Од Аристотела до Ренесансе

Када је Спарта крајем V века пре Хр. опасала и срушила Атину, изгуби мајка грчке философије и уметности своју премоћ, и снага и самосталност атинске мисли пропадоше. Кад је, 399. пре Хр., Сократ морао да испије отров, са њим и Атина испусти душу, и она је само још с оклевањем боравила у његовом поносном ученику Платону. И кад је Филип, краљ маћедонски, победио Атињане код Херонеје 338. пре Хр., и Александар после три године до темеља спалио моћни град Тебу, чак ни остентативна поштеда Пиндарове куће није могла сакрити чињеницу да је независност Атине, у политичком и у духовном погледу, неповратно разорена. У томе што је маћедонски Аристотело завладао над грчком философијом огледа се политичка потчињеност Јеладе мужевним и млађим народима на северу.

Смрт Александрова (323. пре Хр.) убрзала је овај процес пропадања. Младић-владалац, мада је и поред Аристотелова поучавања остао варварин, научио се поштовати богату културу Јеладе, и сањао је о раширењу те културе на Истоку по путевима своје победоносне војске. Развитак грчке трговине и умножавање грчких трговачких места у Малој Азији створили су економску основу да и ова област постане члан јелинске царевине, и Александар се надао да ће из ових пословних места зрачити и побеђивати не само грчка добра него и грчка мисао. Али, он је потцењивао тромост и отпорну снагу источнога духа, а и величину и дубину источне културе. Напослетку, инак је то било младачко уображавање кад је он мислио да би се једна тако незрела и нестабилна култура, као што је била грчка, могла да наметне другој култури која је била неупоредиво раширенија и имала корен у традицијама достојним највећег поштовања. Квантитет Азије излазио је сувише крупан према квалитету Јеладе. Александра самог, у тренутку његове највеће славе, победила је душа Истока. Он се (поред више других жена) оженио Даријевом ћерком; узео персиску круну и облачио се као персиски краљеви; увео у Европу источњачки појам »краља по милости божјој«; и напослетку запрепастио скептичну Грчку кад је, у величанственом источном стилу, изјавио да је он бог. Грчка се смејала, а Александар се опијао до бесвести.

После једва приметног утицаја азиске душе на млохаво тело владајућега јелинства дошла је наокоро бујица источних култова и секата која је продирала истим комуникационим путевима што их је основао млади владалац; пробијени насипи пустили су да океан источњачкога духа тече по низијама још младалачке европске културе. Мистичка и суперстициозна учења која су ухватила корен у нижим грчким народним слојевима добијала су нову храну и раширивала се; источњачка наклоност према равнодушности и резигнацији нашла је плодно земљшпте у декадентној и клонулој Јелади. Стоичка философија, коју је у Атину увео фенички трговац Зенон (око 310. пре Хр.), само је једно од многих страних тела што су у њу полагано продирала. И стоицизам и епикуреизам — равнодупшо дочекивање невоља, и тежња за заборављањем невоља у загрљају уживања — уче како човек може да буде срећан и кад је потчињен и кад је роб; баш онако као што су песимистички источњачки стоицизам Шопенхауеров и клонули епикуреизам Ренанов у XIX веку били израз једне неуспеле Револуције и раздеране Француске.

