Психолошко решење
Животи и мишљења великих философа | Платон
<< Психолошки проблем | Психолошко решење | Политичко решење >>
Па шта би требало да ce ради?
Морало би ce тиме почети »да ce сви грађани који су старији од десет година пошаљу на њиве, a њихов подмладак да философи узму под своје окриље, да би га сачували од рђавих навика његових родитеља« (540). Не може ce ниједна утопија извести докле год младе људе на сваком кораку квари пример њихових родитеља. Најпре треба очистити земљиште колико год ce то може. Било би сасвим могућно да какав просвећен владар да некоме пуну моћ да y једном делу или y једној колонији његове државе учини такав почетак. Један владар je то и учинио, као што ћемо још видети. Свакоме детету, и то одмах y почетку, морале би ce свакако пружити исте могућности образовања; не може ce унапред рећи где ће избити светлост обдарености или генија, и зато ce она мора непристрасно тражити свуда, y сваком слоју друштвеном и y свакој раси. Први корак на новом путу јесте опште образовање.
У првих десет година васпитање треба да буде претежно телесно. Свака школа треба да има своје вежбалиште и игралиште, игра и спорт треба да испуњавају цео наставни план, и отуда ће деца y овом првом десетлећу довољно нагомилати здравља, да сваку медицину учине излишном. »Рачунати на помоћ медицинске науке, јер су људи y нерадном и раскошном животу изазвали y себи, као мочвара, рђаве сокове и испарења ... надимања и назебе ... зар то није срамно? ... Раније лекари ce нису служили садањим начином исцељивања који болести негује и одржава човека y болесном стању: он пре служи продуживању него ли исцељивању болести.« A то je безумно држање лених богаташа. »Ако je оболео какав тесар, он узме од лекара неки лек за повраћање да ce на тај начин ослободи од своје болести, или нешто да ce прочисти, или даје да му ce нешто испали или изреже, и тако оздравља. Ако ли би му ко препоручивао дужу негу, и да главу треба да омотава облозима, или му давао сличне савете, он би му одмах одговорио да нема времена за боловање, и да му ништа не користи такав живот y којем би морао пазити само на своју болест и занемаривати свој прави посао; таквом лекару он би тако одговорио и опростио ce c њим, па би ce вратио свом начину живота, и ако би оздравио, он би и даље живео и свршавао своје послове, a ако му тело не би могло подносити напоре, он би умро, и с тим je крај« (405—406). Не можемо подизати никакав народ y коме би били само симуланти и инвалиди; остваривање утопије треба да почне y телу људи. Али, саме атлетске и гимнастичке вежбе учиниле би људе једностранима. »Па како да нађемо благу природу која y исти мах има и велико срце? — Јер блага природа и природа с великим срцем стоје y супротности једна према другој« (375). Не желимо никакву нацију y којој би били само рвачи који ce боре за награду и тешке атлетске снаге мајстора. Можда ће наш проблем решити музика; она душу учи хармонији и ритму, и, шта више, основима праведности, јер »може ли хармонично образовано биће бити неправедно? ... Није ли, Глауконе, музичко васпитање баш зато тако моћно што ритам и хармонија силазе y дубину душе, и врше на њу најјачи утицај на тај начин што уносе y њу племенито држање, и тако стварају племенита човека...?« (401; Протагора, 326). Музика уобличава карактер, и према томе, узима учешћа y формирању социјалних и политичких дела. »Дамон каже, и ја y то верујем, кад би ce измениле врсте музике, да би ce c њима изменили и основни закони држава.«
Музика je драгоцена уметност, не само стога што оплемењује осећање и карактер, него и зато што одржава и васпоставља здравље. Има болести које ce могу исцелити само посредством духа (Хармид, 175) ; тако су корибантски свештеници дивљом свирком фрула исцељивали хистеричне жене, и то на тај начин што су их потстицали на непрестано играње, док не би од умора пале на земљу и заспале, a кад би ce пробудиле, устале би здраве. Таквим методама достижу ce и умирују несвесни извори људскога мишљења, и y тим праизворима делања и осећања има геније свој корен. »Нико y свесном стању не доспева до истинскога и богоданога гледања, него пре онда кад му je моћ разума окована y сну, y болести, или y заносу«; пророк (mantis) или геније сродан je c оним који je опседнут (manikos), y заносу (Фецар, 244).
Тако Платон ходи даље и долази до значајне антиципације »психоанализе«. Наша политичка психологија зато je тако збуњена што нисмо довољно проучили разне пожуде и инстинкте човекове. Снови могу да нам пруже кључ којим ћемо ући y неке финије и мање схватљиве наклоности људске. »За неке ненужне похлепе и пожуде држи ce да ce сукобљавају са законом и поретком; оне су, додуше, свакоме урођене, али ако ce подвргну контроли закона и бољих умних жудња (»сублимирају ce«), онда оне код неких људи или потпуно ишчезавају, или остављају само мале или веома слабе трагове; напротив, код друтих оне постоје y већем броју и развијају већу снагу... Ја мислим нарочито на оне пожуде које ce буде кад умна и блага снага душе (»цензор«) спава, a устаје животињска и дивља снага, и стреса сан, и хита да ce ослободи и своје пожуде да задовољи. У таквом стању, разуларена и лишена свакога стида и ума, она ce ни од чега не устеже и способна je за све. Она нимало не преза од тога да и рођену мајку облежи, или ма које друго биће, био то човек, бог или животиња... Напротив, кад je човек своју душу довео y здраво стање и згласио све жице свога бића, па легао да спава... пошто je своје пожуде ни сувише ни премало него довољно стишао да их успава... онда ће ce најмање изврћи опасности да постане играчка ћудљивих визија ... У нама свима, чак и y оним људима за које ce чини да су сасвим умерени, находи ce сакривена таква опасна, и дивља, и поретку противна природа, и она ce јавља y сновима« (571—572). Музика и мера дају души и телу љупкост и здравље, али прекомерна музика je исто тако опасна као и прекомерна атлетика. Бити само атлет значи готово исто што и бити дивљак, и KO je само музичар тај ce и сувише разнежава и постаје »мекнш него што je то потребно« (410). Једно и друго треба да je спојено; али, после шеснаесте године индивидуално бављење музиком забрањује ce, мада ce хорско певање и заједничке игре негују кроз цео живот. И музика не треба да ce негује само као музика, него треба да ce узима као помоћно средство да ce градиву које човека понекад одбија, a то je градиво математике, историје и природних наука, да привлачан облик; нема никаква разлога да ce ове за омладину тешке студије не олакшавају и не полешпавају стиховима и певањем. Чак и y том облику не смеју ce студије натурати душама које их не могу савладати: до извесних граница треба да влада либералан дух.
»Што припада рачунању, геометрији, и спремању свега онога што претходи дијалектици, то треба већ и дечацима да ce предаје, али без икаквога приморавања да уче, јер слободан човек не треба да стиче сазнања на ропски начин... Знање које je стечено под притиском не може ce y духу одржати. Зато не правите никакав притисак, него пустите да прво учење буде нека врста игре, јер ћете на тај начин најпре сазнати за што je кога природа одредила« (536).
Са духовима који су одрасли без притиска, и са телима која су ојачана спортом и сваковрсним вежбама y чистом ваздуху, наша идеална држава имала би сигурну психолошку и физиолошку основу, довољно широку за сваку могућност и сваки развитак. Али, мора ce створити и једна морална основа, чланови заједнице морају чинити јединство; они ce морају научити да ce узајамно допуњују, и да буду дужни да једни с другима одржавају извесне пријатељске везе. Међутим, како ћемо људе који су од природе среброљубиви, завидни, свадљиви, и чулни, приволети на то да ce учтиво понашају? Да ли свудаприсутном батином полиције? То je груба, скупа, и изазивачка метода. Има бољи пут, a тај ce састоји y томе да ce као светиња утврди то да моралне претпоставке заједнице вуку своје порекло од једне натприродне моћи. Морамо имати религију.
Платон je уверен да народ не може бити велик докле год не верује y бога. Чисте космичке снаге, или прва праначела, или élan vital, који не би били никакве личности, једва би могли човека потстицати на надање, на оданост или на жртву; онима који ce налазе y невољи они не би могли пружити никакве утехе, и онима y искушењу не би дали никакве храбрости. Али, живи бог све то може, и саможива индивидуалиста он може покренути да своју лакомост сведе на мању меру и да савлада своје страсти, или да га уплаши. И та могућност постаје још већа онда кад ce са вером y бога споји вера y личну бесмртност, јер уздање y други живот даје храбрости да умиремо и да подносимо смрт својих драгих; KO ce бори с вером, тај je двоструко наоружан. Узмимо да ce наша вера не може оснивати на томе да je бог најзад само остварени идеал наше љубави и наде, и да душа умире као свирка с инструментом који јој je давао облик, ипак нам то одиста не би шкодило (те мисли, које потсећају на Паскала, налазе ce y Федоку) кад бисмо веровали, и то би нама и нашој деци могло да донесе неизмерне користи.
