Ваздухопловна медицина/Садржај/Развој Ваздухопловне медицине

Развој Ваздухопловне медицине у свету

Ваздухопловна медицина је настала у раном 18. веку са првим физиолошки студијама лекара балониста Jean-François Pilâtre de Roziera (1754. - 1785.), из Metz-a,, првог човека на свету који је 15. октобара 1783. године полетео балоном испуњеним топлим ваздухом. Након тога жалио се на болове у ушима и сметње слуха при спуштању. Дакле, први човек у историји који је полетио и после тога дао медицински опис сметњи из области ваздухопловне медицине, био је лекар, али и први човек који је погинуо у ваздухопловној несрећи при експлозији балона испуњеног водоником, сат и по после полетања.

Прва истраживања вршена су из балона

Током 1784., годину дана након првог лета балона, од стране француског физичара Jean Pilâtre de Roziera, и бостонског физичара, John Jeffriesa, направљена је и прва студија висинског састава атмосфере уз помоћ балона.

Током 1804. Ј.Д.Захаров, уз помоћ балона истраживао је не само физичке и физиолошке већ и психолошке проблеме у току летења, а М.А. Рикачев, је поред физичких истраживања, које је вршио у току лета, проучавао и способност виђења и слука, и један је од првих истраживача који је 1882. дао први опис личних особина које су неопходне за ваздухопловца.

Прву свеобухватну студију утицаја летења на здравље, спровео је француски лекар Paul Berta, који је објавио своја истраживања о утицају промене састава и притиска ваздуха, са порастом висине на људе, 1878. године под насловом "La pression barometrique."

"Oснивачем ваздухопловне медицине сматрамо великог научника и експериментатора Пола Берта, који је између 1870.и 1878. године спровео 670 појединачних истраживања објављених у књизи "Барометарски притисак" на 1178 страница. Успео је да докаже однос ваздуха, гасова, притиска водене паре, крви и проблеме при летењу, што је основа ваздухопловне медицине. Године 1874. одлучио се спровести корелацију између својих лабораторијских резултата са резултатима добијеним у стварном лету па је ангажовао два Искусна летача: Theodora Sivela i Josepha Croce-Spinelija. У ново конструираној барокомори подвргавао их је притиску од 304 mmHg, што одговара висини од око 7.000 м, при чему су, за спречавање хипоксије, научили користити кисеоник и мешавину кисеоника са другим гасовима. 15. априла 1875. године њих су двојица, заједно са Gastonom Tissandierijem, летели новим балон "Зенит" при чему су понели само три 150 литарских вреће 75%-тног кисеоника. Берта их је покушао писмом упозорити да то није довољно, но писмо је стигло прекасно и преживео је само Tissandier. Тако су Sivel i Croce-Spineli постали прве жртве висинског лета. Жртве хипоксије у правом смислу речи..."^{dr.V.Pletikapić; Zrakoplovna medicina}

Селекција пилота у барокомори

Године 1894. бечки физиолог Херман фон Шретер, дизајнирао је маску за кисеоник са којом метеоролог Артур Берсон поставља рекорд и достиже висину од 9.150 метара летећи у балону.

Први прописи за војне пилоте, које су они морали да поштују у извршењу летачких активности, донете су САД 1912. Значајан допринос на том подручју дао је лекара Theodore Lyster, амерички пионир ваздухопловне медицине, који је и отворио прву истраживачку лабораторију за истраживања у области Ваздухопловне медицине 1918. у Њујорку. Следеће године отворена је и прва школа за ваздухопловну медицину.

Прва експериментална-психолошка испитивања летача започињу 1914. у Француској од стране Камиа и Непара, која уводе у Ваздухопловну медицину и једно нову грану Ваздухопловну психологију.

У 1929. у САД-у основано је прво удружење лекара ваздухопловне медицине, Aerospace Medical Association (AsMA), под руководством Louis H. Bauera.

Током 1934. у САД почињу прва проучавања утицаја високих напрезања у току летења на организам пилота, која доводе до даљег техничког напретка и израде и развоја првог херметичког одела, а нешто касније и првог анти „Г „ комбинезона. Конструкција ове опреме омогућила је даљи развој млазних авиона , а касније и ваздухоплова на ракетни погон.

Прва експериментална-психолошка испитивања летача започињу 1914. у Француској од стране Камиа и Непара, која уводе у Ваздухопловну медицину и једно нову грану Ваздухопловну психологију.