Не треба мислити да су ове природне антитезе етичких учења биле сасвим нове за Грчку. Оне се налазе код мрачнога Хераклита и код »насмејаног философа« Демокрита, и познато је да су се Сократови ученици под вођством Антистена и Аристипа поделили на киничаре и киренаичаре, и први су проповедали равнодушност, а други срећу. Ну, ове школе у своје време биле су готово егзотичне моде мишљења: Атина за време своје моћи није водила рачуна о њима. Али, кад је Јелада видела Херонеју у крви и Тебу у пепелу, она обрати пажњу на Диогена, и кад је Атину слава оставила, Атина је била зрела за Зенона и Епикура. Своју философију апатије саградио је Зенон на једном детерминизму који је Хрисип, доцније стоичар, само тешко могао да разликује од источњачког фатализма. Кад је Зенон, који није био никакав пријатељ ропства, изударао свог роба због некога преступа, овај се оправдавао позивајући се на философију свога господара, по којој је он од вечности опредељен да прави ту погрешку, на што је Зенон, са благошћу мудраца, одговорио да је он, Зенон, на основу исте философије одабран за то да га бије због те погрешке. Као што је Шопенхауер сматрао да је бесциљан отпор индивидуалне воље против универсалне воље, тако су и стоичари тврдили да је философска равнодушност једини паметан став према животу у којем је борба за опстанак тако неправедно осуђена на неминовни пораз. Ако је победа сасвим немогућа, онда је треба презрети. Тајна мира није у томе да свој живот прилагођавамо својим жељама, него да своје жеље спуштамо на линију својих животних односа. »Ако ти се чини да је недовољно то што имаш (каже римски стоичар Сенека, који је умро 65. после Хр.), бићеш несрећан ако и сав свет буде твој.«

Овакво учење дизало је толику грају да је изазвало себи супротно учење, и Епикур, мада је исто тако стоички живео као Зенон, бранио је овај други екстрем. Епикур, каже Фенелон, »купио је себи убаву башту, коју је сам уредио. Ту је основао своју школу, и ту је живео скромно и у слози са својим ученицима, које је поучавао шетајући се и радећи ... Он је према свакоме био добар и пријатан... Он је био уверен да нема ничега благороднијег него бавити се философијом.« Његову исходишну тачку чини уверење да је равнодушност немогућна, и да је уживање — а оно не мора бити чулно уживаље — једини схватљиви, и сасвим оправдани циљ живота и делања. »Од природе свако живо биће претпоставља своје добро добру других«; — чак и стоичар налази фино задовољство у одрицању. »Не треба уживање избегавати, него га треба бирати.« Према томе, Епикур није никакав епикурејац; он духовне радости цени више него чулне, и одвраћа од онога уживања које душу раздражује и помућује место да је умирује и ублажује. Најзад, саветује да не тражимо уживање у обичном смислу речи, него атараксију — непомућеност, изједначеност, душевну мирноћу; све то тесно се прислања уз апатију Зенонову.

Када су Римљани 46. пре Хр. дошли у Јеладу да пљачкају, затекли су та два ривала како између себе деле поље философије; и како сами нису имали ни времена ни довољно суптилности за спекулативно мишљење, понели су са собом поред свога друтог плена обе философије у Рим. Велики организатори и вечни робови у истој мери склони су стоичким навикама: ако је човек сувише осетљив, онда је владање тешко као и робовање. Што је Рим имао из области философије, дошло је углавном из школе Зенонове. То важи како о Марку Аурелију, цару, тако и о Епиктету, робу; и чак Лукреције проповеда епикуреизам као какав стоичар (слично Хајнеову Енглезу који је био тужан у уживању) и своје строго јеванђеље уживања запечатио је самоубиством. У свом племенитом епу О природи ствари угледа се на Епикура и одбацује уживање тиме што га слабо хвали. Готово савременик Цезара и Помпеја, он је живео усред буне и бојне граје; његово нервозно перо непрекидно је дожељкивало душевно спокојство и мир. Он се замишља као плашљиво биће чију је младост помрачио религиозни страх, јер он својим читаоцима неуморно приповеда да, осим земље, нема никаквог пакла, и да има само таквих богова који као џентлмени живе у облацима у каквој епикурској башти, и никад се не мешају у људске прилике. Култу неба и пакла који је бујао у римском народу претпоставља он један безобзиран материјализам. Душа и дух развијају се са телом, расту са његовим растењем, трпе његове болове, и умиру са његовом смрћу. Нема ничега осим атома, простора и закона; а закон свих закона јесте вечито настајање и нестајање.

Ниједна појединост не траје, све оне теку,

за делове приањају делови; ствари расту,

док их не упознамо и име им дамо, и док се поново

не распадну; нико не зна да ли су још то.

Атоме, који круже брже или полагано,

видим згрудане у сунце и у светове који се

развијају; али, светови cami u сунце

опет ће једаред пасти у вечито струјање.