Јер, мн ћемо зацело доспети y тешкоће ако желимо да простом разуму своје деце објаснимо и оправдамо све ствари. Ми ћемо доживети нарочито тешка времена кад она достигну двадесету годину живота, и подвргну ce првом испитивању онога што су научила y свим годинама заједничкога васпитања. Тада ће ce предузети безобзирно пресијавање, које би ce могло назвати и »велико излучиваае«. То испитивање неће бити никакав само академски испит, оно ће бити и практично и теориско; »на том испиту тражиће ce и напори, и болови, и борбе« (413). Свакој врсти обдарености пружиће ce прилика да ce покаже, и свака неспособност изнеће ce на светлост. Они који су пропали, одређују ce за привредне задатке народа; они постају пословнн људи, помоћници, фабрички радници, и ратари. Испит ce врши непристрасно и без обзира на лице; да ли ће неко постати газда или философ, то ce неће решавати ни монополизацијом прилика ни сродничким заштићивањем ; избор ће бити демократскији но демократија.
Они који положе овај први испит васпитавају ce даље y даљих десет година телесно, духовно, и према особинама свога карактера. И онда ce подвргавају друтом испиту, који je много строжи него први. Они који овај други испит не положе постају помоћни радници, извршилачке снаге и официри државе. И баш при овим великим излучивањима мораће ce употребити највећа вештина уверавања да би ce излучени могли приволети на то да ce прибрано и мирно предају својој судбини. Јер, шта би велику множину оних који су излучени на првом степену и ову мању, али снажнију и обдаренију, групу оних који су излучени на другом степену требало да спречи да ce не сједине и разбију нашу утопију, тако да од ње не преостане ништа друто до све то блеђе и блеђе сећање на њу? Шта би их требало да спречи да местимице не донесу нов поредак y којем би поново владали само гомила и насиље, и који би опет изнео на позорницу отужну комедију тобожње демократије, da capo ad nauseam? Haшe једино спасење биће онда религија и вера; и зато ћемо овим младим људима морати рећи да су класе y које они улазе донесене вољом божјом и да су неминовне — и све њихове сузе не могу избрисати ниједну реч решења. Причаћемо им причу о металима:
»Грађани... ви сви који припадате нашем граду, ви сте, истина, браћа, али бог који вас je стварао онима између вас који су способни да владају примешао je злата кад су долазили на свет, и зато су они најдрагоценији, помоћним снагама примешао je сребра, a земљорадницима и осталим радницима железа и бакра. Али, како сте ви сви сродни... могао би ce понекад и од злата родити сребрн и од сребра златан потомак, и тако и сви други од других. Ну, ако би који од ваших потомака био од бакра или од железа, бог наређује да не смете према таквоме имати нимало самилости, него га морате додељивати само на оно место које одговара његовој природи, т. ј. да буде радник и ратар; тако исто треба да радите и онда ако би ce међу овима родио KO y коме би ce показивало злато или сребро. Такав треба да буде поштован и уздигнут међу владаре или помоћне снаге. H док тако железо и бакар буду пазили на ce, нема тога пророчишта које би изјавило да ће град пропасти« (415).
Ова »царска прича« можда ће нам помоћи да y извођење свога плана унесемо приближно општи споразум.
A шта треба да буде с оним срећницима који су преостали при горњем одабирању?
Њима ће ce предавати философија. Они су дотада навршили тридесет година; не би било мудро учињено да им ce философска храна »сувише рано дала ... јер кад млади људи првипут окусе философије, онда они расправљају као да ce ради само о шали, и противрече једни другима и узајамно ce побијају... као млади пси, који с уживањем кидају све ствари што им ce y близини нађу« (539). Ово драгоцено уживање, философија, састоји ce y главном из две ствари: из јаснога мишљења или метафизике, и из мудрога владања или политике. Отуда оно што наша млада елита треба најпре да учи јест јасно мишљење. У том циљу она ће студирати учење о идејама.
