Први устанак (либрето) – Први чин

„ Први устанак ”
Први чин	Други чин ►	Трећи чин ►	Четврти чин ►

Ликови и улоге

Вуле Илић	хајдук Станоја Главаша	тенор
Илија Бирчанин	кнез српски	баритон
Алекса Ненадовић	кнез српски	тенор
Јелена	робиња	сопран
Мехмед Фочић-ага		бас-баритон
Кара-Хусеин		баритон
Један сељак		баритон
Два турчина		тенор баритон
Филип Вишњић	слепи гуслар	тенор

• Хор: сељаци (мушки хор), раја (мешовити хор), Турци (мупки хор)
  
• Статисти: народ (људи и жене), један дечак

I чин – „Сеча кнезова”

Догађа се 23. јануара 1804. године. Шума са дебелим храстовима; лево, у дубини, колиба покривена сламом. Испред колибе на клади седи неколико сељака, два-три стоје. Вуле Илић, хајдук Станоја Главаша, стоји наслоњен леђима на колибу. Он је наоружан пушком, јатаганом и пишољима. Својим оделом одудара од сељака, који су како-тако обучени. Од њих само један има пушку, а други јатаган. Прво се зачује хајдучка песма „Која гора разговора нема”, коју певају сељаци и хајдуци долазећи из шуме. За време ове песме диже се завеса.

Сељаци (иза сцене) [Т. Б.]
Која гора разговора нема?
Романија разговора нема.
(Сељаци долазе на сцену)
Прође Новак, па је разговара,
и проведе коња зеленога,
а на коњу брата рањенога.

Вуле Илић (држи чутуру и наздравља)
Куда пошли, добро дошли,
срећа нам се насмешила.
Божја воља с нама била,
да бранимо српску рају.
(Пије из чутуре)
Бесни Турчин, роби, пали,
зулум прави, главе сече.
Пусти Србин ћути, трпи.

Сељаци [Т. Б.]
Ћути Србин, живота не даје.
Мехмед Фочић по'вата кнезове,
обезглави сиротињу рају.

Вуле Илић
Прева ри их Турчин и на веру доби,
Бирчанина силног и Алексу.

Сељаци [Т. Б.]
На веру, на веру, црна му душа била!
Фочић-Ага са двеста момака,
тешко земљи куда Турци прођу.

Неколико сељака [Б.] (Вулету)
Ти си хајдук Станоја Главаша,
закон ти је у десници руци.
Храбри Вуле, спасавај кнезове.

Вуле
Ја једини, на двеста Турака?

Сељаци [Т. Б.]
Ти једини, без икога,
погини хајдуче!

Вуле (сељацима)
Вас побити треба,
јер сте хладно стење.
Сињи робе,
риљаш земљу к'окртица,
камџија ти по леђима пуца.

Сељаци [Т. Б.]
Жене, деца, сиротиња,
леба нема, Вуле!

Робиња (иза сцене)
Векови ће прохујати,
земља ће се отворити,
небеса се затворити.
Тешко тада нашим душманима.

(Појаве се два Турчина гониећи испред себе везану Робињу)

Робиња (посрћући)
За љубав, браћо,
за правду мрем.
(падне)

(Вуле тргне јатаган и навали на Турке)

Турци (преплашени)
Станоје Главаш!

Вуле Илић
Није Главаш. него љута гуја!
Вуле Илић из села Колара!

(Турци нагну у бекство, Вуле за њима са исуканим јатаганом. Сељаци одреше Робињу и запајају је ракијом)

Робиња
Фочићеви момци,
зле слуге горег господара,
земља им кости истурила.

Сељаци [Т. Б.]
У мир, у мир, Робињице!
Сила не зна за Божију правду!

(Наиђе Вуле бришући јатаган о чакшире)

Робиња
Живео јуначе, Бог ти среће дао!

Раја (иза сцене, из даљине) [С. А. Т. Б.]
Бесни Турчин са Истока,
пали, роби и тамани,
без увора на Западу
усахнуше реке.

(Робиња оде брзо десно, погледа, врати се)

Робиња
Господ с нама... Кнезове воде:
Бирчанина и Алексу
крвник Фочић тевабији глава!

Раја (иза сцене) [С. А. Т. Б.]
Јадуј јаде, јадни роде,
за нас више спаса нема.
Тврда земља, хладна стена,
небеса се затворила.

Вуле (сељацима)
Збогом, браћо...
(Робињи)
Прости ме, сестро...
Где су Турци многи
за хајдука места нема...
(Оде)

(Сељаци се узнемире. Неки уђу у колибу, а остали и Робиња оду у страну. Чује се ларма иза сцене. Наилазе Фочић Мехмед-Ага, Кара-Хусеин, Узун-Мехмед; за њима везани у синџир Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин; за овима гомила Турака и напослетку раја, људи и жене. Сви застану)

Раја [С. А. Т. Б.]
Честити Ага, пусти нам кнезове,
две стотине кеса даћемо ти блага!