Развој Ваздухопловне медицине на простору бивше Југославије и Србије

Историја ваздухопловне медицине датира од 1911. године, када је извршена прва селекција летача за ваздухопловство Краљевине Србије. Колико је то било напредно говори податак да су САД прву селекцију спровеле тек 1917. године, и да су тада били трећа земља у свету која се бавила селекцијом пилота. Од тада па до Другог светског рата, ваздухопловна медицина је била у саставу Санитетског одељења Команде ваздухопловства. У том периоду , југословенска ваздухопловна медицина (нарочито ваздухопловна физиологија) била је једна од водећих у свету а њени лекари школовали су се у водећим земљама у овој области медицине Француској и Немачкој. Југославија је била у то време и међу ретким земљама која је имала уџбеник из ваздухопловне медицине, који је написао лекар и пилот др Михајло Костић на српском језику 1941. године. Др Петровић и др Николић били су први родоначелници савремене ваздухопловне медицине у Краљевини Југославији али је Други светски рат и њихов одлазак у заробљеништво прекинуо њихов рад. Након рата они се нису прикључили даљем раду у овој грани медицине.

Лауреати ваздухопловне медицине у Србији; акад.проф.др.Р.Дебијађи, проф.др.А.Радовић, проф.др С.Џелајлија, проф.др Давидовић

Од новембра 1944. до марта 1945. формира се Југословенско ратно ваздухопловство (ЈРВ) са две дивизије које су у свом саставу имале по три пука. Њихово формирање прати и развој санитетске службе ЈРВ, које се у почетку развија по узору на руско ваздухопловство, имајући у виду значајан допринос Русије у почетном периоду његовог настанка.

При команди Ратног ваздухопловства с пролећа 1945. формира се прва санитетска служба ЈРВ која између осталог има и задатак да обавља избор кандидата за летачку обука али и да врши здравствени надзор над обученим летачима и даје мишљење о њиховој здравственој способности за летење.

Новембра месеца 1945. са радом почиње и прва комисија за летаче (ЛЛК која касније прераста у ВЛКЛ), са правом самосталног одлучивања и доношења одлука о здравственој способности летача за обављање летачке професије. У свом саставу ова комисија је имала лекаре следећих специјалности; хирурга, интернисту, неуропсихијатра, оториноларинголога,офталмолога и психометристу. Први председник комисије био је пуковник др Виктор Ђаков, а комисија је радила у Земуну у Команди ЈРВ.

За потребе летачких јединица на аеродромима ЈРВ формрају се прве летачке амбуланте, чији је основни задатак био обезбеђење летења и лечење оболелих пилота и осталог особља, па су оне за ту намену у свом саставу имале и стационар са по 30 лежаја. Особље ових амбуланти било је недовољно обучено из области Ваздухопловне медицине, те се њихов рад углавном сводио на дежурство у време летења и пружање прве помоћи у случају удеса ваздухоплова. Тек 1949 . у Ваздухопловно медицинском институту у земуну (ВМИ) организују се први курсеви за обуку лекара из области Ваздухопловне медицине и психологије, а трупне јединице ЈРВ попуњавују школованим лекарима и медицинским техничарима.

Свој пуни замах развоја ваздухопловна медицина започиње формирањем Ваздухопловномедицинског института  (ВМИ) 11. новембра 1945. Ваздухопловно медицински институт (ВМИ) је у почетку био мала специјализована болница намењена оболелим и повређеним пилотима, смештена у Земуну у улици Соње Маринковић бр. 4, која 1946. године почиње са селекцијом пилота. За првог начелника ВМИ постављен је капетан др Бранислав Остојић. У почетку свог рада институт је више личио на болницу, која је у свом саставу имала; хируршко, интерно, неуролошко очно и ушно одељење, кабинете за рендгенологију и клиничку лабораторију. У две операционе сале рађене су операције из области хирурургије, оториноларингфологије и офталмологије, а институт је располагао са 36 постеља.

Нагли развој ваздухопловства условио је да 1947 године Институт добија и облик научне установе јер започиње са истраживањима из области ваздухопловне медицине. Укидају се болничка одељења и формирају кабинети и прва психофизиолошка лабораторија са кабинетом за електроенцефалографију. У институту се образује и прва библиотека која је стално обогаћивана новом литературом из области ваздухопловне медицине,. ВМИ 1948. покреће и часопис Гласник ваздухопловне медицине, који излази све до 1952. када се због недостатака новца престаје његово даље објавњивање.

У 1949 . ВМИ формира прву лабораторију за авиофизиологију ради испитивања утицаја висине и лабораторију за авиохигијену која се бави проблематиком исхране летача, заштитне летачке опреме и штетним факторима летења. Током 1954. институт започиње са првом обуком пилота из вааздухопловне медицине и психологије и физиолошком тренажом која се састојала из теоретске наставе и практичног дела који је спровођен у барокомори, на избацивом седишту, а касније и на центрифуги и уређају за демонстрацију илизија у току лета. Те године купљена је и прва клима барокомора и тренажер са избацивим седиштем.

До 1955. године особље ( ВМИ) се усавршавало у европским земљама и Сједињеним америчким државама, а нешто касније и у Совјетском Савезу. Исте године почиње и примена савремене физиолошке тренаже за летаче, на основу искустава стечених у САД и СССР., а формира се и прва фарма са експерименталним животињама намењена фундаменталним истраживањима.

