Увод у лингвистику

Најчешће прихваћено, лингвистика је наука о људским језицима а лингвист је особа која се том науком бави. Проучавање лингвистике се може раслојити путем три осе:

Синхронијска и дијахронијска -- Синхронија се бави искључиво једновременим приказом језика; дијахронија се бави историјом језика и група језика и какве су се структуралне промене догодиле.
Теоријска и примењена -- Теоријска лингвистика се бави стварањем теоријских модела за опис појединачних језика, као и теоријама о језичким универзалијама. Примењена лингвистика се бави обрадом конкретног језичког материјала.
Контекстуална и независна -- Контекстуална лингвистика је концентрисана на то како се језик понаша у свету: његова друштвена функција, али такође и како је прихваћен, створен и перцепиран.

Према овим осама, научници који се једноставно зову лингвистима без додатних одредница, у основи се баве независном теоријском синхронијском лингвистиком, за коју се данас сматра да је срж лингвистике. То се обично назива "теоријском лингвистиком".

Постоји широк спектар области у лингвистици, а по многим питањима не постоји заједнички став.

Поља теоријске лингвистике

Теоријска лингвистика је подељена на одређени број посебних области које су мање или више независне. Најпознатије области су:

фонетика, наука о различитим гласовима које користе људски језици;
фонологија, наука о разликовним јединицама између основних гласова;
моpфологија, наука о унутрашњој структури речи;
синтакса, наука о томе како се речи комбинују у обликовању граматичких реченица;
семантика, наука о значењу речи (лексичка семантика), и о томе како се оне комбинују у обликовању значења реченица;
стилистика, наука о стилу у језицима;
прагматика, наука о коришћењу изражајних средстава (књижевно, фигуративно или друкчије) у комуникативном чину;

Не постоји универзално одређење ових области, али би се већина лингвиста сложила да међу овим областима постоје преклапања. У сваком случају, свака од ових области има своје основне концепте.

Дијахронијска лингвистика

Док се срж теоријске лингвистике налази у изучавању одређеног тренутка у развоју језика (обично садашњег), дијахронијска лингвистика проучава језике кроз време. Историјска лингвистика ужива и богату историју (лингвистика је проистекла из историјске лингвистике) и јаку теоријску залеђину у проучавању промена језика.

Почев од Фердинанда де Сосира, синхронијска лингвистика постаје све доминантнија у лингвистичким истраживањима. Осим када су у питању руске лингвистичке школе (са ретким изузецима по остатку света, као што је Александар Белић), може се слободно тврдити да је целокупна савремена лингвистика -- синхронијска. Данашња проучавања историје језика, осим изузетака, обично се обављају методама установљеним у 19. веку. Са Жаном Пијажеом и Ноамом Чомским су се, чак, главна научна супротстављања у савременој лингвистици пренела на разлику између две наследнице структуралне лингвистике: на когнитивну лингвистику и трансформационо-генеративну граматику.

Експлицитно и историјска перспектива укључује историјско-компаративна лингвистика и етимологија.

Примењена лингвистика

Колико је теоријска лингвистика усмерена према трагању за језичким универзалијама и њиховом опису, примењена лингвистика преузима резултате тих трагања и "примењује" их у осталим областима. Обично, "примењена лингвистика" се однси на коришћење лингвистичких истраживања у учењу језика, али и у другим областима. Синтеза говора и препознавање говора, на пример, користе лингвистичка знања за пружање гласовног интерфејса рачунарима.

Контекстуална лингвистика

Преко контекстуалне лингвистике лингвистика ступа у контакт са другим наукама. Колико теоријска лингвистика има свој засебан пут, интердисципларне области лингвистике проучавају како се језик односи према остатку света и утолико проучавања зависе од њега.

Социолингвистика, антрополошка лингвистика, и лингвистичка антропологија су науке у које проучавају однос између друштва у целости и језика.

У критичкој анализи дискурса однос са лингвистиком налазе реторика и филозофија.

У психолингвистици и неуролингвистици спој са лингвистиком налазе медицинске науке.

Остале интердисциплинарне области лингвистике укључују језичка аквизиција, еволуциона лингвистика, стратификациона лингвистика, и когнитивна лингвистика.

Појединачни говорници, језичке заједнице и језичке универзалије

Лингвисти се, такође, разликују у приступу проучавања говорника. Неки анализирају конкретни језик говорника или језички развој у детаље. Неки проучавају језик у целости језичке заједнице, као што је језик свих оних који говоре призренско-тимочким дијалектом. Други покушавају пронаћи језичке универзалије и примене их, на неком апстрактном нивоу, на све говорнике људског језика свуда. Најпознатији заговорник овог последњег пројекта је Ноам Чомски, а занима велики број људи који се баве психолингвистиком и когнитивну лингвистиком. Идеја Ноама Чомског о језичким универзалијама говори о томе да оне леже у универзалијама људског мишљења.

Опис и кодификација

Највећи део онога што је урађено под именом лингвистике сирово је дескриптивно. Лингвисти траже природу језика без упуштања у вредносне судове или траже графике будућих језичких праваца. Али, постоје и многи професионалци и аматери који кодификују језичка правила, стварајући тиме делимични стаднард који би сви требало да прате.