Али, ово знаменито учење, искићено и помрачено Платоновом фантазијом и песничким склоностима, претставља за модерног испитивача тежак лавиривт, a и оне који су преостали после поновног пресијавања морало je доводити пред нов, мучан испит. Идеја једне ствари могла би да буде »ошпта претстава« оне класе којој та ствар припада (идеја о Петру, Павлу или Јовану била би онда »човек«) ; или би ce могла састојати y закону или y законима према којима ce нека ствар понаша (идеја о Павлу била би онда свођење целокупног његовог понашања на »природне законе«) ; или би могла да буде потпуна сврха и идеал према којем ce развијају нека ствар и њен род (идеја о Павлу била би y овом случају Павле Утопије). Највише je вероватно да »идеја« значи све то: појам, закон и идеал. Иза површинских појава и појединих ствари, с којима ce наша чула сретају, има општости, законитости и праваца развитка који ce, истина, не могу опажати нашим чулима, али ce могу докучивати умом и мишљењем. Ови појмови, закона и идеали постојанији су и зато »стварнији« него ли чудно опажање појединих ствари y којима их ми докучујемо или их из њих изводиио. Човек je постојанији него ли Петар, или Павле, или Јован; овај круг овде настаје из кретања моје оловке и ишчезава кад je избрише моја гума, али појам круга вечно ће постојати. Ово дрво стоји, a оно пада; али, закони који одређују која ће тела пасти, када и како, немају почетка, они постоје y садашњости, и постојаће y вечности. Има, као што би рекао племенити Спиноза, један свет ствари које ce опажају чулима, и један свет закона који ce откривају мишљењем; ми не видимо закон обрнуто пропорционалних квадрата, али он je ипак ту и свагде, постојао je већ пре него je било ствари, и постојаће и онда кад већ света ствари буде нестало. Пред нама je један мост: чула опажају бетон и железо који су тешки много стотина милиона тона, али математичар својим духовним оком види како су ове џиновске тварне масе смело и тачно поређане по законима механике, математике и науке о конструкцији, по оним законима којима мора одговарати сваки добро саздан мост. Уколико je овај математичар још и песник, он ће видети како закони носе мост; ако би људи хтели да врше насиље на законима, мост би ce сатро и срушио y реку — закони су бог који тај мост држи на своме длану. Аристотело тако нешто наслућује кад каже да Платон под идејом разумева оно исто што и Питагора под »бројем«, кад говори како ми живимо y свету бројева чиме je, пo свој прилици, хтео рећи да светом управљају математичке постојаности и правилности. Плутарх казује да по Платону »бог вазда негује геометрију«; или, као што Спиноза исказује исту мисао: бог и општи закони структуре и дешавања јесу једна и иста стварност. Отуда за Платона, слнчно као за Бертрана Расла, математика je необилазна предигра за философију и њен највиши облик; на вратима своје академије Платон je написао речи, које нас опомињу на Дантеа : »Нека нико не улази ко не зна геометрију«
Без идеја — без уопштавања, правилности и идеала — свет би нам ce појављивао као што ce појављује детенцету што je очи тек отворило: маса неуређених и безначајних чулних појединости, јер значење стварима дају најпре класификација и уопштавање, откривање закона њихова постојања и откривање сврха и циљева њихове делатности. Могло би ce рећи и то да би свет без идеја личио на гомилу наслова књига који би случајно испали из некога каталога, y супротности према истим насловима који су поређани према својим врстама, према својој вези, и према свом одређењу. Такав свет био би као сенка на стени пећине, a не као стварност која je напољу сунцем обасјана и која баца оне фантастичне и варљиве сенке (514). Отуда суштина вишега васпитања састоји ce y тражењу идеја ошптости, закона последичности и идеала развитка. Иза ствари морају ce открити односи ствари и њихово значење, начини дејства, закони и идеали којима оне служе и чији су оне отсјај ; своје чулно искуство морамо поделити и поређати под видом закона и сврха, јер само отсуством таквога поретка разликује ce дух једног слабоумника од духа Цезарова.
После петогодшпаег вежбања y тој тајанственој науци о идејама, y тој уметности појимања облика који су пуни значења и појимања идеалних поредака y случајном нереду осећаја, и после петогодишњега вежбања y примењивању ових принципа на држање човеково и на управљање државом; после тако дугог припремања од ранога детињства, па кроз младићске године све до зрелости тридесетпетогодишњака, могло би ce узети да ће тако припремани савршени продукти васпитања бити довољно усавршени да ставе на ce царски пурпур и да почну вршити јавне функције. Они су свакако постали философи-цареви који треба да човечанство избављају и да њиме управљају! Али, ах! — још дуто не! Њихово васпитање још није довршено. Јер, у основи, оно је било само теориско васпитање, и још му је нешто друго потребно. Ови доктори философије морају отсад са висина философије да слазе у низиске »пећине« људи и ствари, јер уопштавања и апстракције немају вредности докле год се не огледају и провере на конкретном свету. Наши испитивачи треба без протекције да уђу у свет; треба да се мере са пословним људима, са индивидуалистима лакомим и јаким као бик, са снажним и лукавим људима; треба да се утакмицом науче читати у књизи практичнога живота; треба да им се прсти опеку, а њихови философски члаици да добију ране на грубим реалностима света, и да у зноју свога лица заслужују хлеб свој насушни. И та последња и најтежа проба има без милости да се продужује кроз петнаест година. Неки ће се од ових савршених створова под теретом сатрти и у овом последњем великом излучивачком боју пропасти, А они који остану живи, прави педесетогодишњаци, трезвени и пуни поуздања у себе, трвењем живота ослобођени од научничке сујете, и сада наоружани сваком мудрошћу, који могу да у исти мах дају само традицију и искуство, културу и борбу за живот, постају најзад аутоматски владаоци државе.
<< Психолошки проблем | Психолошко решење | Политичко решење >>