И ти, Земљо, — са царствима, земљама и морима —

ти најситнија међу свима звезданим јатима,

у постајању, слично њима, постала си лопта,

да нестанеш нестајући свакога тренутка...

Ништа не постоји. Море ће се разићи у нежне паре,

месечином обасјани пруд неће остати онде

где ће га бели таласи других мора

као српови покосити у другим заливиma.

Поред астрономског настајања и нестајања постоји још рађање и изумирање врста.

»И многе немани одвајкада је земља покушавала да рађа .,. бића са чудноватим лицима и удовима... нека без ногу, друга без руку, трећа без уста, а четврта без очију... Све могуће немани... родила је земља, али узалуд, јер је природа ускратила помоћ за њихово успевање, тако да нису могле постизати жељено цветање живота, ни налазити храну, ни брачно здружење; и многи родови створења морали су у оно време да изумиру и да постану неспособни за рађање и размножавање у својој врсти Јер, од почетка свога ностојања, сва створења која дишу дахом живота чувала су и одржавала своју врсту снагом или храброшћу или брзином ... Она којима природа није дала ниједну од тих особина морала су да буду изложена као плен и лов другима док природа није њихову врсту предала изумирању.«

И народи расту полагано као појединци и исто тако пропадају: »једни народи долазе, друти пролазе, и за кратко време смењују се родови живих бића, и, као тркачи, предају најближима светлост живота.« Пред борбом и пред неминовном смрћу само атараксија крије мудрост: »на све ствари гледати мирним духом«. Стара паганска животна радост очевидно је ту ишчезла, и један готово егзотичан дух додирује жице сломљене лире. Историја, која се не одриче хумора, није нигда била досетљивија него ли у часу кад је овога уздржљивога и класичнога песимиста назвала »епикурејцем«.

Влада ли већ код ученика Епикурова такав дух, онда човек може себи претставити животодавни оптимизам изразитих стоичара као што су Аурелије или Епиктет. У целој књижевности ништа теже не пада на душу него ли Расправе роба, изузевши можда Медитације цареве. »Не тражи да се ствари дешавају онако као што их ти себи желиш, него радије жели себи оно што се дешава, па ћеш срећно живети.« На тај начин човек несумњиво може да управља судбином и игра улогу владара света. Прича се да је Епиктетов господар, који га је кињио сталном свирепошћу, једнога дана стао окретати Епиктету ногу ради своје забаве: »Ако продужиш то (рече овај мирно), сломићеш ми ногу«. Господар је игру продужио, и нога је била сломљена. »Зар ти нисам рекао (примети Епиктет благо) да ћеш ми ногу сломити?«  Али, има неке скривене отмености у овој философији која потсећа на безречну храброст пацифиста у Достојевскога. »Никад не треба рећи: ја сам ту ствар изгубио, него: ја сам је вратио. Умре ли ти дете, оно је враћено. Умре ли ти жена, она је враћена. Отму ли ти твоја добра, зар нису и она само враћена?« Таква места одају близину хришћанства и његових неустрашивих мученика; зар нису уствари хришћанска етика одрицања самога себе, хришћански политички идеал готово комунистичког братства људи и хришћанско учење о страшноме суду — фрагменти стоичких учења што су их струје мишљења овамо нанеле? У Епиктету изгубила је грчко-римска душа своје паганство, и отворила се примању једне нове вере. Његова књига одликована је тиме што ју је рана хришћанска црква увела као религиозни приручник. Од ових Расправа џ Медитација Марка Аурелија само је један корак до књиге Угледање на Христа.

Међутим, историска позаднна преображавала се у нове сцене. У једном значајном одељку8 Лукреције описује пропадање агрикултуре у римској држави и узрок томе налази у исцрпености тла. Ма који узрок био, богатство Рима обрну се у сиромаштво, његова организација у пропаст, његова моћ и његов понос у декаденцију и апатију. Градове је исисавала њихова некултурна околина, путеви су пропадали, и по њима нису више одјекивали кораци трговаца; мале породице образованога Рима истребила су животно јака и необразована германска племена, која су сваке године тајно прелазила преко границе; паганска култура предала се источњачким култовима, и Царство је неосетно прелазило у Папство.

