Монолитни системи
Монолитни системи представљају софтверску архитектуру у којој су сви делови апликације обједињени у један јединствени ентитет. Овакав систем укључује кориснички интерфејс, пословну логику и приступ подацима као једну целину, која се развија, тестира и имплементира заједно.
Карактеристике монолитних система
1. Јединствен кодни базен Сав код апликације се налази у једном репозиторијуму, што олакшава интеграцију, али отежава одржавање великих апликација.
2. Тесна повезаност компоненти
Све компоненте система су међусобно зависне, што отежава скалирање појединачних делова.
3. Јединствено имплементирање
Било која измена у коду захтева поновно имплементирање целе апликације.
Предности монолитних система
Једноставна изградња и развој Монолитни системи су једноставнији за развој на почетку, јер нема потребе за управљањем вишеструким сервисима.
Боље перформансе Комуникација између компоненти је брза јер се све одвија унутар једног процеса.
Лакша тестирања Мање сложене структуре чине тестирање и отклањање грешака једноставнијим.
Недостаци монолитних система
Ограничена скалабилност Тешко је скалирати само поједине делове апликације; често је потребно скалирати цео систем.
Сложеност одржавања Како систем расте, постаје све теже управљати великим кодним базеном.
Зависност од технологије Апликација може бити везана за одређену технологију, што отежава прелазак на савременије алате.
Монолитни вс. микроскопски системи
Супротно монолитним системима, микроскопска архитектура дели апликацију на мање, независне сервисе. Иако су монолитни системи идеални за мање пројекте са ограниченим ресурсима, модерни захтеви за скалабилношћу и флексибилношћу често фаворизују микроскопски приступ.
Примери монолитних система
Традиционални ЕРП системи Многи старији ЕРП системи, попут САП-а, почели су као монолитне апликације.
Системи за е-трговину Почетне верзије платформи као што је Магенто биле су монолитне.
Закључак
Монолитни системи су значајни у историји развоја софтвера и и даље налазе примену у одређеним ситуацијама. Међутим, њихова ограничења често доводе до преласка на модерније архитектуре, попут микроскопских система.