Један број лекара паралелно са стручним усавршавањем у убласти Ваздухопловне медицине, завршава пилотску и падобранску обукеу и добија звање пилота ( др. Ј.Зупанц, др М.Јањушевић, др Шундрић ....) и звање падобранца (др М.Петровић-Бомба, др Милорад Димић, др М.Ђорђевић, др Слободан Андрејић, .....) , што је допринело њиховом квалитетнијем раду у области Ваздухопловне медицине.

40.година ВМИ (јубиларна коверта)

Следи набавка за оно време савремене опрема;

• 1964. опреме за мерење радарског зрачења,
• 1967. уређаја за регистровање централне и периферне реографије,
• 1971. уређаја за континуирано региостровање ЕКГ у току летења и падобранских скокова,
• 1975, лабораторије за анлизу људског гласа и говора,
• 1978. двокраке центрифуге,
• 1985. уређаја за демонстрацију просторне дезорјентације,
• 1987. хипербарична барокомора

Од 1964. ВМИ поред праћења здравственог стања летача преузима и контролу и праћење здравственог стања људства изложеног радарском зрачењу.

У оквиру Војномедицинске академија ,1981. са установљењем специјализације Ваздухопловне медицине (званично признате специјализације од стране Министарства здрвља у трајању од три године), ВМИ постаје и наставна база Војномедицинске академије за реализацију школовања свих профила лекара у области Ваздухопловне медицине. Октобра месеца 1983. Југославија и Ратно ваздухопловство и ПВО добија прву генерацију дипломираних специјалиста Ваздухопловне медицине.

Године 1988. ВМИ се сели у Батајницу у нови објекат у оквиру Војне болнице "Батајница". Смештајем, опремом и стручним могућностима убраја се међу најразвијеније установе у свету, које се баве ваздухопловном медицином.

После оштећења изазваних бомбардовањем 1999. и значајног смањења ваздухопловства, део ВМИ (Управа, ВЛКЛ и Клинички део) пресељен је на ВМА а Одељење за ваздухопловну физиологију са опремом наставља рад на локацији у Батајници. 15. јула 1999. године ВМИ мења назив у ИВМ (Институт за ваздухопловну медицину) и улази у формацијски у састав Завода за превентивну медицину, односно Војномедицинску академију.

Нажалост са жаљењем можемо да констатујемо да су бројне недовољно разјашњене околности након 2000. године знатно успориле даљи развој ове гране медицине у Србији.

Прва генерација специјалиста ваздухопловне медицине у Југославији и Србији

Прва генерација специјалиста ваздухопловне медицине у Југославији (1981—1983)

Прва генерација спец.Вазд.медицине са професорима, члановима испитне комисије

Прву иницијативу за увођење специјализације из Ваздухопловне медицине изнео је почетком педесетих година тадашњи начелник санитетске службе ЈРВ, пуковник др В.Бељаков, велики ентузијаста и познавалац ваздухопловне медицине. Међутим за реализацију ове његове идеје било је потребно око 30 година, за шта сигурно велику заслугу има такође један велики ентузијаста академика проф.др Руди Дебијађи.

Прва генерација лекар, специјализацију из Ваздухопловне медицине започела је 1981. одмах након усвајања наставног плана и програма од стране Научног већа Војномедицинске академија и њеног признавања као гране медицине у Југославији од стране Министарства здравља. Након трогодишљег школовања на ВМА и ВМИ и проведене праксе у летачким и падобранским јединицама 23.октобра 1983. специјализацију завршпава 10 лекара из ЈНА и ЈАТ-а.

Прва генерација специјалиста ваздухопловне медицине

• ппук др. Борис Арсов из Скопља РВ и ПВО
• пук. др. Милорад Димић из Ниша РВ и ПВО
• ппук др. Фејсал Борић из Мостара РВ и ПВО
• пук др Душан Гојковић из Београда ВМИ
• пук. др Павале Остојић из Београда ВМИ
• пук. др Миодраг Јањушевић из Београда ВМИ
• пук др Никола Бјеговић из Бихаћа РВ и ПВО
• ппук др Владимир Плетикапић из Загреба РВ и ПВО
• ппук др Зоран Лолић из Задра РВ и ПВО
• цив.лице др Љиљана Стијовић из Београда Дисп.за медицину рада ЈАТ-а

Након распада Југославије ( 1992.) део генерације напушта своје дужности у ЈНА и одлази у Македонију, Босну и Храватску а следећи лекари настављају свој рад у Србији: др Милорад Димић, др Никола Бјеговић, др Душан Гојковић, др Миодраг Јањушњевић, др Павле Остојић и др Љиљана Стијовић.

Захваљујући ентузијазму ове генерације специјалиста 1994.у Србији је формирана и прва Секција за ваздухопловну медицину Српског лекарског друштва, која 1995 мења назив у Секција за ваздухопловну и космичку медицину. За првог председника секције именован је академик проф.др Руди Дебијађи.

_________________________________________________________