгамеш,
краљ земаља, краљ краљева,
наш Гилгамеш.
Hšajathija vazarka.

Хор
Живео Гилгамеш,
краљ земаља, краљ краљева.

Гилгамеш
Свештеници, чаробњаци, мудраци...

(позвани падају пред његове ноге)

Дозовите ми Енкидуов дух!

Улазе два свештеника

I Свештеник
Мртвима није потребно светло...

Хор (алти и баси) (шапатом)
Мртвима није потребно светло...

I Свештеник
...прах земље им је храна...

Гилгамеш
Доста!
Говорите како да угледам Енкидуову сенку.

I свештеник
Ако хоћеш да стигнеш
до пребивалишта великог бога мртвих,
мораш доћи у прљавој одећи.

Гилгамеш
Даље!

I Свештеник
Не смеш се намазати скупоценим уљем.

Гилгамеш
Даље, даље, шта још?

II Свештеник
Не смеш у руци држати жезло.

Гилгамеш
Шта још?

I Свештеник
Не смеш пољубити жену коју волиш.

Гилгамеш
Доста, престаните,
све то и много тога још могу да учиним,
али ти није начин да одем
до мрачног Иркалиног стана.

Девојка
Лагано, али сигурно,
корачамо према пребивалишту
из ког не излазе, не излазе
више они који тамо оду...

Гилгамеш
Али ја желим жив да сазнам
судбину мртвих...

II Свештеник
Пут води кроз седам капија...
На првој капији
мораш скинути огртач и тако редом...
/ Ни тада нећеш видети мртвог...
| јер нико те тамо није звао.
| I Свештеник
| Ни тада нећеш видети мртвог...
\ јер нико те тамо није звао.

Гилгамеш
Одлазите, хоћу да останем сам!

19. слика

Сви напуштају дворану осим стражара. Гилгамеш приступа жртвенику и пружа руке у пламен.

Гилгамеш
Еа, о мудри боже дубина...
Узми на жртву руку Гигламеша,
који је две трећине бог,
а једна трећина човек
и пошаљи ми овамо Енкидуову сен.

Светло затрепери... Стражари попадају на тле.

Еа (ван сцене, преко звучника)
Гилгамешу, припреми се.
Жеља ће ти бити испуњена.

Настаје димна завеса и на њој пројекција силуете Енкидуа

Гилгамеш
Говори, пријатељу мој...

(Енкидуова сен шапуће неразговетно)

Говори, пријатељу мој, пантеру степе,
кажи ми истину о земљи коју си видео.

Енкидуова сен (гласним шапатом)
Ја ти то не могу рећи, пријатељу,
ја ти то не могу рећи.

Гилгамеш
Говори, говори, говори!

Енкидуова сен
Ако бих ти открио истину
о земљи коју сам видео
ти би сео и заплакао.

Гилгамеш
Па, хоћу да седнем
и плачем довек...
говори.

Енкидуова сен
Погледај Енкидуа!
Твој пријатељ,
којег је товја рука даривала,
постао је блато, земља,
пун је прашине.
Потонуо је у прах,
прах је постао...

Нестане Енкидуова сен.

20. слика

Престона дворана је опет осветљена

Гилгамеш стоји непомичан.

Гилгамеш
Прах!... Прах?...
Моји су сада одбројани дани,
и ја сам само ветар...

(узбуђено)

О, не!
Ја још сам жив!
Писару, брзо!

(Утрчи писар и неколико достојанственика)

Узми свету трску
у глину упиши што Гилгамеш збори!

(мирно, достојанствено)

Све сам видео ја, господар Земље.
Свих људи патњу
и дело све сам разумео.
Моје оружје у борби није имало равног...
изнео сам пред људе
тајне и скривене ствари.
Утнапиштимову причу донео сам им ја.
Кроз бескрај и време носио сам тело
и богињи једној рекао: Не!
Сунце се рађа у грудима мојим,
дижем се опет и усправно стојим
кроз еоне земном трагу мом
никад се неће угасити сјај.
Нека знају они што родиће се тек:
борбом за све људе надживи човек свој век,
надживи... човек...

(шапуће)

Гилгамеш умире. Долазе дворјани и робови са бакљама. Народ.

Хор
А! А! А!

Девојка
А!
Краљ Гилгамеш,
човек бола и радости,
све је видео он, господар Земље,
све је упознао он, краљ краљева,
све је разумео он, Гилгамеш.
Vazarka hšajathija dahjunam!
/ А! A! A!
| Ришат
| А! А! А!
| Хор
\ А! А! А!

„ Гилгамеш ”
I чин ◄	II чин ◄	III чин