Klarinet/Tehnika sviranja
Pod ovim pojmom podrazumeva se ujednačen i sinhronizovan rad daha, jezika i prstiju (ital. tecnica di dita, eng. finger technique, fran. technique des doigts, nem. Fingertechnik),[1] bez ikakvog napora i grča prilikom sviranja klarineta.
Već je u prethodnim sveskama škole (Učim klarinet I-III)[2] rečeno da je lep ton osnov našeg izražavanja i da je dobra tehnika bez njega nezamisliva. Rečeno je i da previsoko podizanje prstiju sa klapni usporava i koči tehniku sviranja klarineta. Pri prelasku s tona na ton ne smeju se čuti neželjeni međutonovi.
Odsvirani tonovi nikako ne treba da liče na nalet neobuzdane bujice. Svaki od njih mora biti odsviran svesno, pod kontrolom i koncentracijom.
Zato je potrebno svirati u onoj brzini u kojoj se svesno, razumno i svestrano može kontrolisati svaki pojedinačno odsviran ton (njegov kvalitet, njegova ritmička i intonativna tačnost i da međusobno budu registarski ujednačeni po boji i jačini).
Sve pomenute karakteristike dobre tehnike stiču se i razvijaju se samo ako se svakodnevno pažljivo vežba. Na taj način se razvija neophodna lična odgovornost za svaki odsvirani ton.
Literatura uredi
- Bruno Brun: Škola za klarinet I sveska, Prosveta, Beograd, 1956.
- Anton Eberst: Osnovna škola za klarinet, Savez muzičkih društava i organizacija Hrvatske, Zagreb, 1967.
- Radivoj Lazić: Učim klarinet 1 - 4, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1998.
Reference uredi
Vidi još uredi
- Klarinet/Delovi
- Klarinetista
- Klarinetska scena
- Klarinetisti u Srbiji
- Klarinetska literatura u Srbiji
- Prstoredi tonova na klarinetu
- Nega i čuvanje klarineta
- Trska za klarinet
- Sve o klarinetu
- Bruno Brun
