Политичко решење
Животи и мишљења великих философа | Платон
<< Психолошко решење | Политичко решење | Етичко решење >>
Аутоматски — без икаквог лажног избора. Демократија значи сасвим једнаке могућности, нарочито у образовању; али не то да се сваки неспособан Курта и још неспособнији Мурта може успети на државне положаје. Свакоме ће стојати отворена могућност да се васпита за сложене задатке управљања; али, само они који су доказали своју способност (или, по нашој причи, свој племенити метал), који су са свих испита понели победна знамења уметности, треба да се бирају за вође. Државни чиновници не треба да се бирају одгласавањем, нити треба да их бирају потајне групе, које за демократију везују своје нечасне рачуне и интриге, него само њихова обдареност, коју су они доказали у демократској средини у којој сви градови првобитно имају једнака права. И нико не сме да се прима какве службе без нарочитог претходног образовања, или да улази у какву високу службу пре него је с успехом вршио коју нижу службу.
Је ли то аристократски? Не треба да се бојимо речи докле год је добра стварност коју реч означава: паметном човеку речи су тантуз без праве вредности; само будале и политичари узимају их за готов новац. Ми хоћемо да најбољи управљају нама, а то и значи реч »аристократија«; нисмо ли ми, слично као Карлајл, за тим чезнули и за то се молили да најбољи управљају нама? Али, ми смо се навикли да под аристократијом разумевамо нешто наследно. Отуда мора се изрично нагласити „да је платонска аристократија друкчије врсте; она би се најпре могла означити као демократска аристократија. Јер, народ неће бити приморан да између два кандидата, што су му их пронашле и изнеле клике, бира онога који је мање лош, него ће се сам кандидовати у сваком од својих чланова и добити једнаку могућност избора за васпитање оних који треба да врше државне службе. Tу нема никаквих класних разлика, никаквих полржаја или привилегија које се наслеђују, никаквих сметња за таленте који су се родили без средстава; син владаочев почиње као сви друти, и с њиме се поступа као са свима друтима, и он има исте могућности пред собом као син онога који чисти обућу. Ако је син владаочев глупак, он се при првом пресијавању одређује међу оне који нису способни за даљи развитак; а ако ли је син онога који чисти обућу обдарен човек, њему је пут отворен да постане чувар државе (423). Таленту је развитак омогућен ма где се он родио. То је демократија школа — стопут делатнија и часнија него ли демократија одгласавања.
На овај начин »остављајући по страни свако друто занимање, чувари државе посвећиваће се потпуно одржавању слободе, и узимаће ову као свој задатак, и неће се предавати никаквом другом раду који није управљен на тај циљ« (395). Они ће постати законодавна и извршна власт и судија у једном лицу; и кад се измене прилике, они неће законима бити приморани да доносе догматска решења: највипш закон за »чуваре« биће гипка, ранијим решењима невезана интелигенција. Али, откуд педесетогодишњаци могу имати гипку интелигенцију? Неће ли се они због рутине духовно окорети? И зато Адимант (који несумњиво претставља одјек многих дебата које су ce водиле y Платоновој кући између његових пријатеља) приговара да су философи звекани или угурсузи који би владали као будале, или би y владању гледали на своју корист, или би чинили једно и друто. »Ученици философије, који су ce овом студијом бавили не само y младости, него je и доцније неговали, већином постају веома чудновата бића, да не кажем: y основи покварени људи; a они који ce још као најспособнији међу њима истичу показују напослетку да баш због студије коју ти славиш постају неупотребљиви за државу« (487). Овај опис одиста пристаје некојим модерним философима с наочарима, али Платон одговара да je ту тешкоћу уклонио на тај начин што од својих философа поред школске учености тражи и искуство живота. Према томе, они ће пре бити људи дела него ли људи самога мишљења — људи који су богатим искуствои и огледаном уметношћу сазрели за високе циљеве и благородно мишљење. Под философијом Платон разумева активну културу, мудрост која улази y конкретан живот и практичан рад; не мисли он ни на каквог учауреног и непрактичног метафизичара. Платон je »човек који најмање личи на Канта, a то je, речено са свим поштовањем, знатно преимућство«.
