Političko rešenje
Životi i mišljenja velikih filosofa | Platon
<< Psihološko rešenje | Političko rešenje | Etičko rešenje >>
Automatski — bez ikakvog lažnog izbora. Demokratija znači sasvim jednake mogućnosti, naročito u obrazovanju; ali ne to da se svaki nesposoban Kurta i još nesposobniji Murta može uspeti na državne položaje. Svakome će stojati otvorena mogućnost da se vaspita za složene zadatke upravljanja; ali, samo oni koji su dokazali svoju sposobnost (ili, po našoj priči, svoj plemeniti metal), koji su sa svih ispita poneli pobedna znamenja umetnosti, treba da se biraju za vođe. Državni činovnici ne treba da se biraju odglasavanjem, niti treba da ih biraju potajne grupe, koje za demokratiju vezuju svoje nečasne račune i intrige, nego samo njihova obdarenost, koju su oni dokazali u demokratskoj sredini u kojoj svi gradovi prvobitno imaju jednaka prava. I niko ne sme da se prima kakve službe bez naročitog prethodnog obrazovanja, ili da ulazi u kakvu visoku službu pre nego je s uspehom vršio koju nižu službu.
Je li to aristokratski? Ne treba da se bojimo reči dokle god je dobra stvarnost koju reč označava: pametnom čoveku reči su tantuz bez prave vrednosti; samo budale i političari uzimaju ih za gotov novac. Mi hoćemo da najbolji upravljaju nama, a to i znači reč »aristokratija«; nismo li mi, slično kao Karlajl, za tim čeznuli i za to se molili da najbolji upravljaju nama? Ali, mi smo se navikli da pod aristokratijom razumevamo nešto nasledno. Otuda mora se izrično naglasiti „da je platonska aristokratija drukčije vrste; ona bi se najpre mogla označiti kao demokratska aristokratija. Jer, narod neće biti primoran da između dva kandidata, što su mu ih pronašle i iznele klike, bira onoga koji je manje loš, nego će se sam kandidovati u svakom od svojih članova i dobiti jednaku mogućnost izbora za vaspitanje onih koji treba da vrše državne službe. Tu nema nikakvih klasnih razlika, nikakvih polržaja ili privilegija koje se nasleđuju, nikakvih smetnja za talente koji su se rodili bez sredstava; sin vladaočev počinje kao svi druti, i s njime se postupa kao sa svima drutima, i on ima iste mogućnosti pred sobom kao sin onoga koji čisti obuću. Ako je sin vladaočev glupak, on se pri prvom presijavanju određuje među one koji nisu sposobni za dalji razvitak; a ako li je sin onoga koji čisti obuću obdaren čovek, njemu je put otvoren da postane čuvar države (423). Talentu je razvitak omogućen ma gde se on rodio. To je demokratija škola — stoput delatnija i časnija nego li demokratija odglasavanja.
Na ovaj način »ostavljajući po strani svako druto zanimanje, čuvari države posvećivaće se potpuno održavanju slobode, i uzimaće ovu kao svoj zadatak, i neće se predavati nikakvom drugom radu koji nije upravljen na taj cilj« (395). Oni će postati zakonodavna i izvršna vlast i sudija u jednom licu; i kad se izmene prilike, oni neće zakonima biti primorani da donose dogmatska rešenja: najvipš zakon za »čuvare« biće gipka, ranijim rešenjima nevezana inteligencija. Ali, otkud pedesetogodišnjaci mogu imati gipku inteligenciju? Neće li se oni zbog rutine duhovno okoreti? I zato Adimant (koji nesumnjivo pretstavlja odjek mnogih debata koje su ce vodile y Platonovoj kući između njegovih prijatelja) prigovara da su filosofi zvekani ili ugursuzi koji bi vladali kao budale, ili bi y vladanju gledali na svoju korist, ili bi činili jedno i druto. »Učenici filosofije, koji su ce ovom studijom bavili ne samo y mladosti, nego je i docnije negovali, većinom postaju veoma čudnovata bića, da ne kažem: y osnovi pokvareni ljudi; a oni koji ce još kao najsposobniji među njima ističu pokazuju naposletku da baš zbog studije koju ti slaviš postaju neupotrebljivi za državu« (487). Ovaj opis odista pristaje nekojim modernim filosofima s naočarima, ali Platon odgovara da je tu teškoću uklonio na taj način što od svojih filosofa pored školske učenosti traži i iskustvo života. Prema tome, oni će pre biti ljudi dela nego li ljudi samoga mišljenja — ljudi koji su bogatim iskustvoi i ogledanom umetnošću sazreli za visoke ciljeve i blagorodno mišljenje. Pod filosofijom Platon razumeva aktivnu kulturu, mudrost koja ulazi y konkretan život i praktičan rad; ne misli on ni na kakvog učaurenog i nepraktičnog metafizičara. Platon je »čovek koji najmanje liči na Kanta, a to je, rečeno sa svim poštovanjem, znatno preimućstvo«.
