Кларинет/Трске
Трска (итал. ancia, енгл. reed, фран. anche, нем. blatt)[1] је један од основних елемената за стварање тона на кларинету. Ако су трске премеке или претврде, дају аликвоте (погрешан тон-кикс), ”ружан” тон, или се он тешко добија. Такве трске стварају велике проблеме и отежавају рад.
Особине добре трске
уредиДобра трска је она којом се производи пријатан и јасан тон. Ако не троши превише ваздуха, значи да је одговарајуће тврдоће; језиком се на њој лако и јасно свира и не киксира.[2]
Избор трске
уредиТрску не треба бирати на крају радног дана, када је присутан умор усана (мишићи и нерви) већ петнаестак минута после усвиравања.
На нову трску се прилагођавамо и њу прилагођавамо нама (обично 3 до 4 дана).
Најбоље је издвојити 3 до 4 трске сличног квалитета и користити их наизменично приликом вежбања – по двадесетак минута на свакој. Сваку трску на полеђини треба оловком означити неким знаком да бисте их разликовали. За 3 до 4 дана показаће се која је трска најбоља. Наравно, за јавне наступе издвојити оне најбоље.
Трска се никада не бира на сам дан наступа. Нова трска није поуздана јер није прошла све описане тест-контроле. Она често може да ”откаже” и битно да умањи квалитет вашег јавног наступа, и тиме упропасти сав труд који је уложен да би се дело савладало.
Литература
уреди- Бруно Брун: Школа за кларинет 1. и 2. свеска, Просвета, Београд, 1956.
- Антон Еберст: Кларинет и кларинетисти, Форум, Нови Сад, 1963.
- Антон Еберст: Основна школа за кларинет, Савез музичких друштава и организација Хрватске, Загреб, 1967.
- Радивој Лазић: Учим кларинет 1 - 4, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1998.
- Бруно Брун: Школа за кларинет 3. свеска, Удружење музичких педагога Србије, Београд, 1975.