Фочић-Ага
Бре, не лудуј, црна рајо!
Ко да пусти два планинска вука!

Раја [С. А. Т. Б.]
Честити Ага, пусти нам кнезове,
три стотине кеса даћемо ти блага!

Фочић-Ага
За благо се робље откупљује,
а ово су два српска арслана:
рају буне, Турке убијају...
данас ћу их, бели, раздружити...

Илија Бирчанин
На мегдану ниси нас добио,
но на веру, проклети Турчине!
Крв ће наша из земље проврети,
натопиће земљу Лазареву,
пробудиће косовске јунаке
и затреће дрна душманина.

Кара-Хусеин
Умукни, ђауре,
језик ћу ти ишчупати!

Алекса Ненадовић
Одбиј се, Турчине,
ни твој зулум дуго бити неће!
(гледа по околини)
Ој, Јакове, мој рођени брате,
не држи вере у Турчина.
Чете купи, удри се с Труцима,
скупо продај своју русу главу.
(раји)
У душманске не верујте речи,
јер поштење са невером неће,
зло је с добрим у исконској кавзи,
и ту, браћо, поговора нема!
На ножеве се зло дочекује,
вера дата и душманске речи,
душман даје, гори ко их прима!

Раја [С. А. Т. Б.]
Тако је, кнеже Алекса,
у Турчина никад вере нема!

Турци [Т. Б I.]
Ала, јолдаш, побуни се раја!

(Настане комешање. Кара-Хусеин завитла камџијом)

Кара-Хусеин
На колена ропске слуге!
Земљи падај, робе од Косова!

(Кара-Хусеин туче камџијом. Жене клекну, људи се мало повуку гунђајући)

Жене (клечећи) [С. А.]
Сузе рони српска мајка,
на криоцу гаји сина,
за Турчина, за крвника!

Људи [Т. Б.]
Ко погуби на веру јунака,
душу губи и проклетство прима!

Турци [Т. Б I.]
Гле, манита раја нас резили!

Фочић-Ага
Док погубим од реда кнезове,
и попове што су раји глава,
Србија се више дићи неће!

Илија Бирчанин
Паде српство, падоше јунаци,
само оста голорука раја,
да робује своме душманину.
Главе ће се небу уздигнути,
јунаци ће земљи васкрснути,
народ ће се њима придружити,
тешко вама, Турци, за довека!

Фочић-Ага
Бре, не лудуј, Бирчанин Илија,
где је било од роба јунака!
Водите их реци Колубари,
Тамна ноћца да нас не претекне.

(Фочић-Ага, за њим поворка: кнезови, Турци и раја. Сељаци остану погружени на сцени, Робиња тихо плаче)

Раја (одлазећи) [С. А. Т. Б.]
Тамна ноћи, никад не па'нула,
бела зоро, никад не сванула,
два се бора небу уздигоше,
сломише их на издају Турци.

(Робиња пође, застане и гледа за њима)

Робиња
О, јадни људи, о, јадне жене!
Пођите мирно, јадни и плачни,
последњу почаст одајте њима:
Ненадовићу Алекси дичном
и силном Бирчанину Илији,
Јер смрт ће њина, болна и тешка,
подићи народ да их освети,
нама да скине ропске окове.
О, јадни људи, о, јадне жене!
Пођите мирно, јадни и плачни,
последњу почаст одајте њима.

(Робиња примети долазак Филипа Вишњића, гуслара и полако му иде у сусрет. Дечак доведе Филипа Вишњића. Робиња их дочека. Филип седне на кладу. Око њега поседају сељаци. Робиња стане по страни са дечаком. Слепи Вишњић загуди у гусле и запева песму „Почетак буне на дахије”. Сељаци, Робиња и дечак слушају)

Филип Вишњић
„Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
по Србији земљи да преврне
и да друга постане судија!
Ту кнезови нису ради кавзи,
нит' су ради Турци изјелице,
ал' је рада сиротиња раја,
која глоба давати не може,
ни трпити Турскога зулума;
и ради су Божји угодници,
јер је крвца из земље проврела,
земан дош'о ваља војевати,
за крст часни крвцу прољевати,
за крст часни и слободу златну!”

Сељаци [Т. Б.]
„Земан дош'о ваља војевати,
за крст часни крвцу прољевати,
за крст часни и слободу златну!”

„ Први устанак ”
Први чин	Други чин ►	Трећи чин ►	Четврти чин ►