Толико о непозваности; a од угурсуске наклоности можеио ce одбранити тиме што ћемо међу чуваре увести комунистички поредак:
»Пре свега, нико од њих не сме да има приватне својине, осим онога што je најнужније; затим, не сме да има никакву своју кућу са кључем и резом која би спречавала улазак ономе који би имао намеру да уђе. Они треба да примају само онолико колико je потребно очврслим ратницима, умереним и храбрим људима. Од грађана примаће одређену суму, и то онолику колика им je потребна да покрију годишње издатке, да им ништа не преостане за идућу годину; и заједно ће ручавати и заједно становати, као војници y логору. Рећи ћемо им да су довољно сребра и злата добили од бога, и да y њиховој души лежи божанственији метал, и да им зато не треба још земаљскога злата. Не сме им ce допуштати да божанствено имање обесвећују додавањем земаљскога злата, јер je овај обични метал упрљан многим гресима, док њихово злато није ничим упрљано. Шта више, они једини између све браће не смеју никакво злато и сребро носити са собом, нити га додиривати, нити с њим под једним кровом боравити, нити ce њим украшавати, нити из њега пити. И то ће бити и њихова срећа и срећа државе. A буду ли имали своју сопствену земљу, или кућу, или злато, престаће бити чувари, и постаће газде и земљорадници, и пред другим грађанима јављаће ce као душмански господари a не као савезници; и мрзиће и уходиће друге, и сами ће бити предмет мржње и ухођења, и цео свој живот провешће y већем страху од унутрапгњих него ли од спољних непријатеља; и биће близу час пропасти и њихове и државне« (416—417).
Ако ce заведе овај поредак ствари, онда ће за чуваре бити бесциљно и опасно да владају као котерија и да пре иду за користима сопствене класе него ли за користима целе заједнице. Неће, наиме, оскудевати; најнужније потребе и скроман луксуз отменог живота осигураће им ce редовним приносима, и неће ce излагати економским бригама које човека изједају и урезују му боре на лицу. A ово старање за њих уздржаваће их од лакомости и од прљавих тежња, јер ће добивати одређену меру од земаљских добара, и ништа више. На тај начин они ће личити на лекаре који за цео народ прописују дијету које ce и сами држе. Они ће ce заједнички хранити, као посвећени људи, и заједнички ће y касарнама спавати као ратници који су ce заверили да ће бити скромни. »Пријатељи треба да деле све ствари« обично je говорио Питагора (Закони, 807). Тиме ће утицај чувара y материјалном правцу бити без дејства, и њихова моћ без опасности; њихова једина награда биће поштовање које буду уживали и свест о томе да служе општој ствари. Они ће бити и људи који су од почетка пристали на каријеру с таквим економским ограничењима, и који су на крају свог строгог образовања научили да више цене достојанство државника него ли крупне дохотке политичара, које они лове иза својих положаја, и дохотке »економског човека«. С њиховим долажењем престаће партиско-политичке борбе .
Ну, шта ће на све то рећи њихове жене? Хоће ли ce оне наћи задовољне што ce одричу раскошног живота и доброг стања које сви треба .да примећују? Чувари неће имати никаквих брачних жена. Њихов комунизам односиће ce како на добра тако и на жене. Они треба да буду ослобођени не само од егоизма сопствене личности, него и од егоизма породице, и не смеју ce окивати оним свакодневним бригама и зебњама које муче човека y браку; они треба да ce посвећују заједници a не једној жени. Шта више, ни њихова деца не смеју им припадати да их негују само као своју децу; деца чувара одмах по рођењу одвајаће ce од својих матера и васпитаваће ce заједнички — особеност њихова порекла изгубиће ce y општој дечјој гунгули (460). Све чуварске жене заједнички ће ce старати за сву чуварску децу. На тај начин братство људи престаће бити фраза и постаће стварност; сваки дечак постаје брат сваком дечаку, свака девојка сестра, сваки човек отац, и свака жена мати.
Али, одакле ће доћи ове жене? Неке ће чувари тражити y занатлиским и војничким круговима, a неке постају чланови чуварскога реда на основу свог првобитног права. Јер, y овој заједници неће бити никаквих ограда основаних на полним разликама, a најмање y односу на васпитање; — жени ce пружају исте духовне могућности као и мушкарцу, и исти изгледи да доспе на највише положаје y државној служби. Кад Глаукон замера (453 и даље) да пуштање жена y службе, с претпоставком да оне полажу испите, вређа начело поделе рада, он добија строг одговор да подела има да следује на основу способности и обдарености a не на основу полних разлика; ако ce једна жена покаже да je способна да управља државним службама, нека онда и она влада; ако ли ce који мушкарац покаже да je способан само да пере зделе, нека врши онда оне послове за које га je провиђење одредило.