Toliko o nepozvanosti; a od ugursuske naklonosti možeio ce odbraniti time što ćemo među čuvare uvesti komunistički poredak:
»Pre svega, niko od njih ne sme da ima privatne svojine, osim onoga što je najnužnije; zatim, ne sme da ima nikakvu svoju kuću sa ključem i rezom koja bi sprečavala ulazak onome koji bi imao nameru da uđe. Oni treba da primaju samo onoliko koliko je potrebno očvrslim ratnicima, umerenim i hrabrim ljudima. Od građana primaće određenu sumu, i to onoliku kolika im je potrebna da pokriju godišnje izdatke, da im ništa ne preostane za iduću godinu; i zajedno će ručavati i zajedno stanovati, kao vojnici y logoru. Reći ćemo im da su dovoljno srebra i zlata dobili od boga, i da y njihovoj duši leži božanstveniji metal, i da im zato ne treba još zemaljskoga zlata. Ne sme im ce dopuštati da božanstveno imanje obesvećuju dodavanjem zemaljskoga zlata, jer je ovaj obični metal uprljan mnogim gresima, dok njihovo zlato nije ničim uprljano. Šta više, oni jedini između sve braće ne smeju nikakvo zlato i srebro nositi sa sobom, niti ga dodirivati, niti s njim pod jednim krovom boraviti, niti ce njim ukrašavati, niti iz njega piti. I to će biti i njihova sreća i sreća države. A budu li imali svoju sopstvenu zemlju, ili kuću, ili zlato, prestaće biti čuvari, i postaće gazde i zemljoradnici, i pred drugim građanima javljaće ce kao dušmanski gospodari a ne kao saveznici; i mrziće i uhodiće druge, i sami će biti predmet mržnje i uhođenja, i ceo svoj život provešće y većem strahu od unutrapgnjih nego li od spoljnih neprijatelja; i biće blizu čas propasti i njihove i državne« (416—417).
Ako ce zavede ovaj poredak stvari, onda će za čuvare biti besciljno i opasno da vladaju kao koterija i da pre idu za koristima sopstvene klase nego li za koristima cele zajednice. Neće, naime, oskudevati; najnužnije potrebe i skroman luksuz otmenog života osiguraće im ce redovnim prinosima, i neće ce izlagati ekonomskim brigama koje čoveka izjedaju i urezuju mu bore na licu. A ovo staranje za njih uzdržavaće ih od lakomosti i od prljavih težnja, jer će dobivati određenu meru od zemaljskih dobara, i ništa više. Na taj način oni će ličiti na lekare koji za ceo narod propisuju dijetu koje ce i sami drže. Oni će ce zajednički hraniti, kao posvećeni ljudi, i zajednički će y kasarnama spavati kao ratnici koji su ce zaverili da će biti skromni. »Prijatelji treba da dele sve stvari« obično je govorio Pitagora (Zakoni, 807). Time će uticaj čuvara y materijalnom pravcu biti bez dejstva, i njihova moć bez opasnosti; njihova jedina nagrada biće poštovanje koje budu uživali i svest o tome da služe opštoj stvari. Oni će biti i ljudi koji su od početka pristali na karijeru s takvim ekonomskim ograničenjima, i koji su na kraju svog strogog obrazovanja naučili da više cene dostojanstvo državnika nego li krupne dohotke političara, koje oni love iza svojih položaja, i dohotke »ekonomskog čoveka«. S njihovim dolaženjem prestaće partisko-političke borbe .
