Kларинет/Историјат

По свом пореклу, кларинет (фр. clarinette, енг. clarinet, ит. clarinetto, нем. Klarinette)[1] је најмлађи дрвени дувачки инструмент. Још у античко доба и у средњем веку постојали су различити типови дувачких инструмената. Најближи претеча је средњовековни дрвени дувачки инструмент који се у Немачкој звао шалмај (Scalmei), а у Француској шалимó (chalumeau). Оба назива потичу од латинске речи каламус (calamus), што значи трска.

Претеча кларинета: кларинет са 4 дирке

Први кларинет је начинио немачки градитељ флаута Јохан Кристоф Денер (Johann Christoph Denner) из Нирнберга, између 1690. и 1700. године. Он је прерадио једну врсту шалмаја, повећавајући му звучни обим додавањем броја рупица и две дирке.

Кларинет је добио име по високим барокним трубама светлог звука званим кларинама (clarino), чију је улогу у оркестру касније и преузео.

Даље усавршавање кларинета је везано за бројна имена градитеља и свирања на њему, који су му током времена додавали поједине дирке. Сигурно најреволуционарнији напредак кларинета представља примена Бемовог (Böhm) механизма, око 1840. године.

У прошлости су грађени кларинети у разним величинама и штимовима: A, B, C, Es, As итд. Данас се највише користе B и А кларинети, ређе Es, као и бас-кларинет.

Међу првима у оркестру кларинет користе француски композитор Рамо (Rameau) и представници манхајмске школе (К. Штамиц – K. Stamitz и други). Нарочито га је ценио и употребљавао Моцарт (Mozart). Од његовог времена, кларинет се редовно налази у симфонијском оркестру, а користи се и као соло инструмент.[2]

Литература

уреди

Референце

уреди

Види још

уреди
Викимедија остава има још мултимедијалних фајлова везаних за: