Милица Стојадиновић Српкиња

Аница Савић-Ребац: ХЕЛЕНСКИ ВИДИЦИ
(Летопис Матице Српске, год. 1926, књ. 308, св. 1-2)

Предели и душе узајамно стварају једно друго. Милица Стојадиновић Српкиња спада међу творце предела српске домовине. Један дах снажне, скоро величанствене идиличности прожима Фрушку гору у души Миличиној: јер је природа домовине горостасна и вечна за оног ко је гледа душом. Брегови Фрушке, преко којих је прешао један далеки дах античке складности, нису високи узрастом, но душом коју су примили и дали. Фрушка, мајка Миличиних снова, сија и данас кроз Миличин Дневник, са чудним раним зорама, са паганском срећом у шуму летњих киша и са страсном меланхолијом шумске јесени треперећи скроз Миличином тајанственом младошћу.

Она и њена природа су једно. Она је била срасла са природом своје домовине као нимфа са својим дрветом. Њој се људски живот привидно смешио, али ју је морао обманути и уништити. Њена је душа била сроднија души њеног најмилијег дрвета, њене мареле на јутарњем брежуљку, него комшгакованом људском животу. Да је могла да се не одваја од свога дрвета! Али нимфа није чак ни знала да ће јој то одвајање донети смрт. Душа чудесно једноставна, сва од једне чисте праве линије, у својој једноставности ипак загонетна, као њена природа, и као ова скромна и чаробна, она је у један мах очарала сва срца. И данас још ми јој можемо приступити, и приступамо јој највише срцем, и још више но своје савременике то вито стабло девојачко, потреса нас изгубљена нимфа којој су сви људски пути били пресечени. Њена је меланхолија тако разумљива, и била је неизлечна, сасвим природно, јер шта је њој људски живот могао дати? Требало је да се појави, да проговори, па да ишчезне међу сестринским стаблима у фрушкогорским шумама, да и даље, као што је чинила у младости, заједно са њима дочекује сунце са истока и испраћа га до запада. И они који су је знали у чарима њене младости oпope и озбиљне, као бечки књижевник Франкл, и они који су је виђали тек као сломљену душу, као др Милан Савић, говоре о њој из очарана срца и са искреним пијететом. И као што је се сећамо данас, уверени смо да неће ни у будућности бити заборављена дирљива слика девојке која инаугурише књижевни рад жена у нашој новој књижевности. Она је свакако дубоко слутила своју тешку и чудну судбину. Меланхолија њенога Дневника двострука је: елементарна туга нимфе која је срасла са природом, и као што се са њоме весели:

Плаво небо сад се ено ведри,

На њега се моја душа смеши,

тако се и смуга у њеним мутним часовима; и туга девојке која предосећа да се мора срушити живот сазидан на сну и илузијама. Тим је предосећањем, поред несвесне љубавне чежње, тешка њена мајска туга, међу трешњама пуним плода које се румене као бокори ружа с пупољцима. Даљина се прелива од Цера до Авале. Срем и Србија сливају се у њеној чежњи, али кукавица пева песму пролазности. Откуда ју је тако рано осетила? Њен сан о великом српском народу био је једна виша стварност, али не храна за свакидашњицу; а њена улога у животу српског народа приказала се као илузија. Њено је име лепо и значајно. за српску културу, али у другом правцу но што је она очекивала. Та млада де-војка од 24 године осећа да ће снови и илузије да одлете, осећа где се диже из лепоте Маја она горчина quod in ipsis floribus angat. Осећа да ће најзад кадтад свему што јој је драго морати рећи:

Ево рај остављам, без кривње и греха.

Гранате јабуке су се сплетале у дубоку сеницу, склониште љубичица и змија, виногради су се надносили један над други у земљи затишја царских манастира, а над даљним Београдом, у прозирне вечери, чинило се да се беласа висока круна царева. И све се то огледало у њеној прозирној души, у чистоти њених интелектуалних и сентименталних тежња. Њена најинтензивнија осећања, љубав према природи, родитељима и народу, била су потпуно искрена, наивно-непосредна, примитивно снажна. Поезију је сматрала најдостојнијим изразом тих осећања, и зато је певала. И као што је била искрена у певању, била је искрена у ћутању. Њена дискретност о љубави била је искрена и природна као њено певање о природи и народу. Из тог симпатичног певања и дражесног ћутања, из ведрине која избија и меланхолије која осваја, састојала се њена младост и њено дело. Она је слутила да је ово двоје у њој повезано, нимфа је била везана за пролеће, и потпуно је резигнирала иред студени живот. То је велика штета са књижевне стране, јер је тада тек требало да почне за њу озбиљан рад.
- Као лирски песник она је остала неупућена и неизрађена; њени књижевни пријатељи гледали су прво њен рад кроз сјајну копрену њене личности; касније, кад је нестало пролетњих илузија, нестала је за њих и она сама. Али та слабост коју носе у себи мкоге њене лирске песме не умањује њену чар. Њена је душа била једна целина, створена додуше више да осећа него да ствара, мање да утиче својим делима (то би било одвећ индивидуално-човечански), а више сама собом, као што приличи цвету, дрвету или нимфи. Па ако Миличини стихови и немају много непосредне лепоте, они одишу трагичношћу њеног живота тихом и интензивном, фаталношћу коју је осећала на себи ова душа у смерним размерама своје судбине, и искреним човечанским дрхтајима. Разумљиво да се она много боље могла да изрази у облику који тражи мање концентрисана уметничка напора. Зато је њен дневник У Фрушкој гори сасвим апартно дело у српској књижевности; тихо и несвесно, лепотом душе која је у њему говори, он се развио у књигу која има позитивних уметничких квалитета. У њој су природа и душа једно, имају исти ток, песникиња са природом живи и умире. Овај је Дневник права Година душе. Кратка година: од Маја до Октобра, од ходова кроз румене мајске зоре - којих се сећа, уочавајући леп контраст, у „тамној хладовини" великоварошког јутра у Бечу - па преко јунских вечери кад се изненада кроз тишину захори песма:

Ивањско цвеће, петровско!