Nu, šta će na sve to reći njihove žene? Hoće li ce one naći zadovoljne što ce odriču raskošnog života i dobrog stanja koje svi treba .da primećuju? Čuvari neće imati nikakvih bračnih žena. Njihov komunizam odnosiće ce kako na dobra tako i na žene. Oni treba da budu oslobođeni ne samo od egoizma sopstvene ličnosti, nego i od egoizma porodice, i ne smeju ce okivati onim svakodnevnim brigama i zebnjama koje muče čoveka y braku; oni treba da ce posvećuju zajednici a ne jednoj ženi. Šta više, ni njihova deca ne smeju im pripadati da ih neguju samo kao svoju decu; deca čuvara odmah po rođenju odvajaće ce od svojih matera i vaspitavaće ce zajednički — osobenost njihova porekla izgubiće ce y opštoj dečjoj gunguli (460). Sve čuvarske žene zajednički će ce starati za svu čuvarsku decu. Na taj način bratstvo ljudi prestaće biti fraza i postaće stvarnost; svaki dečak postaje brat svakom dečaku, svaka devojka sestra, svaki čovek otac, i svaka žena mati.
Ali, odakle će doći ove žene? Neke će čuvari tražiti y zanatliskim i vojničkim krugovima, a neke postaju članovi čuvarskoga reda na osnovu svog prvobitnog prava. Jer, y ovoj zajednici neće biti nikakvih ograda osnovanih na polnim razlikama, a najmanje y odnosu na vaspitanje; — ženi ce pružaju iste duhovne mogućnosti kao i muškarcu, i isti izgledi da dospe na najviše položaje y državnoj službi. Kad Glaukon zamera (453 i dalje) da puštanje žena y službe, s pretpostavkom da one polažu ispite, vređa načelo podele rada, on dobija strog odgovor da podela ima da sleduje na osnovu sposobnosti i obdarenosti a ne na osnovu polnih razlika; ako ce jedna žena pokaže da je sposobna da upravlja državnim službama, neka onda i ona vlada; ako li ce koji muškarac pokaže da je sposoban samo da pere zdele, neka vrši onda one poslove za koje ga je proviđenje odredilo.
Zajedničko posedovanje žena ne znači sparivanje bez izbora; šta više, nad svim polnim odnosima ima da ce vrši stroga eugenička kontrola. I zato upoređivanje sa gajenjem životinja dobiva ovde svoje široko poprište. Kad smo y gajenju stoke izborom željenih vrsta i ukrštanjem samo najboljih primeraka iz svake generacije mogli postići tako dobre rezultate, zar ne bismo onda mogli primeniti slična načela i na sparivanje ljudi? (459). Jer nije dovoljno da ce deca pravilno vaspitavaju; ona treba da budu rođena i od odabranih i zdravih roditelja; »vaspitanje trebalo bi da počne pre rođelja« (Zakoni, 789). Otuda muškarac i žena smeju polno ošptiti samo onda kad su potpuno zdravi; od svake verenice i od svakog verenika ima da ce zahteva svedočanstvo o zdravlju (Zakoni, 772). Muškarci smeju da oplođuju samo od vremena kad navrše trideset pa dok ne navrše četrdeset i pet godina, a žene smeju da rađaju kad pređu dvadeset pa sve dok ne navrše četrdeset godina. Muškarci koji su završili trideset i pet godina, a još su neoženjeni, moraju ce porezima primorati da uđu y brak (Zakoni, 771). Potomci neodobrenih brakova i bogalji ima da ce izlože i ostave smrti. Polno opštenje pre i posle dopuštenog vremena za rađanje dopustiće ce pod uslovom da ce plod istera, »... zato, dokle god ce zatrudnjivanje ne može mimoići, neka vode brigu o tome da najradije nikakvo dete na svet ne donose. Ali, ako ce to ne bi moglo sprečiti, onda dete mora da ce baci, jer ce takvom detetu othranjivanje ne odobrava« (461). Brak između rođaka zabranjuje ce, jep on vodi degeneraciji (310). »Najviše neka ce sparuju bolji muškarci sa boljim ženama, a najređe loši sa lošima, i deca onih prvih treba da ce odgajaju, a ovih drugih ne, jer samo na taj način može da ce održi plemenit soj ... A onim mladim ljudima koji su ce istakli y ratu ili y drugim prilikama treba, pored drugih odlikovanja, dati odobrenje da smeju češće spavati sa svojim ženama, da bi ce, pri tom sasvim opravdano, od njih rodilo više dece nego li od drugih« (459—460).