Заједничко поседовање жена не значи спаривање без избора; шта више, над свим полним односима има да ce врши строга еугеничка контрола. И зато упоређивање са гајењем животиња добива овде своје широко поприште. Кад смо y гајењу стоке избором жељених врста и укрштањем само најбољих примерака из сваке генерације могли постићи тако добре резултате, зар не бисмо онда могли применити слична начела и на спаривање људи? (459). Јер није довољно да ce деца правилно васпитавају; она треба да буду рођена и од одабраних и здравих родитеља; »васпитање требало би да почне пре рођеља« (Закони, 789). Отуда мушкарац и жена смеју полно ошптити само онда кад су потпуно здрави; од сваке веренице и од сваког вереника има да ce захтева сведочанство о здрављу (Закони, 772). Мушкарци смеју да оплођују само од времена кад наврше тридесет па док не наврше четрдесет и пет година, a жене смеју да рађају кад пређу двадесет па све док не наврше четрдесет година. Мушкарци који су завршили тридесет и пет година, a још су неожењени, морају ce порезима приморати да уђу y брак (Закони, 771). Потомци неодобрених бракова и богаљи има да ce изложе и оставе смрти. Полно општење пре и после допуштеног времена за рађање допустиће ce под условом да ce плод истера, »... зато, докле год ce затрудњивање не може мимоићи, нека воде бригу о томе да најрадије никакво дете на свет не доносе. Али, ако ce то не би могло спречити, онда дете мора да ce баци, јер ce таквом детету отхрањивање не одобрава« (461). Брак између рођака забрањује ce, jep он води дегенерацији (310). »Највише нека ce спарују бољи мушкарци са бољим женама, a најређе лоши са лошима, и деца оних првих треба да ce одгајају, a ових других не, јер само на тај начин може да ce одржи племенит сој ... A оним младим људима који су ce истакли y рату или y другим приликама треба, поред других одликовања, дати одобрење да смеју чешће спавати са својим женама, да би ce, при том сасвим оправдано, од њих родило више деце него ли од других« (459—460).
Али, наше еугеничко друштво треба да буде заштићено не само од болести и унутарњег дегенерисања, него и од спољних непријатеља. Оно мора бити спремно да y случају невоље води успешан рат. Разуме ce, наша узорна заједница била би мирољубиво расположена, јер би она број свога становништва прилагођавала могућностима одржања; али, суседне државе са друкчијом управом могле би уређено добро стање наше Утопије схватити као позив на отимачке и пљачкашке походе. Зато ћемо ми, мада нам je та нужност немила, y својој средњој класи имати довољан број извежбаних војника, који ће живети прекаљеним и скромним животом као чувари, и који за своје одржање од народа, од својих »одржавалаца и предака« имају добивати тачно одмерени део добара. Међутим, морају ce узимати потребне мере опрезности, да би ce избегли узроци рата. Први такав узрок јесте преконерно намножавање становншптва (373), a друти спољна трговина са неизбежним разликама y мишљењу, које ју ремете. У ствари трговачка конкуренција није друто до једна врста рата, »мир je гола реч« (Закони, 622). Зато ће бити добро да своју идеалну државу населимо што je могућно даље од обале, да би остала одвојена од сваке развијеније спољне трговине. »Море доноси y земљу робу, и стицање новца, и пазарење; оно y људима ствара навике да трче за новцем и изазива неповерење како y унутарњим тако и y спољним односима« (Закони, 704—707). Спољна трговина захтева за своју заштиту велику флоту, a сувипге моћно поморско наоружање исто je зло као и милитаризам. »У сваком случају кривица за рат ограничена je на мало лица, a многи су пријатељи« (471). И баш ратови који увек поново избијају јесу најсрамотнији — грађански ратови, ратови Јелина против Јелина; требало би да Јелини оснују панјелински савез племена, да ce сједине, иначе »целокупан јелински народ могао би једнога дана доспети под јарам варварских народа« (469).
На овај начин цела политичка грађевина, завршена одозго малом класом чувара, заштићена великом класом ратника и »помоћних снага«, почиваће на широкој основи трговачког, занатлиског и земљорадничког становнштва. Ова последња нли економска класа задржаће приватну својину, приватан брак, и приватне породице. Али, трговину и занате надзираће чувари да би спречавали сиромаштво и прекомерно лично обогаћивање; свако ко je стекао више него што износи четвороструко просечно грађанско имање мора сувишак предати држави (Закони, 920). Комунизам чувара није целисходан за економску класу; обележја по којима ce ова класа разликује од других јесу инстинкти који ce односе на зарађивање и надметање око зарађивања; благородније душе y њиховој средини биће, истина, ослобођене те грозничаве борбе за поседовање и обогаћиваае, али већи део биће изједан том борбом. Тај део није гладан и жедан правде и части, него хита да свој посед повећа y недоглед. Међутим, људи који су ce сасвим предали лову на новац нису способни да управљају државом, и наш целокупан план оснива ce на надању да ће, ако чувари буду добро управљали и скромно живели, економски људи бити склони да им оставе монопол управљања, ако они зато смедну монополисати луксуз. Укратко, савршено друштво било би оно y којем би свака класа и сваки члан радили оно за што су по природи и по обдарености најспособнији, и y којем ниједна класа и ниједна јединка не би сметала другој, него би сви радили различно a опет заједнички, да би стварали способну и хармоничну целину (433—434). То би била праведна држава.
<< Психолошко решење | Политичко решење | Етичко решење >>