Stefan Zelić

Хибридни системи

Хибридна архитектура система, односно хибридна језгра представљају компромис између монолитне и архитектуре која се заснива на микројезгру.

Функције које се често извршавају, спуштају се у језгро како би се повећала брзина и ефикасност, али се добар део функција задржава у нивоима изнад језгра. Код оваквог приступа најважније је да прецизно одредити које функције треба спустити у језгро, а које оставити ван, јер ће у супротном хибридни приступ личити на систем са монолитним (у случају да се превише функција имплементира у језгро) или микројезгром (ако доста важних функција остане ван језгра).

До данас је развијено више класа хибридних система, али међу основне убрајају се:

интеграција система за подршку одлучивању и експертних система,
интеграција експертних система и неуронских мрежа,
глобална интеграција више информационих система.
новији хибридни системи су динамички системи који у своме саставу имају и дигитални рачунар и аналогне рачунаре, повезане у једну целину, тако да ефикасно обрадјују и дискретне и континуалне величине и променљиве функције, као напр.хибридни систем ХРС-100.

Облици интеграције два или више компјутерска информациона система (дигиталног и аналогног типа у једној заједничкој целини ) међусобно се разликују по архитектурним решењима спајања система.

Хибридна језгра се користе у већини комерцијалних оперативних система: ' 'Wиндоwс НТ 3.1...НТ4.0. XП, Виста, 7, 8, 8.1, 10, Аппле Мац ОС X.

Системи засновани на егзојезгру

Традиционални приступ при дизајнирању оперативних система подразумева да хардверске компоненте не буду видљиве корисничким апликацијама, односно да програми комуницирају са хардвером искључиво преко језгра оперативног система. Супротни приступ би подразумевао да се дозволи да апликације директно приступају хардверу тј. да се језгро потпуно заобиђе. У том случају би функционисање система зависило од апликација које пишу програмери и апликације би зависиле једне од других.

Концепт егзојезгра представља компромис између ова два супротна приступа.

Идеја је да језгро обезбеди основне ресурсе и да апликацијама препусти рад са њима.

Ово се постиже премештањем апстракције изнад хардвера у посебне библиотеке које обезбеђују минималне апстракције уређаја. На тај начин се програмери могу ослонити на одговарајућу библиотеку али им се оставља и могућност да имплементирају своју библиотеку тј. програмери имају слободу у избору нивоа апстракције када је приступ хардверу у питању.

Овакав начин рада може да допринесе знатном убрзању и побољшању перформанси али додатна флексибилност за корисничке апликације може да доведе до смањења конзистентности и неуредности кода.

Пошто је већи део функција измештен из егзојезгра, оно је обично мање од претходно поменутих типова језгра. Примери система који имају архитектуру засновану на егзојезгру су XОК, ЕxОС.