Ali, naše eugeničko društvo treba da bude zaštićeno ne samo od bolesti i unutarnjeg degenerisanja, nego i od spoljnih neprijatelja. Ono mora biti spremno da y slučaju nevolje vodi uspešan rat. Razume ce, naša uzorna zajednica bila bi miroljubivo raspoložena, jer bi ona broj svoga stanovništva prilagođavala mogućnostima održanja; ali, susedne države sa drukčijom upravom mogle bi uređeno dobro stanje naše Utopije shvatiti kao poziv na otimačke i pljačkaške pohode. Zato ćemo mi, mada nam je ta nužnost nemila, y svojoj srednjoj klasi imati dovoljan broj izvežbanih vojnika, koji će živeti prekaljenim i skromnim životom kao čuvari, i koji za svoje održanje od naroda, od svojih »održavalaca i predaka« imaju dobivati tačno odmereni deo dobara. Međutim, moraju ce uzimati potrebne mere opreznosti, da bi ce izbegli uzroci rata. Prvi takav uzrok jeste prekonerno namnožavanje stanovnšptva (373), a druti spoljna trgovina sa neizbežnim razlikama y mišljenju, koje ju remete. U stvari trgovačka konkurencija nije druto do jedna vrsta rata, »mir je gola reč« (Zakoni, 622). Zato će biti dobro da svoju idealnu državu naselimo što je mogućno dalje od obale, da bi ostala odvojena od svake razvijenije spoljne trgovine. »More donosi y zemlju robu, i sticanje novca, i pazarenje; ono y ljudima stvara navike da trče za novcem i izaziva nepoverenje kako y unutarnjim tako i y spoljnim odnosima« (Zakoni, 704—707). Spoljna trgovina zahteva za svoju zaštitu veliku flotu, a suvipge moćno pomorsko naoružanje isto je zlo kao i militarizam. »U svakom slučaju krivica za rat ograničena je na malo lica, a mnogi su prijatelji« (471). I baš ratovi koji uvek ponovo izbijaju jesu najsramotniji — građanski ratovi, ratovi Jelina protiv Jelina; trebalo bi da Jelini osnuju panjelinski savez plemena, da ce sjedine, inače »celokupan jelinski narod mogao bi jednoga dana dospeti pod jaram varvarskih naroda« (469).
Na ovaj način cela politička građevina, završena odozgo malom klasom čuvara, zaštićena velikom klasom ratnika i »pomoćnih snaga«, počivaće na širokoj osnovi trgovačkog, zanatliskog i zemljoradničkog stanovnštva. Ova poslednja nli ekonomska klasa zadržaće privatnu svojinu, privatan brak, i privatne porodice. Ali, trgovinu i zanate nadziraće čuvari da bi sprečavali siromaštvo i prekomerno lično obogaćivanje; svako ko je stekao više nego što iznosi četvorostruko prosečno građansko imanje mora suvišak predati državi (Zakoni, 920). Komunizam čuvara nije celishodan za ekonomsku klasu; obeležja po kojima ce ova klasa razlikuje od drugih jesu instinkti koji ce odnose na zarađivanje i nadmetanje oko zarađivanja; blagorodnije duše y njihovoj sredini biće, istina, oslobođene te grozničave borbe za posedovanje i obogaćivaae, ali veći deo biće izjedan tom borbom. Taj deo nije gladan i žedan pravde i časti, nego hita da svoj posed poveća y nedogled. Međutim, ljudi koji su ce sasvim predali lovu na novac nisu sposobni da upravljaju državom, i naš celokupan plan osniva ce na nadanju da će, ako čuvari budu dobro upravljali i skromno živeli, ekonomski ljudi biti skloni da im ostave monopol upravljanja, ako oni zato smednu monopolisati luksuz. Ukratko, savršeno društvo bilo bi ono y kojem bi svaka klasa i svaki član radili ono za što su po prirodi i po obdarenosti najsposobniji, i y kojem nijedna klasa i nijedna jedinka ne bi smetala drugoj, nego bi svi radili različno a opet zajednički, da bi stvarali sposobnu i harmoničnu celinu (433—434). To bi bila pravedna država.
<< Psihološko rešenje | Političko rešenje | Etičko rešenje >>