Stefan Zelić

Hibridni sistemi

Hibridna arhitektura sistema, odnosno hibridna jezgra predstavljaju kompromis između monolitne i arhitekture koja se zasniva na mikrojezgru.

Funkcije koje se često izvršavaju, spuštaju se u jezgro kako bi se povećala brzina i efikasnost, ali se dobar deo funkcija zadržava u nivoima iznad jezgra. Kod ovakvog pristupa najvažnije je da precizno odrediti koje funkcije treba spustiti u jezgro, a koje ostaviti van, jer će u suprotnom hibridni pristup ličiti na sistem sa monolitnim (u slučaju da se previše funkcija implementira u jezgro) ili mikrojezgrom (ako dosta važnih funkcija ostane van jezgra).

Do danas je razvijeno više klasa hibridnih sistema, ali među osnovne ubrajaju se:

1. integracija sistema za podršku odlučivanju i ekspertnih sistema,
2. integracija ekspertnih sistema i neuronskih mreža,
3. globalna integracija više informacionih sistema.
4. noviji hibridni sistemi su dinamički sistemi koji u svome sastavu imaju i digitalni računar i analogne računare, povezane u jednu celinu, tako da efikasno obradjuju i diskretne i kontinualne veličine i promenljive funkcije, kao napr.hibridni sistem HRS-100.

Oblici integracije dva ili više kompjuterska informaciona sistema (digitalnog i analognog tipa u jednoj zajedničkoj celini ) međusobno se razlikuju po arhitekturnim rešenjima spajanja sistema.

Hibridna jezgra se koriste u većini komercijalnih operativnih sistema: ' 'Windows NT 3.1...NT4.0. XP, Vista, 7, 8, 8.1, 10, Apple Mac OS X.

Sistemi zasnovani na egzojezgru

Tradicionalni pristup pri dizajniranju operativnih sistema podrazumeva da hardverske komponente ne budu vidljive korisničkim aplikacijama, odnosno da programi komuniciraju sa hardverom isključivo preko jezgra operativnog sistema. Suprotni pristup bi podrazumevao da se dozvoli da aplikacije direktno pristupaju hardveru tj. da se jezgro potpuno zaobiđe. U tom slučaju bi funkcionisanje sistema zavisilo od aplikacija koje pišu programeri i aplikacije bi zavisile jedne od drugih.

Koncept egzojezgra predstavlja kompromis između ova dva suprotna pristupa.

Ideja je da jezgro obezbedi osnovne resurse i da aplikacijama prepusti rad sa njima.

Ovo se postiže premeštanjem apstrakcije iznad hardvera u posebne biblioteke koje obezbeđuju minimalne apstrakcije uređaja. Na taj način se programeri mogu osloniti na odgovarajuću biblioteku ali im se ostavlja i mogućnost da implementiraju svoju biblioteku tj. programeri imaju slobodu u izboru nivoa apstrakcije kada je pristup hardveru u pitanju.

Ovakav način rada može da doprinese znatnom ubrzanju i poboljšanju performansi ali dodatna fleksibilnost za korisničke aplikacije može da dovede do smanjenja konzistentnosti i neurednosti koda.

Pošto je veći deo funkcija izmešten iz egzojezgra, ono je obično manje od prethodno pomenutih tipova jezgra. Primeri sistema koji imaju arhitekturu zasnovanu na egzojezgru su XOK, ExOS.