Bog za treći milenijum/Kosmos i bog
| Sadržaj |
| Uvod |
| Deus ex machina |
| Kosmos i bog |
| Nastanak života na Zemlji |
| Evolucija živih bića na Zemlji |
| Progres |
| Regres |
| Bog iz kompjutera |
| Veštački život |
| Epilog |
Kosmos i bog uredi
Po čovekovim merilima vremena, kosmos je skoro večan. Međutim, mi danas znamo da kosmos ima početak i da će verovatno imati i svoj kraj. Kosmos je nastao pre više milijardi godina u tzv. Velikom prasku. U njemu postoje mnoge skupine galaksija i u svakoj galaksiji nebrojeno mnogo zvezda i drugih kosmičkih tela. Pored zvezda koje zrače svetlost, postoje i zvezde koje više ne zrače. Normalna fizička pojava je da se zvezda koja je tokom vremena završila termonuklearni proces, tj. emisiju, ugasi. Zvezda postaje crveni džin, te beli patuljak i najzad nastupa kolaps tako što se materija suspenzuje čak ispod atomskog nivoa. To je proces koji se većma odvija i tako nastaju crne rupe, čije smo prisustvo u svemiru otkrili tek nedavno. Samo je pitanje vremena kada će svaka od postojećih emisionih zvezda da pređe u stadijum crne rupe.Gašenjem i poslednje zvezde u galaksiji, cela će galaksija postati crna rupa. Kolapsom poslednje galaksije prestaće da postoji svemir. Kosmos se od svog nastanka pa do sada širi ravnomerno i udaljenost između bilo koje dve galaksije konstantno se povećava. Međutim, može se očekivati da će gravitaciono privlačenje između različitih galaksija usporavati brzinu širenja. Ako je gustina svemira veća od kritične vrednosti , gravitaciono privlačenje konačno će zaustaviti širenje i nagnati svemir da počne da se sažima. Kosmos će u tom slučaju kolabirati do Velikog Sažimanja. Ono će prilično nalikovati na veliki prasak, kojim je kosmos nastao.
Kosmos, najverovatnije, ima svoje vreme trajanja. Kosmos ima svoj početak trajanja i kraj trajanja i novi početak i novi kraj i tako sve do ad infinitum Ako bi smo gledali hronološki, mi sada živimo u jednom intervalu pulsirajućeg kosmosa.
Mogućnosti da neko živo biće nastavi da traje iz jednog u drugi kosmos su nikakve (ili bar do sada, ni jedno živo biće iz ranijeg kosmosa tu “kvadraturu kruga” nije rešilo). Ali za nas Zemljane još ima nade.
Naime, čovek po Zemlji hoda tek koji milion godina. Proces očovečenja čoveka tekao je sporo, ali se sve više ubrzavao. Od kada smo zakoračili u Novi vek naše civilizacije, to ubrzanje naročito dobija u intenzitetu. Pre pedesetak godina napravljen je prvi elektronski računar. Taj “elektronski mozak” u poređenju sa čovekovim, još uvek je skromnog intelekta, ali zato je njegova (r)evolucija svakako daleko brža. Pre nekoliko decenija rođen je kompjuter a već imamo inteligentne softvere. Ako je sve to postignuto za nekoliko decenija, šta će biti posle stotinak godina (pri kraju života naše tek rođene dece), šta će biti posle hiljadu godina... a šta će biti dok nas ovo naše sunce greje? Što se tiče našeg softvera, danas ga pakujemo na male diskete i druge medije. Radi se na tome da ga sutra pakujemo u molekulima (biološki mikročip) a jednog dana ćemo ga možda spakovati u subatomskom zapisu, koje bi ond bio u stanju da prežive i kolaps Sunca... Pa da li je izčeznuće za nas Zemljane neumitno? Možda i nije...