Колико прескриптивисти (они који кодификују) желе избећи оно што називају "неправилном употребом", дескриптивисти (они који описују) траже корене такве употребе. Дескриптивисти би то једноставно описали као идиосинкретичку употребу или би можда пронашли правилности које прескриптивисти не воле можда зато што им је то превише ново или из дијалекта који они не одобравају у стандардној употреби.

Говор и писање

Многи савремени лингвисти сматрају да је говорни језик фундаменталнији, а тиме и много битнији за проучавање него писање. Разлози за такво становиште укључују:

Говор је универзално људски, док су постојале и постоје многе културе које нису имале писану комуникацију;
Људи уче да говоре и користе орални језик лакше и раније него писање;
Одређени број когнитивиста сматра да мозак има посебан "језички модул", посебно језичко знање, на основу чега се сматра да ће више доћи од проучавања говора него од проучавања писања.

Наравно, лингвисти се слажу да проучавање писаног језика може бити корисно и вредно. За лингвисте који користе методе корпусне лингвистике и рачунске лингвистике, писани језик је много погоднији за обраду великих количина лингвистичких података. Велике корпусе говорног језика је тешко створити и још теже наћи.

Такође, проучавање система писања улази у простор лингвистике.

Области лингвистике

фонетика, фонологија, синтакса, семантика, прагматика, етимологија, лексикологија, лексикографија, теоријска лингвистика, историјско-компаративна лингвистика и дескриптивна лингвистика, језичка типологија, рачунска лингвистика, корпусна лингвистика, семиотика.

Интердисциплинарне лингвистичке области

Важни лингвисти и и лингвистички правци

Рани лингвисти

Јакоб Грим (Jakob Grimm), који је открио принципе замене места сугласника у изговору, познат као Гримов закон 1822. године;
Карл Вернер (Karl Verner), који је открио Вернеров закон;
Август Шлајхер (August Schleicher), који је створио "Stammbaumtheorie"; и
Јохан Шмит (Johannes Schmidt) који је развио "Wellentheorie" ("теорија таласа") 1872. године.

Лингвисти раног структурализма

Фердинанд де Сосир (Ferdinand de Saussure)) је основао савремену структуралну лингвистику.
Роман Јакобсон је главни представник Прашког лингвистичког кружока, који је био носилац развоја структуралне лингвистике између два светска рата.
Леонард Блумфилд (Leonard Bloomfield) је амерички лингвист познат по свом проучавању индијанских језика.
Зелиг Харис (Zellig Harris) је био доминанти амерички лингвист током шездесетих година двадесетог века.

Лингвисти савременог структурализма

Ноам Чомски (Noam Chomsky) је основао трансформационо-геренаривни правац у лингвистици.

Остали значајни лингвисти и лингвистичке школе

Majkl Hаlidej (Michael Halliday) је основао систематичку функционалну граматику, а његов је приступ широко прихвашен у Уједињеном Краљевству, Канади, Аустралији, Кини и Јапану;
Дел Хајмс (Dell Hymes), који је развио прагматички приступ назван "Етнографија говора";
Џорџ Лакоф (George Lakoff) је био пионир когнитивне лингвистике;
Лен Талми (Len Talmy) је био пионир когнитивне лингвистике;
Роналд Лангакер (Ronald Langacker) је био пионир когнитивне лингвистике;
Чарлс Филмор (Charles Fillmore) се везује за конструкциону граматику;
Адел Голдберг (Adele Goldberg) се везује за конструкциону граматику;
Талми Гивон (Talmy Givon) је развио своју варијанту функционалне граматике;
Роберт Ван Валин Млађи (Robert Van Valin, Jr.) је развио своју варијанту функционалне граматике.

Представљање говора

Интернационална фонетска азбука (International Phonetic Alphabet; IPA), је систем коришћен за писање и репродуковање гласова људског говора.
SAMPA, је транскрипција Интернационалне фонетске азбуке засноване на тексту писаном само кодним распоредом ASCII. Погледајте и http://www.phon.ucl.ac.uk/home/sampa/home.htm

Шта је а шта није лингвистика

"Лингвистика" и "лингвист" не морају се увек примењивати у горњим значењима. У неким контекстима, најбоље дефиниције могу бити "оно што се студира на уобичајеном универзитетском одсеку за лингвистику" и "онај ко је професор на таквом одсеку". Лингвитика се у том смислу не односи на учење страних језика (осим у случајима када се изучавају формални модели језика). Она не укључује анализу поезије. Само понекад укључује проучавање појава као што је метафора. Кодификација језика се обично не сматра лингвистиком пошто "лингвисти" обично проучавају оно што људи раде, а не оно што људи треба да раде. Неко ко се дуготрајно бави тиме не може бити сматрам "лингвистом".

Погледајте

списак лингвиста
историја лингвистике
основна лингвистичка поглавља, страница која је направљена за организацију информација о лингвистици на Википедији
списак лингвистичких поглавља
филологија, наука о древним текстовима и језицима
структурализам

Литература

Џефри Самсон (Geoffrey Sampson): "Schools of Linguistics.", Hutchinson, London (1980), ISBN 0804710848
Rymer, p. 48, quoted in Fauconnier and Turner, p. 353)
Жил Фоконије (Gilles Fauconnier) и Марк Тарнер (Mark Turner) (2002). The Way We Think: Conceptual Blending and the Mind's Hidden Complexities. Basic Books.
Rymer, Russ (1992). "Annals of Science: A Silent Childhood-I". New Yorker, April 13.* Стивен Пинкер (Steven Pinker), The Language Instinct