и шарени се барјаци залепршају кроз вечерњи зрак, и преко јулских дана кад већ лежи у крстинама сведено жито, „први издисај зеленог лета", преко августовских бура и ведрина, до оног скоро величанственог предвечерја бербе којим књига завршује, правом уметничком нотом. Да ли је то нарочито тражен ефекат? Ми очекујемо опис саме бербе: јесењу тешку сласт и песму винограда, а она даје осећање краја пред још пуним ризницама, у потезима смерне идиле чудну стрепњу пред дахом вечности.

Грожђе се румени и плави кроз лишће које је већ јесен заданула; онде се жути гуња, онде се румени зимска крушка ил' јабука, а све је последњи природе дар. Овде-онде видиш самотног пудара где стазама ходи или бичем пукне на црно јато чворака. По високим трешњама бели се на мотки подигнут дрвени витлић, који најмањим ветрићем покренут окреће се и даје од себе гласа који се по тишини природе надалеко чује. Кад се вече спусти, онда се укажу расејане пударске ватре које трепте као какве велике звезде.
Ова је партија лепа и за себе, а још је лепша у целини књиге, као завршна песма Године душе. Кад једном дођу боља времена за српску књижевност, без сумње ће се прештампати ова дражесна књига, коју је сада скоро немогуће набавити, и читаће је сви који воле природу и прошлост нашег народа. Јер сем душе младе песникиње, она нам износи пред очи и српско друштво 50-их година, и интересантне прилоге народној поезији и фолклору, и у томе свему један елеменат Миличине душе који нисмо још споменули: хумор. Слике из друштва ређају се пуне несташлука и комике, а народних прича и песмица има сасвим делициозних.
После ове књиге, која је штампана тек 5-6 година пошто је написана, настају за Милицу све тужнији дани. Већ идуће, 1855. год., она пише Последње врсте:

Нек сунце сија, нек цвеће цвета,

Сва моја мила нек краси места,

Али за мене ишчезло све је, -

Осећања је усахло море.

И неколико година касније: „Мој је душевни живот престао, престао у сваком смислу, и ја сам мртва." Иако гa је свакако имала и касније, као што пока зују писма Ђ. Рајковићу, и разговор са М. Шапчанином, изгледа да је права Милица збиља ишчезла са оним вилинским летом. Не на Марковом гробљу у Београду, њено је срце остало у Фрушкој, и куца и данас још у неком замишљеном храсту. У предосећању пролећа које опет мора доћи, оно се шири и можда сада пева песму љубави коју није смело да пева у грудима девојке. И зато бар сада можемо да је замислимо као нимфу која се ипак пробудила љубави, и кроз росно јутро дозива драгог. За живота, ни месечна ноћ у самоћи није могла да јој измами друго признање но то да не може да призна:

И ја бих гласа имала тога,

K'o многи песник у песми својој, -

али она је фатално морала да ћути о љубави. Дискретна љубавна песма је ипак поздрав Љубомиру Ненадовићу:

Али што рече у песми твојој

Да јесу наше хладне груди,

Веруј ми то је лажна скромност,

Јер лиру твоју свако љуби.

А као фрагмент неиспеване љубавне песме звуче речи из једног много познијег писма:

Ко зна које кврге судбе њега вежу,

И који се тешки пути пред њиме протежу.

Тајна њених љубавних осећања нестала је заједно са Милицом у дивљем даху планинских мириса.

Елементарно као природу волела је Српство - нимфа је била и српска вила, елементарно, као са природом, срасла је са Српством. Била је свесна да у тој љубави ни за ким не заостаје. Она је носила ту љубав с поносом као невидљиву круну. У месечини евоцира сјајну визију српске прошлости: Песма једног вечера. Ту је визију Лаза Костић дигао међу саме звезде у песми Коло. У тешкој тузи последњих врста остаје један ведар акценат:

Срећно да си ми Српство за навек!

Ово је свег мог живота одјек,

Јер су песмама умукли гласи.

Она је свесна дубоког јединства Војводине са Србијом, и не дели их ни у срцу ни у песми. Војводина је Србину „сопствена земља", као и Србија; но док о Србији говори са дивљењем и нежним тепањем:

О, Србијо, ал' си лепа

Лепа као венац цвећа, -Војводина је болна и трагична, песма о њој је пуна тешких суза:

У задужбини мајке Ангелине

Врата се опет отворише гроба,

И покрај Ђорђа несрећног деспота

Леже нам у гроб и Стефан војвода,

А српска вила у црно завита

И сад цвили над тим гробовима,

Гробове тужна Србу показује:

Гле, ово ти је сва Војводина!

Но Авала зрачи у „тешку таму фрушког брда" са обећањем слободе и потпуног јединства. У целом колу родољубивих песника из Војводине, нико то обећање није осећао јаче од Милице Српкиње.

А у том оствареном јединству ничије сећање не би било драже Миличиној души од сећања најмлађих српских интелектуалки, студенткиња београдског универзитета. Она је страсно желела да се српска жена што више издигне културом и радом. „Ми смо пред будућношћу!" писала је она године 1854. Данас је се сећају оне које су сада пред будућношћу, али за њу и за њено доба значе будућност и остварење далеких снова. Њихово је сећање најлепши момент који је доживела успомена Милице Стојадановићеве у уједињеној домовини.