Црква, коју су у раним вековима потпомагали владари, чију је моћ она постепено прогутала, брзо је стекла величину, моћ и област утицаја. У XIII веку њој је припадала већ трећина европскога земљшпта, и њене ризнице биле су препуне дарова које су прилагали богаташи и сиромаси. За једно тисућлеће, магијом непромењеног исповедања вере, ујединила се већина европског становништва; никада пре или после није се једна организација тако далеко и тако мирно раширила. Ово јединство, по мшиљењу цркве, захтевало је да општа вера натприродном санкцијом буде издигнута изнад променљивости и разорне моћи времена; зато су неприкосновене и стамене догме као заштитни оклоп обавиле младалачки дух средњовековне Европе. У оквиру тога заштитног оклопа кретала се схоластичка философија на уском путу од вере до разума и опет назад, у пометеном кружењу од некритичких претпоставака до унапред одређених закључака. У XIII веку све хршшћанство узнемирили су и покренули арапски и јеврејски преводи Аристотелових списа, али моћ цркве била је још довољно јака да, трудом Томе Аквинскога и других, преобрази Аристотела у средњовековног теолога. Резултат је био цепидлачарство, али никаква мудрост. »Ако памет и дух човеков обделавају материју (каже Бекон), онда они раде управљајући се према градиву, и оно их ограничава; а раде ли на себи, као паук што ради на својој мрежи, онда су они неограничени и на сваки начин испредају ткање учености, и човек се диви финоћама градива и рада, али такво дело нема супстанције и не доноси користи.« Раније или доцније интелекат Европе морао је разбити тај оклоп.

После тисућгодишњег орања донело је то земљиште опет плод: роба се множила у обиљу које је изазвало трговину, а трговина је на својим раскрсницама поново подизала велике вароши у којима се могло заједнички радити на неговању културе и на поновном изграђивању цивилизације. Крсташки походи отворили су пут на Исток и омогућили прилив раскоши и разних јереси, а то је било кобно за аскетство и за догме. Из Мисира је долазила јевтина хартија, и она је заменила пергаменат чија је скупоћа била узрок што је ученост постала монопол свештеника; штампа, која је одавно очекивала јевтин материјал, нагло се развијала као запаљени експлозив, и свој превратнички и просвећивачки утицај раширила је у свима правцима. Смели бродари, снабдевени компасом, продирали су у пустиње морске, и уништавали људско незнање о земљи; стрпљиви посматрачи, снабдевени телескопима, смело су управљали своје погледе преко граница догме и уништавали људско незнање о небу. Ту и тамо, на университетима, у манастирима и на забитним заклонима, чуле су се дискусије, и почело се испитивати; на стрампутицама, из тежње да се мање скупи метали претворе у злато, преобразила се алхемија у хемију; са још плашљивим духом човек је из астрологије допузао до астрономије, а из прича о животињама које говоре развила се зоологија. Буђење је почело Роџером Беконом (умро 1294.), продужило се безгранично многостраним Леонардом (1452.—1519.), и достигло врхунац у астрономији коју су донели Коперник (1473.—1543.) и Галилеји (1564.—1642.), у изучавањима електрицитета и магнетизма која је вршио Гилберт (1544.—1603.), у изучавањима анатомије која је вршио Весалије (1514.—1564.), и најзад у испитивањима циркулације крви која је вршио Харви (1578.—1657.). Са растењем знања престајао је страх; више се мислило на савлађивање него ли на поштовање непознатог. Сваки витални дух био је обузет новим уздањем; ограде су биле срушене, и није се више знало ни за какве границе људских могућности. »Ну, што мале галије као небеска тела могу да плове око целе земље, то је срећа нашега времена. Ова времена с правом би смела рећи plus ultra, још даље, онде где су ранија рекла non plus ultra. То је било време делања, надања и животне снаге; нових почетака и предузећа у свакој области; време које је очекивало један глас, један синтетичан дух који би му изнео суштину и мисао. Фрања Бекон, »најмоћнији дух новога времена«, био је тај »који је духове збунио« и огласио да је Европа стала на ноге.