Bog za treći milenijum/Nastanak života na Zemlji
| Sadržaj |
| Uvod |
| Deus ex machina |
| Kosmos i bog |
| Nastanak života na Zemlji |
| Evolucija živih bića na Zemlji |
| Progres |
| Regres |
| Bog iz kompjutera |
| Veštački život |
| Epilog |
Nastanak života na Zemlji
urediO nastanku života na Zemlji postoje dve međusobno suprostavljene teorije: evolucionistička i kreacionistička. Po jednoj život je nastao, spontano – delovanjem prirodnih zakona; po drugoj život je na Zemlji udahnuo Bog.
Da bi se začeo metaživot na Zemlji bilo je potrebno da nastane prvi živi organizam: Protozoa. Mi ne znamo kakva je bila prva protozoa ali je velika verovatnoća da je ona bila slična i danas postojćim jednoćeliskim organizmima fito orjentacije, kao što je npr. bičar. Da bi se dogodio Bičar, potreban je spoj velikog broja DNK molekula u jednu celinu: genom bičara. Evolucionisti tvrde da je to moglo spontano da se poređa jedno s drugim i da tako nastane život. Međutim, da bi se milijarde atoma povezale u složenu organsku materiju kao što je to molekul DNK, a ovi molekuli u živu protozou, po precizno utvrđenom rasporedu, tj. po zakonu kombinatorike, potrebno je mnogo više vremena no što je život na našoj planeti star. To precizno ređanje molekula u genomsku spiralu slično je ređanju cigala po određenom redosledu da bi se sagradila palača. Da je to jednostavno, danas već razvijeni genetički inženjering bi uspeo da ni od čega stvori život. Bila bi to velika pobeda uma. Ali nije samo ređanje molekula u spiralnom nizu genoma dovoljno da nastane život. Živo biće (pa i Protozoa) kreće u život kad mu se udahnu tri osnovna svojstva života: reproduktivnost, osećajnost i individualnost, a to su nematerijalni kvaliteti života.
Kreacionisti misle da je, kako to i Biblija kaže, život na Zemlji udahnuo Bog.
Mi ljudi Trećeg milenijuma možemo stvari da posmatramo i na ovaj način: Civilizacija koja je živela u prethodnom, ili prethodnim, vaseljenama, bila je visokorazvijena i svesna svog neumitnog kraja. Da se pretpostaviti da je imala želju da na neki način preživi kolaps kosmosa i da život poseje dalje, čim se na nekoj planeti novog kosmosa budu pojavili optimalni uslovi za život. U beskraju novog kosmosa, jedna od tih tačaka (ili možda jedina) je planeta Zemlja. Stara civilizacija je, za tu priliku, sačinila visokointeligentni softver i “narezala” ga u subatomsku matricu. Softver je zatim iskopiran u nebrojeno mnoštvo primeraka. Velikim praskom, softver je rasejan po celom Novom Kosmosu.
Kada se Zemlja dovoljno ohladila i kada su na njoj sazreli potrebni uslovi Softver je, ugrađujući sebe u atome i, zatim, u složene molekule DNK stvorio prvi genom Protozoe. Stara civilizacija na Zemlji načinila je odlučujući korak.
Gorenaznačenu hipotezu potkrepljujemo razmišljanjima čoveka koji je prvi prodro u submikroskopsku strukturu života na Zemlji, Reč je o Frensisu Kriku, dobitniku Nobelove nagrade za medecinu 1962. god. Kada je otkrio i počeo da prodire u tajne dvostruke spirale DNK konstatovao je: “Gotovo svi aspekti života napravljeni su na molekularnom nivou, i bez razumevanja molekula možemo imati veoma površno shvatanje života.”
Kada je Frensis Krik svetu obznanio postojanje dvostruke spirale u molekulu DNK, koje prenose nasledne informacije svakom živom stvoru, tako impozantnu arhitekturu nikako nije mogao da shvati kao skup slučajnosti te u svojoj knjizi “Život: poreklo i priroda” izražava pretpostavku da je seme života na Zemlji možda došlo s neke druge planete, od neke više civilizacije.